Britanska politika predstavlja brutalan sport. Njene parlamentarne debate često potsećaju na borbu u bokserskoj areni i imaju lični ton. Za britanske medije se kaže da su „divlji“ (što je reč koju je između ostalih upotrebio i Toni Bler). Pitanja novinara o političarima neretko su toliko agresivna ili na neposredan način uvredljiva da se neko može zapitati zašto sagovornici u intervjuu ne napuste, u napadu besa, razgovor ili na licu mesta padnu u nesvest od poniženja.
Međutim, u poslednje vreme u Britaniji nije ništa normalno. Prvo, formirana je koaliciona vlada, što je retkost kakvu ova zemlja nije doživela od kraja Drugog svetskog rata. Nakon toga su usledile reakcije na novu vladu koje su bile obeležene blagim tonom, što je vrlo neuobičajeno i šta više neočekivano s obzirom da novi premijer, Dejvid Kameron baš i nije vesnik dobrih vesti.
Centralna teorija Kamerona jeste da je Britanija u „krizi“, te će za prevazilaženje finansijskih teškoća biti potrebna čvrstina i strpljenje. U svom govoru upozorio je da sledi „bol“ koji će svi osetiti, budući da će biti potrebno ozbiljno smanjenje potrošnje da bi se snizio masivan fiskalni deficit Britanije.
Takve izjave bi obično izazivale izlive užasa ili iskrenog ili veštačkog besa. Naravno, bilo je neslaganja i kritika. Međutim, izuzev bivših ministara iz redova laburista, koji su protestovali zato što je na njih svaljena krivica za stanje ekonomije, reakcije su bile izrazito učtive i promišljene. Šta se događa?
Možda je koalcija konzervativaca i liberala, dve partije koje se navodno najviše razlikuju u stavovima, sve lišila sigurnih argumenata. Ovo samo po sebi ne mora biti loše. Međutim, „odsustvo rata“, kako je britanski dramaturg Dejvid Hejr jednom rekao, ukazuje na činjenicu da su se britanske političke „tektonske ploče“ pomerile.
Kao prvo, koalicija otkriva pritajeno negativno osećanje u britanskom političkom životu koje je gotovo podmuklo postojalo zajedno sa burnom retorikom, a to je okupljanje glavnih partija oko neke vrste centrističke sinteze o većini krupnih pitanja.
U nekom smislu, koalicija konzervativaca i liberala predstavlja kulminaciju ovog trenda. Politika i stavovi koje zagovara nova vlada ne ukazuje toliko na nekada hvaljeni Treći put (slogan koji označava doba prosperiteta) kao pažljivo podešavani Srednji put. Jasno je, na primer, da neosporavani sistemi javnih usluga i socijalne pomoći, koji su među najrasprostranjenijim na svetu, neće ostati netaknuti. Oba će biti podvrgnuta smanjenju troškova.
Osim toga, Kameron predlaže druge reforme, te na primer zahteva od sugrađana koji nekoliko godina nemaju posao da prihvate poslovnu ponudu čak i ako ona nije ono za šta su konkurisali. Ovo možda može da pomogne okončanju demorališućeg kruga nezaposlenosti i otuđenosti. Međutim, jasno je da niko ne razmišlja o ukidanju osnovnih usluga ili o rasturanju mreže socijalne bezbednosti.
Takođe će biti novih ograničenja kad je reč o imigraciji. Međutim, to će uslediti nakon ogromnog priliva legalnih i nelegalnih imigranata. Ipak, niko ne predlaže da Britanija ponovo postane monokulturna zemlja.
S druge strane ekonomskog spektra, bankarske prakse će, nadajmo se, biti bolje regulisane nakon dugog perioda šokantne finansijske neodgovornosti. Međutim, nacionalizacija ili ekonomija pod rukovodstvom države očito nije u igri.
Uprkos svim ovim nelagodnostima koje će možda da uslede, Britanija nije na pragu doba brutalnog siromaštva. Zapravo se stiče utisak da koalicija predlaže neku vrstu korekcije, uštedu od raznih prekomernih troškova i nefunkcionalnosti i preusmeravanje na nešto umerenije i disciplinovanije. Stiče se utisak da ova agenda odražava duboko, mada uglavnom neizrečeno osećanje među narodom – saglasnost da je nešto krenulo naopako u „truloj Britaniji“ i da povodom toga nešto treba učiniti.
Sada kad je problem određen, ne samo da se može osetiti generalna saglasnost već gotovo opipljivo olakšanje. Doba neodgovornosti možda je gotovo; verovatno se može povratiti kompaktnost pojedinca i vlade, pri čemu je jasno da obe strane imaju svoje obaveze i prava; država će možda prestati da tretira svoje građane kao retardirane adolescente od kojih se ne može tražiti mnogo i kojima je sve zabranjeno.
Umesto polemičnih kompromitujućih kritika, reči poput „realizma“, „neophodnosti“ i „praktičnosti“ ponovo su ušli u javni sektor. Stiče se utisak da je sveprisutni osećaj ovlašćenja praćen automatskim skepticizmom u vezi sa svim političkim stvarima zamenjen priznanjem da neki problemi nisu podložni jednostavnim levičarsko-desničarskim objašnjenjima ili rešenjima; da vlada nije svemoguća i da nema uvek zle namere; i da je prosperitet koji može da omogući politika ograničen.
Teško je proceniti koliko će osećaj solidarnosti trajati u Britaniji. Politika se gnuša uravnoteženosti onoliko koliko priroda ne podnosi vakuum; a tenzije u okviru koalicije, kao i one izvan njenih okvira, nesumnjivo će isplivati na površinu. Ipak, britansko raspoloženje verovatno nagoveštava širu promenu klime u liberalnim demokratijama Zapada i početak jedne nove manje popustljive ere.
Autorka je napisala sedam knjiga, uključujući „Izgubljene u prevodu“ i „Vreme“. Takođe je pisala i držala
međunarodna predavanja o savremenoj politici i kulturi, kao i o istoriji istočne Evrope
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
