Šta smete da radite ako vam provalnik uđe u kuću: Razlike zakona u Srbiji i SAD

U zakonu se navodi da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani.

Nužna je, kako se objašnjava, ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad.

Dalje se dodaje da se učiniocu, koji je prekoračio granice nužne odbrane, može kazna ublažiti.

Dodaje se i da ako je učinilac prekoračio granice nužne odbrane usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom, može se i osloboditi od kazne.

Kako u svom radu navodi profesor Pravnog fakulteta Milan Škulić, zakoni i praksa u EU su kada je reč o nužnoj odbrani, relativno sličnim našim propisima.

U tom pogledu je, kako se navodi, naš Krivični zakonik u suštini tipičan evropski zakonik.

„Naše materijalno krivično pravo je još uvek tipično kontinentalno-evropsko krivično pravo, a inače, naš Krivični zakonik, pa i kada je reč o delima protiv imovine, spada u sam evropski vrh po težini, odnosno visini propisanih kazni, što onda kada je reč o problematici nužne odbrane, pomalo „devalvira“ zakonsku mogućnost (ne)ograničenog ublažavanja kazne u slučajevima prekoračenja nužne odbrane“, naveo je profesor u svom radu o ovoj temi.

On dodaje da tu postoje mogućnosti za različenja tumačenja šta spada u nužnu odbranu.

„Možda je naša praksa još uvek nedovoljno sklona nešto širem tumačenju u pogledu ispunjenosti uslova koji se odnose na nužnu odbranu, tj. prilikom ocenjivanju u konkretnim slučajevima – kada postoji, a kada ne postoji takva vrsta „pravno-odobravajuće“ odbrane u odnosu na konkretan protivpravan napad“, objasnio je on.

U svom radu profesor je naveo da je praksa krivičnih sudova u Srbiji uglavnom načelno sklona prilično restriktivnom pristupu u vrednovanju načina i intenziteta odbrane koji je čine neophodnom, odnosno adekvatnom, u potrebnoj meri da bi se smatralo da je čovek postupao u nužnoj odbrani, te da delo koje je učinio braneći se ne predstavlja krivično delo, jer nije protivpravno delo.

„Čini se da ovde nije toliko problem u zakonskim normama, koliko u suviše krutoj praksi, ali se takođe, čini da bi možda i određene modifikacije zakonskih pravila u pravcu davanja više „slobode“ i više „prostora“ u odnosu na pravom dozvoljene mogućnosti u odbrani od protivpravnog napada, suštinski mogla da budu adekvatna“,

Profesor je predložio i da bi možda trebalo razmisliti o tome da se u zakonu omogući blaže kažnjavanje, a pod određenim uslovima i oslobođenje od kazne, ne samo kada se radi o intenzivnom prekoračenju limita nužne odbrane, već i kada je u pitanju ekstenzivno prekoračenje nužne odbrane, dakle ne samo onda kada je primenjen viši nivo i intenzitet odbrane od onog koji je realno bio neophodno potreban, već i onda kada je odbrana započeta dok je napad postojao, ali se praktično produžila u određenom vremenu i onda kada je napad već prestao.

„Tada to u stvari, formalno više i nije odbrana, ali imajući u vidu da je ona započeta dok je napad trajao, a da čovek koji se brani zbog stresa kojem je izložen, straha i sl., nije uvek u stanju da realno i „hladne glave“ procenjuje i na na vreme „zakoči“ svoju odbranu, čini se da bi zakonodavac mogao da i ovakvu situaciju podvede pod vid prekoračenja nužne odbrane“, pojsanio je profesor.

Kakva je situacija u SAD

Ipak, u SAD je zakon nešto drugačiji, mada ni tamo to nije tako fleksibilno, kao što neko ponekad tumači, na temelju gledanja holivudskih filmova i pisanja sredstava javnog informisanja, objasnio je profesor.

On je kao primer naveo to da je Sindikat policije tražio da se Srbija „izjednači sa američkim propisima po pitanju prava na odbranu privatne svojine“.

On smatra da taj sindikat slabo poznaje uporedno pravo.

„Ni u SAD nije tako kao što zamišljaju oni koji su američko krivično pravo „naučili“ gledajući filmove, a rešenja iz našeg Krivičnog zakonika su veoma slična, često i identična onome što je tipično u Evropi, a u bitnim elementima se suštinski ne razlikuju ni od normativnih rešenja u krivičnom pravu SAD“, naveo je profesor u svom radu.

Kako je dodao, u SAD je donekle još uvek živa izvesna tradicija „divljeg zapada“, ali ni u toj državi nije moguće „tek tako“ i skoro „rutinski“ lišiti života čoveka, štiteći svoju imovinu, iako je načelno iz određenih tradicionalnih razloga, u SAD zaštita imovine veoma značajna.

I u SAD je značajan uslov za samoodbranu, odnosno neku vrstu nužne odbrane, odgovarajuća srazmernost i većina država SAD ne dopušta primenu tzv. smrtonosne sile, ako napad nije usmeren na život i telo, već je napadnuta imovina, objasnio je Škulić.

U Americi, kako se dodaje, posebna pažnja se pridaje tome kada se napad usmerava ka „domu“, odnosno povezan je sa zaštitom „kućnog praga“ (što je slučaj i kada se radi o napadu na život i telo u okviru „doma), ali ni tada se ne radi o „blanko dozvoli za ubistvo“.

„Prema suštini koncepciji odbrane doma, čovek koji je napadnut u svojoj kući, odnosno domu u kojem živi, ima izuzetno široko pravo na odbranu, kako pogledu intenziteta odbrane u odnosu na napad, odnosno „proporcionalnost odgovora“, tako i u pogledu uslova koji se u nekim državama SAD razlikuju prema kriterijumu karaktera sile koja se ispoljava prilikom napada, tj. s obzirom na to da li se radi o smrtonosnoj ili nesmrtonosnoj sili“, navodi se u radu.

Naime, profesor je objasnio da se ovakav vid tumačenja zakona u SAD krije u njihovoj istoriji.

„Sjedinjene Američke Države su izvorno nastale kao izrazito useljenička zemlja, donekle i neka vrsta „obećane zemlje“. Većini imigranata u SAD, čak i u vreme kada se radilo o preteči SAD, tj. britanskoj koloniji u jednom delu, a u drugom delu prostoru bez vlasti („divlji zapad“), je bio „san“ i osnovni cilj da tamo pronađu bezbednost, utočište, blagostanje i sl. Sanjali su da preko okeana nađu svoj dom. To je bilo posebno značajno ljudima koji su bežali od gladi (posebno poput stotina hiljada Iraca), raznih oblika bede, rata i drugih nesreća ili su jednostavno, smatrali da je novi kontinent njihova nova velika šansa za novi početak i uspeh“, navodi se u radu.

Dodaje se i da su mnogi od useljenika u SAD u svojoj postojbini i bukvalno bili beskućnici. Stoga je i iz tih „simboličko-emotivnih razloga“, legitimna i efikasna zaštita doma tim ljudima bila jedna od primarnih vrednosti.

Neka pravila u SAD su čak i rigoroznija nego u Srbiji.

„U nekim legislativama SAD su osnovna pravila koja se odnose na samoodbranu, odnosno vidove odbrane slične nužnoj odbrani u srpskom krivičnom pravu, čak donekle i strožija nego što je to u Krivičnom zakoniku Srbije, ali i tada doktrina odbrane doma utiče na šira ovlašćenja/mogućnosti u odbrani od protivpravnog napada“, napisao je profesor.