Šta stoji iza niza ubistava u porodičnom nasilju poslednjih nedelja?

Novopazarac E.A. (69), koji je u nedelju pucao u sina, a potom se zatvorio u kuću i izvršio samoubistvo, prema nezvaničnim informacijama agencije Beta, već je ranije osuđivan zbog nasilja u porodici a imao je i zabranu prilaska sinovima. Pre samo desetak dana dvadesetjednogodišnji muškarac ubio je oca, majku i dedu u okolini Čačka. Prema pisanju medija, porodica je mladića ranije prijavljivala zbog nasilja u porodici.

Zbog događaja u Čačku zaštitnik građana pokrenuo je kontrolu rada nekoliko ustanova. Ovo nije prvi put da ombudsman na ovaj način reaguje u slučajevima porodičnog i partnerskog nasilja o kome mediji izveštavaju. Odgovarajući na pitanje šta su prethodni nalazi pokazali zaštitnik građana Zoran Pašalić kaže za Danas da je zajednički imenitelj ranijih kontrola „nedovoljan rad centara za socijalni rad u smislu registracije problematičnih odnosa u porodici i partnerskim odnosima“.

U slučaju kada zaštitnik proceni da je bilo propusta u radu, trebalo bi, kako kaže Pašalić, da se izvrši kontrola konkretne institucije, da se vidi koje se greške ponavljaju i koje se moraju otkloniti. Sagovornik Danasa navodi i da je u jednom broju slučajeva nakon angažovanja Zaštitnika građana došlo do toga da su se neke stvari ispravile pre svega u kontekstu evidencije problematičnih odnosa.

S druge strane, Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra smatra da ključ problema nije samo u radu centara za socijalni rad već u nedostatku koordinacije između nadležnih, koji pored centara za socijalni rad uključuju i policiju i tužilaštvo. Takođe, neretko mere koje se izriču nasilniku nakon prijave nisu adekvatne.

– Često se dešava da se nekome ko je opasan nasilnik izriče mera koja bi odgovarala nasilju niskog intenziteta. Tako dolazite u situaciju koja je analogna pokušaju da upalu pluća lečite andolom – kaže sagovornica Danasa.

O postojanju prijava koje su prethodile ubistvu posebno se govorilo u slučajevima femicida. Autonomni ženski centar upozorio je da je u martu u slučaju jednog ubistva dan pre smrti žrtva prijavila sina za nasilje u porodici, dok je u drugom žena ubijena istog dana kada je održano ročište po prijavi koju je podnela protiv supruga za nasilje u porodici.

Istraživanje AŽC-a, koje treba da bude objavljeno u maju, pokazalo je da ovakvi primeri uopšte nisu usamljeni.

Kako kaže Vedrana Lacmanović u periodu 2017. i 2018, kada je ubijeno 56 žena, njih čak trećina prijavila je nekoj instituciji nasilje. Još njih desetak bilo je u kontaktu sa centrima za socijalni rad, po drugom osnovu, a da zaposleni u centrima nisu ni prepoznali ni prijavili nasilje. Stoga se može govoriti o polovinu ubijenih žena čiji su životi potencijalno mogli biti spaseni da su institucije drugačije reagovale.

– Jasno je da ne mogu svi femicidi da se spreče. Ali naši podaci koji jasno kažu da je svaka treća žena u ovom periodu bila u kontaktu sa nadležnim institucijama pre ubistva ruše taj mit o nepredvidivosti femicida. Mi moramo da vidimo šta je to što možemo da uradimo da se spreči ona ubistva za koja je to moguće – navodi Lacmanović.

Da tragični ishodi porodičnog nasilja nisu nikakva neminovnost već često rezultat propuštenih koraka smatra i Radmila Vulić Bojović, porodični psihoterapeut. Ona ističe da „tragedije sa smrtnim ishodom ili više smrtnih ishoda imaju svoju predistoriju i vrlo često postoje indicije da stvari u porodici nisu kakve treba da budu“.

– Kada govorimo o porodici i porodičnim odnosima ni u jednom trenutku ne možemo govoriti o neminovnosti, već samo o koracima koji su propušteni a što je na kraju dovelo do tragičnog ishoda – kaže Vulić Bojović.

Osvrćući se na trostruko ubistvo u Čačku, ona ističe da su postojale jasne indicije da su odnosi narušeni.

– Kada porodica prijavi sina to znači da je situacija ekstremno opasna. U našoj kulturi jako je retko da roditelji prijavljuju svoje dete. Mi imamo jasnu zakonsku regulativu koja se odnosi na nasilje u porodici. Ono što je problem jeste to što je dosta toga ostavljeno na slobodnu procenu ljudima koji dolaze u kontakt sa porodicom bilo da su u pitanju policijski službenici, zaposleni u socijalnoj zaštiti, zdravstvu… Procedure i procene nisu dovoljno usklađene i onda se dešava da se ne prođu svi koraci koji bi omogućili pravovremenu zaštitu – zaključuje Vulić Bojović.

Bez kazni za propuste

Istraživanje AŽC-a o žrtvama femicida pokazalo je i da je prosečno vreme koje je prošlo od prvog kontakta žrtve sa centrom za socijalni rad do ubistva 3,7 godina. Prosečno vreme od prvog kontakta sa policijom do ubistva bilo je 2,7 godina, a sa tužilaštvom 1,8 godina. Istraživanje je pokazalo i da je tek 3,5 odsto institucija pokrenulo postupak unutrašnje kontrole nakon ubistva žene sa kojom su prethodno bili u kontaktu. Od svih ovih postupaka samo je jedan rezultirao kažnjavanjem policijskog službenika.