Šta su čitaoci pisali Danasu tokom bombardovanja 1999. i zašto se među njima našla i – Mira Marković

Bilo je to vreme straha, patnji, smrti, suza, neizvesnosti. Hteli smo da objavimo i neko štivo koje govori o „ovoj situaciji“, ali na neki drugi način. To je i učinio Srđan Valjarević tekstom „Dnevnik bombardovanja: NENAPISANA PRIČA O LJUBAVI“, koju je objavio i Švedski nacionalni radio:

„Znam samo da sam u toku noći, kroz san, čuo eksplozije. Sada ujutru, toga mogu da se setim. Znam da nisam ustao iz kreveta, nastavio sam da spavam. Dešava mi se da ih uopšte ne čujem, iako su blizu. Spavam duboko. Posebno ako pijem vino pre toga. Sinoć sam pio vino s prijateljem. Sedeli smo napolju, ispred jedne jeftine kafane, unutra su se muškarci okupili oko radio-aparata, slušali su vesti. Pričali su o vrstama eksploziva, o različitim tipovima aviona, o oružju protivvazdušne odbrane. Nikada ništa nisam znao o tome, nikada me nije zanimalo, ne mogu čak ni sad da učestvujem u tim razgovorima. ‘Koliko sve ovo može da traje?’ pitao je moj prijatelj. ‘Nemam pojma’, rekao sam. Pričali smo o besmislenosti.

Prošlo je više od dvadeset dana. Nisam čitao ništa, osim par stranica dnevnika, nisam ni napisao ništa. Ništa nisam radio. Nisam čak ni muziku slušao, za sve to vreme. Do početka bombardovanja, moj posao je bio da pišem priče i tekstove za Danas, jednom ili dvaput nedeljno. Od toga sam živeo, plaćao stan i račune za struju i telefon. Dok ovo pišem, sada, kao da pišem o nečemu što se davno dešavalo. Svakog četvrtka ujutru imao sam obavezu da završim priču i da je odnesem uredniku, za subotnji broj. Imao sam i likove, mladi bračni par, Gojko i Dobrila, neke stvari sam izmišljao, neke nisam. Uglavnom su se svađali u svakoj priči, i pošto su sve svađe slične, to nisam morao da izmišljam.

U poslednjoj priči koju sam napisao tri dana pre početka bombardovanja, Gojko je bio pijan, Dobrila je tražila razvod. U poslednjoj rečenici napisao sam kako je Gojko promrmljao: ‘Ti si moja sudbina’. Onda je pijan zaspao. Ostavio sam za sledeću priču nastavak te svađe, ali sam imao nameru da nešto i promenim. Imao sam nameru da napokon napišem čistu ljubavnu priču. Bilo mi je dosta njihovih svađa, bilo mi je dosta pisanja o tome. Možda i iz ličnih razloga, poželeo sam da pišem o ljubavi. U redu, verovatno se radi o prostoj potrebi. Mislio sam da Gojko odvede Dobrilu negde van grada, na izlet u prirodu. O tome je trebalo da pišem u četvrtak ujutru. Tako sam navikao, misli su mi najbistrije kad se rok za predaju teksta približi.

U sredu uveče počelo je bombardovanje. Nisam spavao tu noć. U četvrtak ujutru nisam morao da pišem, nije bilo subotnjeg broja.

Za ovih dvadesetak dana, nisam ni probao da napišem tu priču. Rekoh već, i sinoć sam s prijateljem pričao o besmislenosti i konstatovali smo na kraju koliko je jedna pametna žena koju poznajemo, bila u pravu kad je rekla da će ovaj vek obeležiti osećanje ravnodušnosti. I jedino pitanje koje smo postavljali bilo je koliko sve ovo može da traje. Jednostavno, voleo bih da napišem onu priču.“ (17-18. april 1999)

Kako se bombardovanje neočekivano produžavalo, a kraj se nije ni nazirao, sve više smo razmišljali kako da se, uprkos uniformisanim zvaničnim saopštenjima i agencijskim vestima, razlikujemo od drugih novina. Odmah smo znali da su naš najjači adut – čitaoci. Tako smo počeli da objavljujemo njihova pisma.

Javio se i neumorni, stari Titov diplomata i političar Miloš Minić. Iako zagazio u desetu deceniju života, pod naslovom „Bombe ne donose rešenje“, poslao nam je sledeće pismo:

„Dragi Danas, Vaš list je objavio više mojih članaka o kosovskoj krizi, u kojima sam predlagao i kako bi trebalo da se mirnim putem pregovaranja i sporazumevanja reši problem Kosova, posebno od kada su počeli prvi oružani sukobi u toj pokrajini. Ne bih ni danas ništa menjao ili povukao od onoga što je u tim člancima rečeno.

Bombardovanje Srbije i Crne Gore od strane NATO korenito je promenilo situaciju u našoj zemlji, na Balkanu, u Evropi i svetu. Najširi redovi ogorčenog naroda u našoj zemlji doživljavaju to nasilje kao agresiju i tešku nepravdu, najoštrije osuđuju i zahtevaju da se odmah prekine. S najdubljim ogorčenjem učestvujem u tim osudama i zahtevima. Bombardovanje je već izazvalo nesagledivo teške posledice u našoj zemlji, velike ljudske žrtve i strahovita razaranja, a demokratskim snagama i demokratizaciji u Srbiji zadalo izvanredno težak udarac.

Bombardovanje neodložno mora da se prekine, a istovremeno da se obustave oružane borbe na Kosovu, da se odmah povedu pregovori i hitno preduzmu odgovarajući politički i diplomatski koraci međunarodne zajednice za rešenje problema Kosova. Jedino tim putem može se rešiti kosovska kriza. Zemlje NATO moraju odustati od cilja da bombardovanjem naše zemlje nametnu rešenje ove duboke izuzetno složene krize.“ (3-4. april 1999)

Nešto manje poetično pismo doneo nam je kurir. Bilo je to otvoreno pismo Robinu Kuku, šefu britanske diplomatije, koje je poslala dr Mira Marković, kako se potpisala, „profesor Beogradskog univerziteta, predsednik Direkcije Jugoslovenske levice, supruga predsednika Jugoslavije i majka ćerke Marije i sina Marka“. Objavili smo ga pod naslovom „Moj sin je u uniformi“:

„Sa zakašnjenjem od desetak dana saznala sam da ste javno izjavili kako moja deca i ja nismo u Jugoslaviji. Moja prva reakcija, kad sam to čula bilo je čuđenje. Zar ministar inostranih poslova Velike Britanije, zaista, nema druga posla nego da se bavi time šta radimo moja deca i ja. Ali, dopuštam da ste zaludni, da nemate dovoljno državnog posla i porodičnih i ličnih obaveza, pa deo velikog slobodnog vremena koristite da se bavite tuđim privatnim životom.

Zahvaljujući i Vama već četiri nedelje traje neprekidno bombardovanje Jugoslavije, u kome ljudi gube živote, a zemlja se nemilosrdno razara.

Što se moje porodice tiče, mi smo svi u svojoj zemlji. Moja ćerka kao i do sada, uređuje najpopularniji omladinski radio u Jugoslaviji, ‘Košavu’. Moj sin je u uniformi i brine o svojoj maloj, tek formiranoj porodici. Moja deca imaju visoko razvijena patriotska osećanja, veoma su hrabra, prilično su pametna i zaista su lepa. Toliko o mojim kućnim prilikama kad Vas već toliko zanimaju.

Što se mene tiče, ja sam svakodnevno u sedištu partije Jugoslovenska levica, u kojoj sam aktivna. Nekoliko puta nedeljno na televizijskim vestima me mogu videti svi građani moje zemlje. Moja deca i ja smo na svom mestu, kao i svi Jugosloveni. I nemamo nameru da to mesto napuštamo uprkos teroru nad Jugoslavijom, čiji ste Vi jedan od ideologa i jedan od realizatora.
Nisam počela uobičajeno – Poštovani gospodine, jer Vi se ne ponašate kao gospodin. Pa kako nisam počela, tako neću ni završiti. Dakle, s najvećim prezrenjem.
P.S. Nemam nijednu vilu u inostranstvu i teško da bih mogla da je imam, iz finansijskih razloga, razume se.“ (19. april 1999)

Matematičar Dragan Blagojević s Novog Beograda poslao nam je pismo „o hrabrosti i o pameti“:

„Jesmo hrabri, nema šta. A i složni, samo kad nas pričepe. A jesmo li pametni? Prvih dana agresije sam se to pitao gledajući kako im neki mudro odgovaraju na razaranja: oni nama most u Novom Sadu, mi njima izlog u Beogradu. Oni nama rafineriju u Pančevu, mi njima policu s knjigama u Beogradu. I tako veliki svetski vandali, sigurni u svoju svemoć, demoliraju našu zemlju, a naši mali domaći vandali, u nemoćnom besu, demoliraju njihove kulturne centre – opet u našoj zemlji. Vlast se dosetila da tako nešto može da se desi, pa je pozvala na civilizovano ponašanje prema materijalnim i kulturnim dobrima. Ali tek kad je sve već bilo polomljeno. Od naknadne pameti slaba vajda za protekle događaje.

Doduše, bolje je biti pametan naknadno, nego nikako. Sad nam je valjda svima jasno da smo sa svakom čašom koka-kole, sa svakom paklicom njihovih cigareta ‘s ukusom slobode’, sa svakim gutljajem viskija, sa svakim milk-šejkom i big-mekom iz Mekdonaldsovih restorana, pomogli proizvodnju bombi koje nam sada padaju na fabrike, mostove i na glave. Šefovi Mekdonaldsa su pametno i brzo reagovali i dobro sročenim pozivom spasili svoje objekte od vandalskog demoliranja. Sada pokušavaju da ih spasu o od bojkotovanja. Kako? Na velikom panou, svom krivonogom slovu M docrtaše šajkaču, a ispod njega našu trobojku! I obećaše prvog dana tri hiljade besplatnih sendviča.

Hoće li se Srbi na to upecati? Izgleda da hoće, sudeći po tome što je jedan od prvih koji se upecao poznati gradski političar, koga smo na lokalnoj televiziji videli kako u skoro praznom Mekdonaldsovom restoranu kusa pomfrit (besplatno?). Izgleda da nije bio svestan da je to krivonogo slovo M isto toliko simbol Amerike koliko je to i njena zastava s robijaškom šarom. Da li on uopšte zna koliki je značaj simbola u ovim trenucima jakih emocija izazvanih stradanjima kojima smo izloženi?…

Svaki rat se jednom završava potpisivanjem nekog dokumenta. Tako će verovatno biti i s ovim ratom. Pitam se da li će taj čin opet biti zaliven viskijem, ili će ovog puta prednost imati šljivovica?“ (23. april 1999)