Šta ti jede džigericu?

Znaš onaj osećaj? Nešto te pritiska, nešto te muči, a ne možeš tačno da odrediš šta je. Dani prolaze, ali taj neprijatan osećaj negde unutra ne popušta. Možda ga zanemaruješ, možda ga pripisuješ svakodnevnom stresu, obavezama, životu koji te vuče na sve strane. Ipak, ne možeš da ga ignorišeš zauvek.

Pitaš se, šta je to? Šta te jede iznutra?

Da li je to osećaj umora koji ne prolazi ni nakon dužeg odmora? Ili možda manjak energije zbog koje dani postaju duži, a ti sporiji? Možda te pritiska osećaj težine, nelagode, nešto što ti nije sasvim jasno? Neki će reći, „ma daj, sve ti je to od stresa“, a možda i jeste, pa ti samo klimneš glavom, neminovno pomiren sa tim odgovorom.

Uh,..da li sam hipohondar? Da li je stvarno sve tako jednostavno?

Ponekad su stvari ispod površine mnogo dublje nego što možemo da zamislimo. U današnjem svetu, stalno smo u pokretu. Živimo brzo, jedemo u hodu umesto za trpezom, odmaramo se kad stignemo, na nogama „preležimo“ virus uglavnom i dalje radeći – i nekako, na kraju dana se svodi bilans. Vazda se iznenađujemo, šta je sve naše telo bilo u stanju da pretrpi. Taman za orden. I dalje smo na nogama. To je dobar znak. Neke promene ne primećujemo odmah. Mogu proći meseci, pa i godine, pre nego što ono što nas „jede iznutra“ pokaže svoje pravo lice.

Možda osećaš neku nelagodnost u stomaku, možda ti prija sve manje hrane, koju si nekada voleo. Pa eto, čak ni ta kafa ti ne daje onaj osećaj razbuđivanja kao ranije. Ali, šta ako je to nešto izvan tebe, nešto što svakodnevno činiš, a da nisi uvek svestan posledica?

Pitanje je, koliko su ti „mali gresi“ zaista neškodljivi, i da li su oni samo možda triger malih, ali dosadnih signala koje iz dana u dan iznova dobijaš? Da li smatraš da je ipak vreme da prestaneš da ih ignoriraš i da se zapitaš šta sve to znači za tvoje zdravlje? Možda ćeš tek tada znati, šta to zaista „jede tvoju džigericu“ i otkriti šta možeš da učiniš, kako bi se osećao mnogo bolje.

Ne moraš odmah da znaš šta je to. Primiri se. Ne moraš ni da se brineš – bar ne još. Ali, sigurno je dobro biti svestan tih sitnih promena, tih malih znakova pored puta koje možda svesno ili nesvesno zanemaruješ. Znamo da mnogo radiš i da nemaš vremena za sebe, kao i uvek, vreme i svoj život poklanjaš na raspolaganje drugima do kojih ti je manje ili više stalo. Ništa novo. Ipak, šta ako to što ti „jede džigericu“, može da ti se otkrije samo uz malo pažnje?

Otvorio si oči da vidiš i odvojio si uho da čuješ. Na dobrom si putu. Za sada je to dovoljno. Prati dalje tragove po gradu, uskoro ćeš saznati više.