Ubistvo turskog ambasadora u Beogradu Galipa Balkara, 9. marta 1983. godine, bio je prvi i jedini slučaj međunarodnog terorizma u tadašnjoj mirnoj SFR Jugoslaviji, i izazvalo čak i veliku međunarodnu pažnju.
Dvojica jermenskih atentatora su tog dana u 11 sati prepodne, sačekali kod semafora na uglu Ulice generala Ždanova i Bulevara revolucije, „mercedes“ turske ambasade, i pucali u ambasadora Galipa Balkara i njegovog vozača.
Za odbeglim jemenskim pripadnikom militantne organizacije „Komandosi pravde za jermenski genocid“, osim milicije potrčalo je i nekoliko slučajnih prolaznika, među kojima i dvadesetpetogodišnji student Mašinskog fakulteta Željko Milivojević, koga je, u opštem metežu, prvi metak pokosio.
Vest je odjeknula u svetu, a i danas se ljudi pitaju odakle toliko moralne odgovornosti i građanske dužnosti među običnim prolaznicima, među kojima je bio i penzionisani pukovnik Slobodan Brajović, koji je od povreda ostao vezan za kolica, kao i još dvojica civila koji su goloruki pojurili atentatore.
Željka je posthumno odlikovala i naša ali i turska država, ali osim ordenja i ulice u Kaluđerici u Beogradu, koja nosi njegovo ime, porodica studenta heroja, koja je tada izgubila praktično glavu porodice, ni dan danas nije dobila ništa.
Sporazum koji su Željkova majka i sestra Branka (danas Kovačević) potpisale sa državom Srbijom, kada im je konačno, posle više decenija određena novčana naknada za isplatu, ni danas nije realizovan, a u Ministarstvu pravde tvrde da takav dokument ne postoji, ili da se, „zagubio“.
Branka Kovačević je očajna tretmanom koji je država pokazala prema njenom bratu, čiji gubitak je duboko poremetio celu porodicu, a od čije smrti, tvrdi ona, više ništa nije bilo isto ni normalno.
– Željko je bio student mašinstva, imao je tada 25 godina, krenuo je tog jutra na ispit. Nije ga bilo popodne, tražili su ga i neki drugovi. Očekivali smo ga da se vrati sa fakulteta. Nismo ni slutili da se tamo zapucalo, da je Željko goloruk krenuo da pomogne svojoj zemlji, i da je poginuo u tom pokušaju. Pojavila se policija na vratima, samo sam čula mamin stravičan vrisak. Od tada nisam svesna šta se dešavalo, čitav državni vrh je odjednom bio u mojoj kući, novinari su ulazili iz sobe u sobu, uzimali fotografije. Svaki dan su dolazile delegacije, nešto posebno se dogodilo, u mirnodopsko vreme, momak je branio čast države. Posthumno je odlikovan, i od strane Srbije i od strane Turske. Ja sam bila vrlo mlada, tek sam se zaposlila sa završenom srednjom školom, oca tek što smo sahranili, moj ceo svet se srušio i nisam mogla da pratim šta se to oko nas dešavalo, prepričava svoje iskustvo Branka.
Ona se prisetila kako su im najviši funkcioneri u zemlji dolazili, „tapšali ih po ramenu“ i govorili njenoj majci da im od sada sva vrata moraju biti otvorena, jer je njihov sin heroj.
Podsetila je i na kontroverze koje su pratile to suđenje, kao i na „misteriju trećeg metka“ jer je doktorka koja je izvadila kobni metak iz Željkovih grudi najpre svedočila da taj kalibar nisu koristili ni Jermeni ni Turci, ali je već na narednom saslušanju izmenila iskaz.
Branka napominje da su joj sa više mesta ukazivali da je zalutali metak možda pripadao i našem policajcu, što je nju posebno bolelo.
Dodatno, ispričala je da je delegacija branilaca jermenskih atentatora dolazila u njihovu kuću govoreći da oni nisu pucali u Željka, te da to ne bi uradili, jer su pravoslavci, ali i da će to dokazati.
– Kada je moja majka otišla u policiju da prijavi da su nam oni dolazili u kuću, najviše me je zabolelo to što je prvo njihovo pitanje bilo:“Koliko ste para uzeli“. Niti su oni došli da nude novac niti bismo mi taj novac ikada uzeli, ali nas je strašno bolelo što se naša vlast tako ponaša prema nama, dok je recimo Turska Željkovo ime stavila u istu ravan sa ubijenim ambasadorom. Šta u ovoj državi uopšte znači biti heroj, dobiti orden, da li povlači neki status za sobom? Teško smo prolazili kroz život, ja sam negovala troje dece, nisam mogla posao da dobijem. Mama je dobila svega 100 evra mesečno penzije, za očev rad u Francuskoj. Trebalo je novca za njeno lečenje, objašnjava Branka situaciju pre nego je pokrenula odštetni zahtev, uz vansudsko poravnanje, ali ni tu nije bilo pomaka.
– Prvi put sam se obratila Vučiću 2011, kada on nije bio u vlasti. Tada je rekao da su „i nož i pogača“ u rukama vlasti, razgovarali smo još nekoliko puta, a onda je postao i premijer. Međutim, tada je prestao da se odaziva na pozive. Moj suprug je retko uspevao da ga dobije i moli za pomoć, „sada kada može da pomogne“, čak su se i posvađali jednom, jer nas je ignorisao na vrlo ružan način. Napokon je pristao da se vidimo, kaže Branka.
Kako se priseća, tog 30, jula 2014. primio ih je bez problema, uz reči „hajde da rešimo taj problem“. Uputio ih je u kabinet tadašnjeg ministra pravde Nikole Selakovića, gde su Branka i njena majka potpisale sporazum za naknadu štete.
– Proveli su nas lično do kabineta ministra pravde, sve je delovalo kao da se stvar konačno rešava. Potpisale smo sporazum, nismo ni kopiju dobili, čak je kurir lično došao po dokument da ga odnese Selakoviću. Rečeno nam je da je sve gotovo i da sada možemo samo da čekamo isplatu. Otišli smo kući zadovoljni, posle svih uveravanja da je „sve sređeno“ koja smo direktno dobili od premijera, priča Branka.
A onda je počelo da prolazi vreme. Nedelje, meseci, a od isplate ništa. Pri svakom telefonskom razgovoru, tvrdi Branka, Vučić ih je uveravao samo da moraju da budu strpljivi.
– Majka mi se razbolela u aprilu 2015. i ubrzo umrla. Vučića sam zvala da mu kažem da je verovala u njega ali da nije dočekala da im isplate novac. On kaže: rešićemo. Opet prolaze dani, meseci, muž u penziji, ja ne mogu da se zaposlim, troje dece, život nam je vrlo težak. Posle sam počela da pišem svima i obraćam se i Ministarstvu, da bi mi tamo rekli da tog dokumenta nema, da se „zagubio“, priča Branka najintrigantniji detalj, koji je njenu porodicu ostavio u šoku.
– Mojoj advokatici je iz Ministarstva pravde stigao odgovor da tog dokumenta nema. Sumnjam u razne laži i prevare, nije nemoguće da je taj novac neko i podigao, ili pak stoji u nekoj fioci. Ne mogu da se osvestim, kakva je to država, kakav je to čovek (Vučić), koji vam obeća da je sve završeno, a onda nas, posle toliko godina, sačeka ovo. Mi smo ovde žrtve, moj brat je bio poseban momak koji je smatrao svojom dužnošću da treba da uradi tako nešto za svoju zemlju. A šta je naša zemlja uradila za nas? Čak je i Turska uradila više, pomogli su mi da platim operaciju oka majci dok je bila živa. Ja daljih koraka nemam, ne mogu da rešim svoje životne probleme, u teškoj smo situaciji, a više ne znam ni šta da preduzmem, očajna je Branka.
Rezignirana zbog tretmana svoje države, čak razmišlja i da obnovi kontakte sa Jermenima, koji su obećali ponovnu istragu oko toga čiji je metak ubio Željka.
– Moj brat je dao život za Srbiju. A vi vidite da se neko igra sa vama i nemoćni ste. Svako danas dobije spomenik, svako dobije nacionalnu penziju, a da će moja država ovako da nas maltretira, da se iživljava nad uništenim životom jednog mladog čoveka i cele njegove porodice, nisam očekivala, zaključila je Branka.
Ministarstvo pravde ćuti
Danas je poslao Ministarstvu pravde pitanja o tome šta se dogodilo sa dokumentom za isplatu koji je potpisan još 2014, koji je njegov status i da li je moguće da zaista bude zagubljen. Pitali smo i zašto do sada novac nije isplaćen Željkovoj porodici. Ukoliko dobijemo odgovore, objavićemo ih u nekom od narednih brojeva lista.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.