Šta učimo o životnoj sredini a šta joj, stvarno, radimo?

Te 1972 godine doneta je Stoholmska dekleracija, akt koji uvodi doktrinu po kojoj se pitanju zaštite životne sredine pristupa kao problemu zaštite ljudskih prava. Dekleracija u jednom delu definiše da je: „čovjek istovremeno proizvod i tvorac svoje okoline, koja mu daje sredstva za život u fizičkom smislu i koja mu omogućava intelektualni, moralni, društveni i duhovni napredak“. Životna sredina je ,dakle i odnos između čoveka i sredine u kojoj on živi ,radi i stvara. A čim je u pitanju odnos tu su i problemi, bilo da su oni globalni, poput, recimo, klimatskih promena ili lokalni, poput, recimo čestih pojava nedozvoljene koncentracije suspendovanih čestica (PM 10) u vazduhu Kraljeva.

Za preko potrebne promene u odnosu ljudi prema životnoj sredini, optimisti kažu, minut je do dvanaest. Pesimisti ,pak smatraju da smo u debeloj docniji. Kojima god da poverujemo u jednom se trebamo složiti.

A to je, da je znanje-obrazovanje, conditio sine qua non za ispravno postupanje prema životnoj sredini.

I ove godine će, 26.januara, u znak sećanja na usvajanje Stoholmske dekleracije, u mnogim sredinama kod nas, različitim aktivnostima, biti obeležen Svetski dan obrazovanja o zaštiti životne sredine. Jer, taj akt je, među 26 osnovnih principa zaštite životne sredine, istakao i značaj obrazovanja o zaštiti životne sredine.

Jubileji, pa i ovaj, jesu prilika da se govori o ostvarenom i bilo bi ne fer reći kako se nije radilo na popravljanju relacija u tom odnosu čoveka i njegovog okruženja na globalnom i lokalnom nivou.

Nažalost, samo dva pomenuta primera problema u tom odnosu umnogome obezvređuju (u)činjeno .I na globalnom i na lokalnom nivou.

Kako je onima koji, još uvek, promišljaju o problemima zaštte životne sredine bliska maksima „Misli globalno deluj lokalno“ tako se i mi u ovom „svečarskom“ tekstu osvrćemo na nas, na grad Kraljevo.

A u tom, retrospektivnom, pogledu na već učinjeno i planirano da se uradi ne možemo a da se ne podsetimo samo onih najsvežijih primera koji jasno potvrđuju da je donosiocima odluka na nivou lokalne samouprave itekako potrebno dodatno obrazovanje o zaštiti životne sredine.

Evo, opet, samo dva primera: prvi je odluka Gradskog veća da na svojoj 73 sednici decembra prošle godine, postupajući kao drugostepeni organ u upravnom postupku, podrži nvestitora, „Rajić energo“d.o.o iz Kragujevca u njegovom naumu da na Grajićkoj reci u selu Mlanča ,na obroncima Golije izgradi mini hidroelektarnu derivacionog tipa, sa branom „Tirolskog“ tipa, i cevovodom koji transportuje vodu do mašinskog postrojenja, ukupno instalisane snage 984 kW. I to sve uprkos oprečnom stavu resornog Odeljenja za urbanizam, građevinarstvo i stambeno-komunalne delatnosti zasnovanom na Prostornom planu grada Kraljeva koji tu lokacij predviđa za rešavanje pitanja vodosnabdevanja. Drugi primer je Budžet grada Kraljeva za 2019 godinu kojim je na budžetskim pozicijama u okviru Programa zaštite životne sredine od planiranih 136.402.000dinara ili 3,5% ukupnih rashoda budžeta za programske aktivnosti upravljanje zaštitom životne sredine, praćenje kvaliteta elemenata životne sredine i zaštita prirode planirano 0 (nula) dinara. U gradu, koji je, prema nekim podatcima u predhodnoj 2018 godini imao čak 105 dana sa povećanom koncentracijom suspendovanih čestica (PM 10) u vazduhu.

Pedagozi, i drugi akteri obrazovnog procesa, kažu da su, pored razvoja ličnosti učenika i njihove prireme za život u multikulturnom društvu, ciljevi obrazovanja i njihovo osposobljavanje da životnu sredinu poštuju kao bitnu vrednost.

Ako ih i (na)uče u školama da je žviotna sredina bitna vrednost šta li ih to mi, stariji, sudeći kroz prizmu iznetih primera, možemo o tome naučiti?

Možda je baš Svetski dan obrazovanja o zaštiti životne sredine pravi trenutak da razmislimo o tome?