Šta za decu znači kad su „cancel-ovana”, „ban-ovana” ili „hejt-ovana”?

Svaki treći učenik u Srbiji doživi neko uznemirujuće iskustvo na internetu samo u periodu od godinu dana. Većina roditelja ne uči svoju decu šta da rade kada postanu žrtve onlajn nasilja.

Počelo je kao šala na račun nezgode na času fizičkog vaspitanja, a onda je dvanaestogodišnji L.M. iskusio šta je digitalno nasilje.

Deca lako pronađu razlog za zadirkivanje, a u ovom slučaju povod je bilo obično saplitanje na času fiskulture.

Ipak, kada su primetili da ga to uznemirava, vršnjaci iz odeljenja su nastavili da mu upućuju negativne komentare, a posle časova prozivke su se preselile na društvene mreže.

L.M. je prvo dobio nekoliko privatnih poruka putem društvenih mreža od različite dece iz razreda u kojima ga zadirkuju zbog nespretnosti.

Onda su se „drugari” dosetili da objave video klipove u kojima ga imitiraju i podele to sa drugom decom.

Usput su i njega „tagovali”, pozivali i druge da se uključe u „imitiranje” koje je praćeno dosta podrugljivim tonom, a L.M. nije uspeo sve da ih blokira.

Nakon toga se obratio roditeljima, kako su nam oni rekli, vidno potresen i zabrinut da neće imati sa kime da se druži.

Oni su uspeli da reaguju tako što su pojedinačno pričali sa roditeljima neke od dece koja su počela sa zadirkivanjem, ali su zamolili i razrednog starešinu da ih obavesti ukoliko primeti razmirice među decom u školi. 

Iako sada nerado govore o tome, njegovi roditelji ističu da su dosta pričali sa svojim detetom, ali i nastavnicima, drugim roditeljima, kako bi došli do rešenja problema.   

„Deca su to, male čarke lako prerastu u svađe i to je prolazno, ali na društvenim mrežama sve se lako raširi. To što su snimali ostaje negde zapisano i nikad ne znate do koga može da dođe. Mi smo morali da se uključimo da bismo im objasnili da to može da ima ozbiljnije posledice, da vode računa i šta ostavljaju na internetu i kako to utiče na drugu decu”, naglašava otac dečaka, instirajući da se njegovo ime ne objavljuje (poznato redakciji) kako bi se zaštitila privatnost deteta.

Nasilje na internetu je svaki oblik nasilja koje nastaje upotrebom digitalnih tehnologija. Može se odvijati na društvenim mrežama, aplikacijama za razmenu poruka, gejming platformama i mobilnim telefonima.

To je ponašanje koje se ponavlja i koje ima za cilj da uplaši, naljuti ili osramoti osobe koje su napadnute.

U primere digitalnog nasilja spadaju širenje neistina ili objavljivanje neprimerenih fotografija ili video zapisa nekoga na društvenim mrežama, slanje pretnji preko platforme za razmenu poruka, lažno predstavljanje i slanje neprikladnih poruka drugima u tuđe ime.

Sve brojnije su i „grupe mržnje” na društvenim mrežama, kao što su „Najružniji dečaci i devojčice”, „Fejkeri” i „Spotted”.

To su samo neke u moru sličnih grupa čiji je jedini cilj da izvrgnu decu ruglu, označe ih kao drugačije, lošije, ismevaju ih, ugrožavaju njihovu bezbednost prateći i označavajući njihove lokacije, ali i razmenjujući njihove privatne fotografije.

Roditelji, nastavnici, pa i pedagozi i psiholozi, tačnije odrasli koji pripadaju generacijama koje su se oblikovale pre ekspanzije društvenih mreža, često imaju poteškoća da razumeju i isprate sve trendove koji se javljaju u digitalnom prostoru, a potencijalno mogu biti opasni po decu.

Samim tim, za njih je veoma teško da edukuju decu kako da pravilno koriste internet. A ključno pitanje glasi – kada je vreme da odrasli reaguju i šta da rade u takvim slučajevima?

„Ne troši vreme na to”, nije rešenje 

Psihološkinja i jedna od osnivačica Instituta za digitalne komunikacije Ana Mirković sprovela je brojne edukativne obuke za nastavnike, roditelje, druge edukatore koji se susreću sa digitalnim nasiljem nad decom.

Ona nam otkriva da su roditelji ti sa kojima najviše treba raditi, jer bi deca trebalo da se obrate prvo njima kada su izloženi bilo kakvom vidu maltretiranja na internetu.

„Roditelji imaju najmanje samopouzdanja i zato treba najviše da budu edukovani – kako da se pripreme, kako da otvore kanale komunikacije sa decom jer ih deca sama neće pitati i najmanje veruju roditeljima kada su po sredi teme o digitalnim sadržajima. Često roditelji misle da ne treba da rešavaju nešto što se dešava, recimo, na Tik-toku jer oni sami nemaju nalog na toj društvenoj mreži. Njihovi komentari poput ʼnemoj da trošiš vreme na toʼ, ʼšta ti to značiʼ, ʼko ti je tajʼ, na neki način nipodaštavaju ono što je deci važno, ono što su njihova interesovanja. Kada se desi nasilje deca to najčešće ne prijavljuju roditeljima iz straha da će biti kažnjeni, da će im oduzeti telefon ili zabraniti upotrebu društvenih mreža”, ističe naša sagovornica.  

Mirković ukazuje i da umesto toga, roditelji treba da postave pitanja deci – šta im je to zanimljivo na nekom kanalu, zašto to prate i pokažu interesovanje, a onda će im deca lakše prijaviti ukoliko postoji neki problem.

„Incijativa mora da dođe od roditelja, onda će im deca reći kada je neko ʼbullyʼ – nasilnik, ili da je neko ʼcancel-ovanʼ – isključen sa društvene mreže, i prijaviti ako se njima nešto tako desi. Sada određen deo dece nikome ne prijavljuje nasilje – sami pokušavaju da reše problem, a to često preraste u veću agresiju, ili se izgube dokazi. Ima i onih koji to pokušavaju da reše tako što se požale vršnjacima i onda dođemo u situaciju da desetogodišnjak savetuje drugog desetogodišnjaka kako da reši problem. Idealno bi bilo da razgovaraju sa roditeljima, zajedno sačuvaju tragove o nasilju i prijave slučaj”, savetuje Mirković.

Ona naglašava i da su u pripremi edukativne publikacije za medije, o tome kako da izveštavaju o ovim temama i informišu roditelje i pomognu u toj edukaciji odraslih o problemima sa kojima se deca suočavaju.

Psihološkinja u OŠ „Lazar Savatić” u Zemunu Branka Tišma kaže da se u ovoj školi već nekoliko godina bave digitalnim nasiljem jer se ono vrlo rano pojavilo.

Škola sprovodi edukaciju kroz obuke za roditelje i decu, pri čemu je akcenat da se i najmlađi što ranije upozore na opasnosti na internetu.

Ona je objasnila i da je protokol za postupanje škole u ovakvim situacijama nedavno izmenjen upravo da bi se uvrstilo i digitalno nasilje.

„Često nam prijavljuju slučajeve. To najviše zavisi od toga koliko su stekli poverenja u nastavnike, ali kada je blaži oblik češće ćute jer to shvataju kao igranje, ne vide ozbiljnost. To obično izgleda tako što oni uđu u neki verbalni sukob, onda neko to objavi na Vajberu, Instagramu, pa se tu nastavljaju napadi. Kada dođe do ozbiljnijih pretnji obavezno se požale”, ističe Tišma.

Veći problem, prema njenim rečima, predstavlja to što roditelji sami pokušavaju da razreše ovakve sukobe.

„Deca imaju svoje, ali i roditelji imaju svoje Vajber grupe, pa poseban problem nastaje kada roditelji uđu u sukob, a isključe školu iz toga. Oni se obraćaju školi tek kad dođe do velikog problema i očekuju samo jedan ishod. Čak i kada su roditelji dovoljno edukovani, oni su uvek subjektivni i uglavnom ne prihvataju odgovornost svog deteta. Zato je bitno da se jave školi jer mi imamo mehanizme za rešavanje ovakvih problema”, naglašava psihološkinja.

Kome se obratiti za pomoć i zaštitu?

Osim roditelja i škole kao prvih adresa za pomoć, digitalno nasilje nad decom može se prijaviti Nacionalnom kontakt centru za bezbednost dece na internetu, posebnom Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, kao i jedinici MUP-a za visokotehnološki kriminal (VTK).

U Srbiji već tri godine postoji Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu kojem se mogu obratiti sva deca ili njihovi roditelji u slučaju da smatraju da su izloženi nekom obliku nasilja na internetu.

Ovaj kontakt centar za tri godine rada primio je više od 14.000 poziva, onlajn upita i prijava, kako je ranije saopštila tadašnja državna sekretarka Tatjana Matić, a danas ministarka trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije.

Ona je početkom ove godine precizirala da je najveći broj prijava bio zbog „onlajn ugrožavanja dece u oblasti visokotehnološkog kriminala” i tiče se „napada predatora” i zloupotrebe ličnih podataka.

U tom kontekstu posebno zabrinjava izneti podatak da čak 86 odsto dece u Srbiji svakodnevno koristi internet, a više od 30 odsto prijavljuje onlajn uznemiravanje.

Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu prima prijave putem besplatnog poziva na telefon 19833, digitalne platforme „Pametno i bezbedno” i društvenih mreža, kao i tokom prezentacija koje organizuje u školama u Srbiji.

Republički tužilac za visokotehnološki kriminal Branko Stamenković objašnjava da prijavu može podneti roditelj, zakonski zastupnik, staratelj, kao i bilo koje drugo lice. Takođe, prijava se može podneti i anonimno.

„Podnosilac prijave treba da navede sve njemu poznate dokaze, kao i da preduzme mere da iste sačuva (štampanje kritičnog materijala, čuvanje na hard disku računara, slikanje ekrana – printscreen i dr.). Po prijemu krivične prijave, ukoliko javni tužilac na osnovu priloženih dokaza ne može doneti trenutnu odluku, uputiće zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja i od nadležnih organa i institucija pribaviti neophodne podatke. Takođe, javni tužilac može pozivati i građane da pruže potrebna obaveštenja”, navodi Stamenković. 

U slučajevima kada su nasilnici druga deca, odnosno maloletna lica, moraju se uključiti i tužioci specijalizovani za maloletničku delikvenciju, ističe naš sagovornik.

U takvim slučajevima Tužilaštvo za VTK ne vodi postupak, već pruža podršku i sugestije u pogledu prikupljanja, analize i prezentacije dokaza pred sudom u predmetima digitalnog vršnjačkog nasilja.

„Licu koje u vreme izvršenja protivpravnog dela nije navršilo četrnaest godina, ne mogu se izreći krivične sankcije ni primeniti druge zakonom propisane mere. Ukoliko je reč o maloletnom licu starosti između 14 i 18 godina krivični postupak pokreće javni tužilac, a sprovode ga veća sudija za maloletnike. Javni tužioci i sudije za maloletnike moraju imati posebna znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih. Važno je napomenuti aktivno učešće Centra za socijalni rad i roditelja, odnosno zakonskog zastupnika ili staratelja maloletnog učinioca u krivičnom postupku”, objašnjava Stamenković.

On kaže da su neke od mera koje se u ovom slučaju mogu izreći vaspitnog karaktera, a njihova svrha je da se izbegne krivični postupak i utiče na pravilan razvoj maloletnika i jačanje njegove lične odgovornosti kako ubuduće ne bi činio krivična dela.

Trećina dece i mladih pretrpela digitalno nasilje

Čak 86 odsto učenika u Srbiji internet koristi svakodnevno, a svaki treći učenik doživeo je neko uznemirujuće iskustvo na internetu tokom poslednjih godinu dana, pokazuje istraživanje „Deca Evrope na internetu” koje je sprovedeno na reprezentativnom uzorku dece i mladih u Srbiji uzrasta od 9 do 17 godina krajem 2018. godine. Skoro četvrtina učenika nije razgovarala ni sa kim o svom problemu i ignorisala je neprijatno iskustvo misleći da će nestati samo od sebe. U takvim okolnostima posebno zabrinjava podatak da većina roditelja deci ne objašnjava kako da bezbedno koriste internet, budući da samo 44 odsto dece navodi da im roditelji često govore o tom problemu.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Odrastanje u digitalnom dobu – generacija koju još nismo razumeli” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.