Srpski đaci ispod međunarodnog proseka: Šta znači biti funkcionalno nepismen i zašto je to važno za društvo?

I ne samo njih. U Srbiji svaki treći učenik ne dostiže osnovni nivo pismenosti u čitanju i nauci, a u matematici 43 odsto, po čemu smo dve decenije ispod međunarodnog proseka.

– Kada se pitamo da li nas kao društvo trebalo da brine nalaz da je najveći broj učenika u trogodišnjim srednjim školama funkcionalno nepismen, ja bih na to pitanje uvek prvo odgovorio iz perspektive dečijih i ljudskih prava. Iako se radi o pojmovima koji su nedovoljno popularni u našem razmišljanju, mislim da je dobro da se podsetimo da mi kao država imamo obavezu i odgovornost da svakom detetu obezbedimo kvalitetno obrazovanje – kaže za Danas Aleksandar Baucal, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji se dugi niz godina bavio upravo PISA studijom.

Iako se može učiniti da broj funkcionalno nepismenih među đacima trogodišnjih profila nije razlog za brigu, jer je u pitanju svaka četvrta ili peta mlada osoba, te da im nije ni potrebno da budu funkcionalno pismeni pošto oni ionako rade nisko kvalifikovane, rutinske poslove, Baucal kaže da takvo razmišljanje ima smisla samo ako se gleda kratkoročno i iz perspektive sadašnjeg trenutka.
S tog aspekta se može razumeti i tumačenje da ovi mladi imaju niže sposobnosti za učenje čim su završili u trogodišnjim školama, te nema puno smisla raditi dalje na njihovom obrazovanju, već je sasvim dovoljno i za njih i za nas kao društvo da oni imaju neku vrstu treninga za specifične veštine koje im trebaju za neki sasvim određeni posao.

U sagledavanju ovog pitanja iz šireg kadra i dugoročne perspektive, Baucal najpre ukazuje da imamo sve manje dece, ilustrujući to podatkom da se početkom osamdesetih u Srbiji rađalo oko 100.000 dece godišnje, a danas između 60.000 i 65.000.

– Možda smo nekada mogli da se ponašamo „rasipno“ sa obrazovanjem dece i da biramo koga ćemo da obrazujemo kvalitetno, a koga ćemo da ostavimo da bude slabo obrazovana osoba, ali sa ovakvim demografskim trendom predložio bih da zauzmemo ozbiljniji stav i da nam kvalitetno obrazovanje svakog deteta bude izuzetno važno. Drugo važano pitanje je šta je društveni cilj kada je reč o obrazovanju dece i mladih u trogodišnjim programima. Da li nam je cilj da mlade osobe odmah posle škole rade kakav takav posao samo da bi mogle da prežive ili da oni budu dugoročno zapošljivi – navodi Baucal.

On podseća da nisko kvalifikovani poslovi koji zahtevaju izvođenje jednostavnih, rutinskih aktivnosti nestaju sa tržišta rada čak i kod nas i pita koji je onda smisao da neku mladu osobu školujemo samo za takav posao.

– Šta će ta osoba da radi ako takvo radno mesto nestane i šta ćemo mi kao društvo da uradimo po tom pitanju? Iz tih razloga je bolje da ne odustanemo da i učenici u trogodišnjim srednjim školama budu funkcionalno pismeni pošto će im taj nivo obrazovanja omogućiti da budu dugoročno zapošljivi, da nastave da uče iz svog profesionalnog iskustva, da menjaju poslove – ukazuje Baucal.

Kako dodaje, jednako važno za društvo je i to što će funkcionalno pismene osobe biti sposobne da imaju kvalitetniji privatni život i da aktivno učestvuju u društvenom životu, umesto da budu lake žrtve raznih šarlatana.

– Ako nas ništa od prethodno navedenih razloga nije ubedilo da je za svakoga od nas važno da „ne dignemo ruke“ od mladih koji se školuju u trogodišnjim programima i da učinimo sve što možemo da svako od njih bude funkcionalno pismena osoba, nadam se da će nam barem briga za kvalitet našeg života u trećem dobu biti dovoljno dobar motiv. Naime, za par decenija većina nas odraslih u ovom društvu biće u penziji, a sadašnji učenici trogodišnjih srednjoškolskih programa odrasli. Treba da se zapitamo iz krajnje sebičnih razloga, ko će tada da zaradi naše penzije. Ako budemo imali previše osoba koje su funkcionalno nepismene i slabo obrazovane, one će moći da rade samo poslove koji su nisko plaćeni, a to znači da će profit i porezi na takvim poslovima biti niski, što nas dovodi do toga da u državnom budžetu neće biti dovoljno sredstava za naše penzije – ukazuje Baucal.

U PISA istraživanju je uobičajeno da se umesto termina znanje koristi izraz pismenost ili kompetencija. Biti pismen ukazuje da je reč o znanjima koja se smatraju osnovnim obrazovnim kapitalom koji je učeniku neophodan da bi nastavio školovanje i da bi se uspešno snašao u ličnim i profesionalnim ulogama kao odrasla osoba, a kompetencija u ovoj studiji ne znači samo da je neko stekao odgovarajuća znanja, već i da zna kad i kako može da ih primeni. Drugim rečima, naglasak je na funkcionalnim znanjima, a svi zadaci u PISA testovima su vezani za realne situacije u kojima se učenici mogu naći.

PISA stoga ne procenjuje u kojoj meri su đaci usvojili znanja predviđena nastavnim programom, već da li umeju da upotrebe ta znanja i kako.

Objašnjavajući razliku između funkcionalne pismenosti i nepismenosti Baucal ističe da funkcionalno nepismena osoba ume da se snađe samo u jednostavnim i dobro poznatim situacijama, i to ukoliko na raspolaganju ima rešenje šta i kako treba da se uradi u toj situaciji.

– Ako uzmemo primer čitanja, funkcionalno nepismena osoba će moći da razume tekst koji se bavi temom koja je toj osobi već poznata, koji je kratak i napisan na jednostavan način gde je osnovna ideja izrečena eksplicitno i u kojem nema dodatnih informacija ili ideja koje mogu da ih zavedu od osnovne ideje – kaže naš sagovornik.

S druge strane, funkcionalno pismena osoba ima mogućnost da se snađe i u novim, drugačijim i složenijim okolnostima za koje nema na raspolaganju neko rešenje.

Na primeru čitanja, to znači da ove osobe mogu da se snađu sa kompleksnim tekstovima koji nisu očigledni u svojoj ideji i poruci i koji zahtevaju da se razdvoji relevantno i irelevantno, kao i da izgradi tumačenje teksta na način koji će im omogućiti da uče ili da kreiraju rešenje za neku problemsku situaciju.

– Imajući u vidu složenost svakodnevnog života verujem da ćemo lako doći do zaključka da je svakoj osobi važno da bude funkcionalno pismena ne samo u profesionalnom, već i u privatnom i društvenom životu. Zamislite samo funkcionalno nepismenu osobu koja treba da razume svoja ljudska prava, da identifikuje kada neko pokušava da je izmanipuliše u društvenom ili političkom životu, ili zamislimo takvu osobu koja treba da razume instrukciju za novu mašinu koju treba da koristi na poslu ili tekst ugovora koji treba da potpiše sa bankom. Ako tako razmišljamo onda lako možemo da dođemo do zaključka da je svima nama važno da ljudi sa kojima živimo budu funkcionalno pismeni pošto smo, kako se to kaže, na istom brodu. Ako se na našem brodu nalazi previše ljudi koji ga iz svog nerazumevanja buše, svi ćemo da potonemo bez obzira na to da li nam se kabina nalazi na gornjim nivoima sa lepim vidikom ili u potpaljublju – zaključuje Baucal.