Uz dužno poštovanje akademika Muamera Zukorlića i njegovog zaista svake pažnje vrednog teksta ,,Negiranje bosanskog jezika“ (Danas 17. i 18. avgust 2019), mora se ipak napomenuti da pitanje negiranja bosanskog ili drugih, ako ne identičnih, a ono više nego srodnih jezika, hrvatskog i crnogorskog, pre svega, nije pitanje jezika već je pitanje politike.
Zajednički jezik, ili ekskluzivno jednog naroda, su i pravno, politički i kulturno različite dimenzije. Ovo ne znači da je sve ono što je izneo akademik Zukorlić, nepotrebno ili netačno i te kako je tačno i uz to potrebno, pre svega javnosti neupućenoj u pitanja jezika i tu se nema šta dodati ili oduzeti. Međutim, stvar je ipak, kao što rekosmo, i politika i tu je političar Zukorlić kao narodni poslanik, mogao pridodati još puno toga. Nadajmo se da će to i učiniti.
Kao što na osnovu simptoma možemo postaviti dijagnozu o nekoj bolesti, isto tako na osnovu društvenih simptoma mogu se postaviti političke dijagnoze o tome kakva se politika kreira i vodi i u kom pravcu se kreću pojedina društva. Tih simptoma je danas u tolikom broju da uopšte nije teško postaviti društveno-političku dijagnozu. Kada sam nedavno rekao da nije isključeno da bi građani u Sandžaku ponovo mogli da dobijaju batine, nisam ni slutio da će te reči biti tako brzo potvrđene.
Potvrđuje ih slučaj gospođe koja je bar po njenim navodima dobila povrede u policijskoj stanici prilikom preuzimanja lične karte. Ceo slučaj je predstavljen kao da je pomenuta gospođa nanela povrede radnicima u policijskoj stanici. Bilo kako bilo, ona je pokazala svoje modrice za javnost dok to radnice u stanici nisu. Drugi slučaj, odbijanje javnog servisa da formira redakciju za bosanski jezik pozivajući se na stav SANU da za tim nema potrebe jer se radi o istom jeziku, indikativan je po sebi. Dva, reklo bi se neznatna simptoma, ali ipak dovoljno vidljiva da malo uzburkaju čamotinju provincijalnog mira sandžačke idile uspostavljene saradnjom bošnjačkih političkih stranaka sa režimom Aleksandra Vučića.
E sad dolazimo i do trećeg a zapravo najvažnijeg pitanja – kako će se postaviti manjinjske populacije u situaciji mogućeg političkog bojkota opozicije predstojećih političkih izbora. Ovo pitanje proishodi pred činjenicom da je prosečni građanin, birač, zbunjen i dezorjentisan – za koga glasati i da li uopšte glasati. Situacija je teška a nekog boljitka nije osetio uprkos ružičastoj televizijskoj slici koja mu se emituje. Manjinske zajednice bi sada kroz svoje institucije mogle postaviti ova pitanja tim pre što ovi incidenti ukazuju na promenjeno stanje političkih relacija u društvu budući da bi se u slučaju potencijalnog bojkota izbora režim našao u nelagodnoj situaciji.
Ukoliko bi i manjinske zajednice bojkotovale izbore, to bi značilo da se polarizacija u društvu ne samo povećava već i radikalizuje po veoma osetljivim međunacionalnim šavovima. Ovde je paradoks: potvrđujući svoju građansku poziciju, manjine se stavljaju u položaj nacionalnog određenja. Dakle posmatrani u ovom kontekstu, pomenuti incidenti sa bošnjačkom zajednicom bili bi i svojevrsna poruka manjinama šta ih čeka ukoliko bi se pridružili opoziciji. Stav bošnjačkih subjekata je pritom posebno osetljiv i značajan iz više aspekata kako zbog odnosa prema Bosni ali i prema Turskoj.
Dakle vratimo se sad pomenutoj temi jezika. Negiranje jezika jednoj artikulisanoj nacionalnoj zajednici je u prvom redu negiranje njenog kulturnog identiteta, jer svaka nacionalna kultura prevashodno živi u sopstvenom jeziku. Jezik dakle nije samo sredstvo komunikacije. On je stanište i ekspolacija duha. Odavde proizilazi njegova kulturna dimenzija. On je i prostor bivstva, trajanja, pamćenja, realizacije itd. iz čega proizilazi da je bitni činilac identiteta i osnova i istovremeno gradivni element te celokupnosti nacionalnog bića. Iz toga proizilazi njegova politička dimenzija. Negirati nečiji jezik znači direktno negiranje identiteta, kulture, trajanja, pamćenja tj. one ukupnosti konstitucije nacionalnog bića.
Negirati nečije nacionalno biće u osnovi znači staviti ga u ravan nepostojanja. Dakle ne može se negirati bosanski jezik a priznavati bošnjačka nacionalnost. Ove stvari idu zajedno. Dakle ovde se u osnovi radi o nepriznavanju nacionalnog bića, njegovo svođenje na nepostojanje. I genocid je politika svođenja na nepostojanje. E sad, sama činjenica postojanja genocida, je potvrda priznanja identiteta jer se uništava ono što postoji a ne ono što ne postoji. Dakle izvedene do ovih relacija koje su inače tako očigledne, jasno je da se ovde radi o kontinuitetu politike iz vremena 90 -ih godina o čemu govori još niz drugih činjenica. Ona se prilagođava trenutku taktički odgovarajući na konkretne uslove i u tome je osnovni problem.
Kako dakle odgovoriti na tu politiku koja negira genocid, koja pokazuje jedne te iste teritorijalne pretenzije, koja fašizaciju tretira kao poželjno stanje političkog duha, koja podstiče nacionalizam i ksenofobiju i koja manipuliše ljudskim i manjinskim pravima? To su simptomi politike koja više nema šta da ponudi i što je još razornije koja je izgubila inventivnost manipulacionih postupaka. Novi pritisak na nacionalne manjine govori o njenim poslednjim resursima kojima se do kraja razobličuje i čini potpuno ogoljenom. Ali, moramo reći, tu i jesu ozbiljne pretnje za nacionalne manjine ukoliko ostanu bez svojih predstavnika u parlamentu. Možemo se samo prisetiti problema koje je svojevremeno imala mađarska manjina kada je bila bez svojih predstavnika u parlamentu. Biti prisutan kao nacionalna manjina u parlamentu, ne znači nužnoi biti prirepak aktuelnom režimu. I te kako može značiti i ozbiljnu opoziciju u slučaju da ona nakon ovih izbora izostane.
Autor je akademski slikar i profesor iz Novog Pazara
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
