Stabilna hibernacija

A noć podrazumeva spavanje, što je svojevrsni urbani uspeh, ako uspeš da zaspiš i vežeš nekoliko sati u kontinuitetu. U inat prostati, bučnim blejačima na igralištu ispred zgrade, partijanerima po stanovima, nagluvim ili bezobzirnim komšijama itd. Buka je savremena pošast radničke, odnosno pauperizovane srednje klase. Svi ostali mogu da postave zvučnu izolaciju ili da žive na nekom mirnijem mestu. Prekarijatu ostaje da ogugla, što nema nikakve veze sa Lari Pejdžom i Sergejem Brinom, osnivačima Gugla.

Oni kojima deca nisu osetila blagodet povratka u školske klupe, ili prvog školskog dana („Petliću pevaču“), ili tradicionalnog štrajka prosvetara, ili koji nisu podlegli novoj tabloidnoj trakalici zvanoj „uriniranje po premijerovom grobu“ (dobar naslov za konceptualni rad), mogli su, poput autora ovog dnevnika, prvog septembra da uživaju u čarima preseljenja u novi životni okoliš. Mirko Kovač je pisao da se po Beogradu selio više od trideset puta. Ja, koji sam utuvio da seoba ima a smrti nema, poverovavši ipak da sam bacio kotvu, počinjem izdaleka da sustižem autora Kristalnih rešetki koji se na mrtvo ime zamerio maliciozno osvetoljubivoj beogradskoj sredini razobličavajući njen karikaturalni balkanski imperijalni san i odričući se mile ekavice.

Za kraj da naručimo nešto: za predsednika pesma grupe The Tiger Lillies „Piss on your grave“, a za školarce i buduće pisce&spisateljice pesma S. Raičkovića prikladnog naziva „Septembar“: „Stanimo malo pesmo/ Jesmo li živeli, jesmo?/ Ti si najbolje sate -/ Jablani kad se zlate/ U lakoj magli, peni/ Odnela tužno meni“.

Subota, 2. septembar

Dovoljan je jedan pogled da bi se potvrdilo da postoje krajevi grada sa razglednice i kvartovi u kojima se živi, fensi mesta po kojima se vodaju turisti i ona druga, obična, u koja tek lokalci rado zalaze. Donji i Gornji grad, simbolički ali i realno, zemunski rečeno. Prvi utisci o gornjogradskom bekgraundu pitome južnobačke provincije, naizgled paorski ušorene, sa krivudavim uskim ulicama kojima je teško izaći na kraj i sa dvozglobnim gradskim prevozom u špicu, kamoli sa planskom raskopanošću koja je Beograd ovih dana pretvorila u najveće gradilište za maltretiranje njegovih žitelja, sa oronulim stambenim zgradama prepunim druželjubivih penzionera i jezivo škripućih liftova i stajalištima čiji nazivi bude zavičajnu nostalgiju. Nasuprot komšijskog novobeogradskog urbanog autizma, gde ni za šest godina nisam upoznao prve komšije, sa poslovnim zgradama i masivnim tržnim centrima ukotvljenih kraj širokih bulevara, po kojima se i dalje roba prodaje u sklepanim kioscima i na kartonskim kutijama, kao što i seljaci, ili preprodavci, ispred ulaza u Maksi prodaju svoje voće i povrće, ili spavaju u kamionima sa ceradom, danju prodajući lubenice i sezonsko voće. Dok noću, deep Zemun by night, slede prizori slabo osvetljenih uličica i prolaza po kojima suvereno laju raščupani psi lutalice i redova pekara koje jedine uz taksiste džedže celu noć. U lokalnim birtijama možeš naći isti raspon kao u dorćolskim kafićima, od pseudofensi klubova do prvomajske Black turtle u kojoj možeš naručiti ćevape i kobasice i platiti karticom.

Nedelja, 3. septembar

Sinoćni pljusak oborio je spoljašnju temperaturu na 20 stepeni. Osveženje prija, ali i plaši najavom hladnih dana. Probudio se u 7 ujutru, što je krajnje neuobičajeno za mene. Miran i uspavan kraj u narednih nekoliko sati. Sve dok se nedaleko ne oglase sirene i glasna vika svatova koji su „došli po mladu“. Nema artiljerije, pokoja petarda na kraju, tek bučna popevka „iz petnih žila“.

Mnogi ne vole nedelju zbog blizine ponedeljka, mnogi idu u goste ili na stadione.

Čitam knjigu Semezdina Mehmedinovića da bih napisao prikaz za zagrebačke Novosti, one koje tzv. ekstremna desnica (koja desnica nije ekstremna?) u Hrvatskoj svako malo pa zapali. U redu, svako može sa kupljenim primerkom da radi šta hoće. Ostalo je stvar komunalaca i pravosudnih organa.

Po podne odšetavam u stari kraj, u ulicu-fenomen, koja je nosila naziv makedonskog revolucionara a relativno odnedavno nosi ime sovjetskog maršala. Jedan poznanik je naziva ulicom gladnih; I. i ja smo je zvali Budvanska ulica. Fast food non stop, redovi za šiš do sitnih jutarnjih sati, pokoji kafić i jedan megauniverzitet. Ulica izlazi na zemunsko šetalište, blizu nikad renoviranog hotela kome grčki vlasnici nisu promenili naziv i uvek svetlećeg kazina. Rukavac Dunava prema Velikom ratnom ostrvu, poslednjih godina iznova pregrađen vojnim pontonskim mostom, još više nego ranije postao je marina čamaca, brodića i mini jahti. Tu su i pat friendly splavovi sa pristojnom muzikom – skoro pa idila za fino obučene ljude solidnih platežnih sposobnosti.

Ali, nedelja je popodne, sveže je, ima malo promenadnog sveta, vazduh je pitak sa aromom rečnog mulja, teskoba novog života (la vitta nuova) za nijansu je podnošljivija.

Ponedeljak, 4. septembar

Ponedeljak je radni dan i za osobe na bolovanju. Treba otići do lekara za doznake za prošli mesec i svratiti do svog radnog mesta na Radiju. Brankov most pod teškom rekonstrukcijom. Mali gradonačelnik, koga se najmoćniji odrekao još prošle godine, ali nikako da bude zamenjen nekom boljom kopijom sebe, izjavljuje da ne vidi razloga za kritiku jer se nikada kao ovih dana nije gradilo po Beogradu. Mada je slogan „Beograd kao najveće gradilište u Evropi“ iz jednog drugog neveselog perioda, kada je Mali bio, kao i svi mi, znatno mlađi, da ne kažem minorniji. Stručnjaci i dobar broj građana zameraju na simultanosti obuhvatnih radova: zašto je moralo baš sve u isto vreme i to u septembru, kad Beograd doživljava priliv svojih turističkih žitelja, đaka i ostalih „prolaznika“.

Popodne se nalazim u „Mornaru“ sa drugom Jerkom B., novinarom i putopiscem, tridesetkusurgodišnjakom koji je od svih tzv. regionalnih autora koje znam najinficiraniji odlascima u krizne svetske zone. U njegovoj knjizi eseja se nalaze putopisi iz Zapadne Sahare, Palestine i Mongolije, na primer, dok poslednje vreme radi TV emisiju o Kurdima kojim povodom je nedavno boravio u Siriji i Iraku, ranije i u Turskoj. Razume se da je pun priča, o dvodnevnom odlasku u Raku, na prvu liniju fronta kurdsko-arapske koalicije prema Daešu/ISIS-u, o ženskim kurdskim jedinicama formiranim u ranije izrazito patrijarhalnoj zajednici, o globalnom političkom zamešateljstvu na terenu gde svoje jedinice imaju američka, ruska, turska i iranska vojska, plus na desetine i stotine lokalnih grupa i vojnih jedinica, o iskustvu silovanih Jezidkinja koje su borci kalifata kupovali na pijaci i držali u kućama kao roblje… Više se o tome može naći u njegovom dvodelnom izveštaju na portalnovosti.com.

Uveče mi drug prosleđuje članak iz Danasa o Preletačeviću Belom kao lažnoj opoziciji SNS-u na lokalu u Mladenovcu, članak koji je podelio i naelektrisao front novih grass roots pokreta koji Belog i dalje doživljavaju kao opozicionara. Mladi gospodin Beli ne izlazi iz uloge, odgovarajući da je sasvim logično da kao Preletačević bude plaćen da podržava vlast. Kada se pojavio, pisalo se o moći i nemoći satire i parodije kao sredstava političke borbe. Ipak, jedno je ismevati i raskrinkavati političku scenu, drugo vlastitim primerom&idejama ponuditi alternativu. Bez ove druge komponente sama politika se sa sredstva promena i modernizacije svodi na vlastitu karikaturu, gde je i logično i očekivano da političari budu korumpirani a vlast autoritarna. Drugim rečima, karikatura tada pruža alibi nedemokratskoj vlasti i omogućava joj da duže opstane.

Utorak, 5. septembar

Sasvim običan dan. Smešten u sasvim privatni kontekst. Što znači: uobičajena dnevna porcija virtualne komunikacije, odlazak do prodavnice, vožnja gradskim prevozom, koleginica se udala i u redakciji je parče torte i nešto da se zalije, želim joj da što duže ostane u braku, lep i sunčan dan, sitne zdravstvene tegobe i postepeni, gotovo neprimetni postoperativni oporavak, planovi za novi broj Betona, Vojo Š. je poslao svoju novu turu prevoda – u oktobarskom broju Betona čitaćemo kraće prozno-esejističke žanrove Alena Ginzberga i Harukija Murakamija…

Kad se ništa ne dešava, autor dnevnika može da referiše na dnevne vesti ili da se seća. Srećom, nema potrebe za tim. Imamo bezrezervno autoritarnu vlast, stanovništvo kome je „srce na istoku a džep na zapadu“ (kako potvrđuje novo Demostatovo istraživanje), masu nezaposlenih i onih koji rade na crno i društvo bez masovnih radničkih ili socijalnih protesta, nove generacije koje i dalje gledaju kuda bi da zbrišu odavde, makar privremeno, očajnu političku alternativu. Srbija, društvo stabilne hibernacije. Glib bez vedrine.

Sreda, 6. septembar

Uoči posete Sarajevu, prve otkako je postao predsednik Srbije, A. Vučić je izjavio: „i da nikad ništa ne postignemo – veoma je važno da razgovaramo“. U pripreme za razgovor na temu odnosa u regionu izgleda da je poslužila i najava donošenja deklaracije u obe RS, Republici Srbiji i Republici Srpskoj. Ona se po medijima sreće u dva naziva, u dramatičnijem kao Deklaracija o opstanku srpske nacije i u prividno neutralnijem kao Deklaracija o položaju Srba u regionu. Bez obzira na prizvane aveti memoranduma SANU iz prve polovine 80-ih, koje asocijacije je Vučić sa indignacijom odbacio, kao i na političku funkciju ove buduće deklaracije, očito je da se nastavlja dvolična politika Srbije prema BiH. To je politika pritajenog čekanja na raspad BiH po entitetskim šavovima ispod zvanične glazure poštovanja njenog integriteta. To je takođe politika koja je postala trajno nasleđe svih poslepetooktobarskih režima u Srbiji, po kojoj se na Republiku Srpsku, opet ispod glazure poštovanja unutrašnjeg uređenja BiH, gleda kao na ratni plen koji nekada u budućnosti može dobro doći kao melem zbog stvaranje druge albanske države na Balkanu. I sve dok tome bude tako, dok susedi BiH vode dvolične politike prema toj državi, umesto da podstiču njen preobražaj u pravcu jeftinije i funkcionalnije države koja će delovati kao servis svih svojih građana, džaba su svi ovi regionalni razgovori. NJihov neuspeh je unapred zagarantovan.

Četvrtak, 7. septembar

Septembar i dalje vozi svoji letnju priču. Negde (tamo) daleko besni uragan, raste napetost povodom nuklearne krize, navikli smo se na sumanute terorističke napade po Evropi, koji su srećom utihnuli, Beograd je i dalje raskopan a predsednik zemlje, kako vidim, sedi sam u studiju, čita tvitove i svađa se sa njihovim autorima. Od samog početka njegove populističke kontrarevolucije, u njegovim javnim nastupima ima nešto duboko patološko. Srećom pa će biti na vlasti još svega četiri i po godine.

Mi stojim postojano – u mestu.