Staljinova smrt ili „posle mene (nije) potop“

To je bilo priznanje smrtne opasnosti koja se nadvila nad vođom.

Lekari su potvrdili da je stanje loše.

Staljin je doživeo moždani udar i zaista se nalazio u životnoj opasnosti.

Prvi put za više decenija, uz to potpuno neočekivano, u SSSR je postavljeno pitanje prenosa najviše vlasti u nove ruke.

Poput Lenjina, Staljin nije stvorio sistemski mehanizam prenosa vlasti.

Štaviše, on je svim sredstvima sprečavao pojavu potencijalnih naslednika i izazivao kod saradnika kompleks političke inferiornosti.

Usredsredivši u svojim rukama odluke o svim važnim pitanjima, Staljin je vešto ograničavao kompetencije i samostalnost članova Politbiroa u oblastima za koje su oni bili neposredno odgovorni.

Pokretan žudnjom za vlasti, političkim egoizmom i staračkom ljubomorom, sovjetski diktator je faktički delovao po principu posle mene potop.

Možemo se samo čuditi s kojom su lakoćom Staljinovi naslednici uspeli da prevladaju kritičnu granicu međuvlašća.

Glatki prenos vlasti omogućilo je nekoliko faktora.

Još u Staljinovo vreme njegovi saradnici su stekli određene navike samostalnosti i kolektivnog rukovodstva.

Svako od njih je obavljao dužnosti određenog ranga u partijsko-državnom aparatu.

Neretko se sastajući bez Staljina, oni su kolektivno odlučivali o pitanjima operativnog upravljanja.

Posebno su aktivno zasedali kolegijumi Sovjeta ministara. Formalno, Staljin je bio na čelu tih organa, ali nikad nije učestvovao u njihovom radu.

Kolegijalno i bez Staljina, Politbiro je delovao u periodima dugotrajnih Staljinovih odmora.

Koheziju Staljinovih saradnika podsticao je opšti strah pred diktatorom.

Boreći se za bliskost vođi i njegovu blagonaklonost, oni su se plašili da izazovu Staljinov bes i nepredvidljivost, podržavajući ravnotežu u rukovodećoj grupi.

Kao što je pokazao lenjingradski proces, svako od njih je mogao biti sledeći.

Instinkt ličnog samoodržanja na svoj način se preplitao s ličnim interesima i svešću o opasnostima koje su se nadvijale nad sistemom.

Pošto su se sovjetske vođe iz dana u dan suočavali s realnim teškoćama, oni su bolje nego Staljin razumevali nužnost promena.

Na toj osnovi nastajao je njihov neformalni program.

NJegovu realizaciju ometao je samo Staljin.

Uopšte, u okvirima Staljinove diktature postepeno i neminovno nastajale su pretpostavke oligarhijskog sistema vlasti.

Kao realna snaga oligarhija se pokazala već u prvim danima Staljinove smrtne bolesti.

Staljin neće još dugo poživeti

Drugog marta u 10 sati ujutru u Staljinovom kremaljskom kabinetu prvi put tokom mnogo godina u odsustvu domaćina održana je zvanična sednica Biroa Prezidijuma CK KPSS. Osim svih članova Biroa (izuzev Staljina), u kabinetu su se našli i Molotov, Mikojan, predsednik Vrhovnog sovjeta SSSR N. M. Švernik, predsednik Komisije partijske kontrole M. F. Škirjatov, načelnik Medicinsko-sanitarne uprave Kremlja I. I. Kuperin i lekar-neuropatolog R. A. Tkačev.

Na sastanku koji je trajao 20 minuta razmatrano je jedno pitanje: „Zaključak lekarskog konzilijuma o izlivu krvi u mozak druga J. V. Staljina koji se dogodio 2. marta i teškom stanju njegovog zdravlja koje je time prouzrokovano“.

Biro je konstatovao dijagnozu lekara i utvrdio redosled dežurstava kod vođe.

Važno je naglasiti da su na sastanak bili pozvani smenjeni Molotov i Mikojan, koje je Staljin formalno izbacio iz Biroa Prezidijuma CK.

Staljinovi saradnici jasno su demonstrirali nepokornost volji vožda i težili su da obnove ranije kolektivno rukovodstvo.

To je bio prirodan i razuman korak napravljen u cilju održavanja jedinstva u kriznoj situaciji.

Ubeđeni u neizlečivost Staljinove bolesti, sovjetske vođe su pristupile izmeni sistema najviše vlasti.

Uveče u 20 sati i 25 minuta novonastali oligarsi sastali su se u Staljinovom kabinetu na navom sastanku Biroa Prezidijuma u istom sastavu.

Posle izveštaja rukovodilaca medicinskih službi razmatrali su pitanje „O stanju zdravlja druga J. V. Staljina uveče 2. marta“.

Situacija je svakog časa postajala sve očiglednija – Staljin neće još dugo poživeti.

Sudeći po dokumentima, ujutru 3. marta sovjetski lideri su se konačno odlučili za svoj plan zasnovan na tome da je Staljinovo ozdravljenje isključeno.

U podne oni su se skupili na još jednom sastanku.

Lekare ovog puta nisu pozvali.

Sve je bilo jasno.

Na sastanku su doneli odluku principijelnog karaktera – da se vest o Staljinovoj bolesti objavi u štampi i da se sazove plenum CK KPSS.

Plan o sazivanju plenuma svedočio je o pripremi prenosa vlasti.

Ali pitanje o konfiguraciji novog rukovodstva ostalo je neko vreme otvorenim.

Izradu konkretnih predloga uzeli su na sebe Maljenkov i Berija.

Za to su imali dovoljno vremena.

Članovi Biroa Prezidijuma, podeljeni po dvojkama, dežurali su u Staljinovoj dači.

Maljenkov je dežurao zajedno s Berijom, Hruščov – s Bulganjinom.

U toku višesatnih dežurstava moglo se raspraviti sve što je bilo potrebno.

Četvrtog marta sve se konačno odigralo.

Ujutru je u novinama objavljeno prvo zvanično saopštenje o Staljinovoj bolesti.

To je značilo da nade u ozdravljenje nema i da je ostalo još samo da se zemlja i svet postepeno naviknu na novu situaciju.

Berija i Maljenkov su 4. marta pripremili predloge o reorganizaciji najviših ešalona vlasti koje je zatim razmatralo više osoba, uključujući Molotova i Mikojana.

Naslednici su potpuno srušili konstrukciju vlasti koju je stvorio Staljin u poslednjim mesecima svog života.

Prošireni Prezidijum CK, stvoren u oktobru 1952. na Staljinov zahtev, ukinut je jednostavnim birokratskim trikom.

Biro Prezidijuma CK, dopunjen Molotovim i Mikojanom, proglašen je za novi Prezidijum. Mladi Staljinovi štićenici, koje je on imenovao u sastav širokog Prezidijuma, našli su se izvan zidova najviše vlasti.

Faktički, taj preokret označio je formiranje kolektivnog rukovodstva u sastavu starog Politbiroa CK, iako pod drugim nazivom.

Staljinovo mesto predsednika Sovjeta ministara prepustili su Maljenkovu.

To, međutim, nije značilo da je Maljenkov postao Staljinov naslednik i da je ovladao njegovim ovlašćenjima.

Novi sistem vlasti bio je ustrojen po principu mnogobrojnih protivteža koje su oblikovane kako bi se oligarsi obezbedili od pojave novog tiranina.

Za razliku od Staljina, Maljenkov nije istovremeno dobio i mesto sekretara CK KPSS.

Rukovođenje aparatom CK bilo je dato Hruščovu.

Za prve zamenike Maljenkova imenovane su figure koje su mu bile ravnopravne po autoritetu u nomenklaturi – Berija, Molotov, Bulganjin, Kaganovič. Nove kadrovske promene u potpunosti su izbalansirale i uvažavale interese svih članova najvišeg rukovodstva.

Formalnu potvrdu dogovorenih odluka oligarsi su izneli na zajedničko zasedanje plenuma CK KPSS, Sovjeta ministara SSSR i Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR 5. marta 1953. godine.

Najviši sovjetski dostojanstvenici okupljali su se u jednoj od dvorana Velikog Kremaljskog dvorca.

Oslobođeni od nečega što ih je pritiskalo

Potom su se pojavili članovi već faktički obrazovanog novog Prezidijuma CK.

Sve je trajalo samo 40 minuta – od 20 do 20 sati i 40 minuta.

Ranije usaglašene odluke vrhuške bile su, kao i obično, poslušno prihvaćene.

Faktor umirućeg Staljina neutralisali su jednostavno i čak elegantno.

Lišavajući Staljina rukovodećih mesta predsednika vlade i sekretara CK, njega su formalno uključili u sastav novog Prezidijuma CK.

Tog trenutka Staljinova politička sudbina i potpuno oslobađanje njegovih saradnika od vlasti tiranina bili su konačno razrešeni, što se ne bi dogodilo da je on bio fizički prisutan.

Tu atmosferu je zabeležio pisac K. M. Simonov: „Postojalo je osećanje da su se tamo, u Prezidijumu, ljudi oslobodili od nečega što ih je pritiskalo, vezujući ih. Oni su bili nekako ogoljeni, šta li“.

Staljin je samo za trenutak preživeo formalno lišavanje vlasti.

U 21 sat i 50 minuta on je umro.

Staljin je umirao mučno, kao da je potvrđivao narodnu mudrost da se laka smrt daje samo pravednicima.

Staljinova ćerka Svetlana, nalazeći se tokom poslednjih dana sve vreme pored oca, sećala se: „U nekom trenutku – ne znam da li je to stvarno tako bilo ili se samo činilo – očigledno u poslednjem trenutku, on je odjednom otvorio oči i obuhvatio njima sve koji su stajali oko njega. To je bio užasan pogled, da li bezuman, da li gnevan i pun užasa pred smrću i pred nepoznatim licima lekara koji su se nadneli nad njim. Taj pogled je proniknuo sve tokom tog minuta. I tada – to je bilo nerazumljivo i strašno, ja to do danas ne razumem, ali ne mogu da zaboravim – tada je on odjednom podigao levu ruku (koja se pomerala) pokazujući njome negde gore ili nam svima preteći. Gest je bio nejasan, ali preteći, i neizvesno je kome je ili čemu bio upućen… Sledećeg trenutka duša je, skupivši poslednju snagu, napustila telo“.

Saradnici pored umrlog Staljina nisu proveli mnogo vremena.

U 22 sata i 25 minuta, tj. pola sata posle vođine smrti, uspevajući da putuju nekoliko kilometara, oni su se ponovo skupili u Staljinovom kabinetu u Kremlju.

Sva principijelna pitanja vlasti bila su već rešena.

Ostala je još samo sahrana.

Novi rukovodioci formirali su komisiju za organizaciju sahrane na čelu s Hruščovim i doneli odluku da smeste sarkofag s balsamovanim Staljinovim telom u Lenjinov mauzolej.

Odgovarajuće zadatke dobili su organi državne bezbednosti i propagandni aparat.

Deset minuta na tom sastanku proveo je glavni urednik Pravde D. T. Šepilov.

Zadugo se u njegovo pamćenje urezao upečatljiv detalj: „Staljinova predsednička fotelja, koju je on zauzimao gotovo 30 godina, bila je prazna, niko nije seo u nju“.

Teško je ne videti u oslobađanju mesta diktatora simbolički smisao.

Neko vreme sovjetske rukovodioci ostali su ravnopravni i jedinstveni u težnji da ne dozvole pojavu novog tiranina.

Oni sami su mnogo pretrpeli od Staljina i sada su bili spremni da ukinu sistem terora, čak i ako bi to pretilo neželjenim političkim posledicama.

Već 3. aprila 1953, posle odgovarajuće pripreme, Prezidijum CK KPSS doneo je odluku „o punoj rehabilitaciji i oslobađanju iz zatvora lekara i članova njihovih porodica uhapšenih u okviru takozvanog slučaja lekara-sabotera“.

Na slobodi se našlo 37 ljudi.

Službenici državne bezbednosti, „koji su se posebno istakli u montiranju tog provokativnog slučaja“, izvedeni su pred sud.

Sledećeg dana odgovarajuće saopštenje je objavljeno u štampi, izazivajući protivrečne stavove i izvesnu konfuziju u redovima vernih saradnika umrlog vođe.

Iznenađujuće brze i čak odlučne reforme

Brzom preispitivanju bez suvišnog odjeka podvrgnuti se i drugi politički slučajevi za koje su posebno bili zainteresovani članovi kolektivnog rukovodstva.

Na slobodu je izašla Molotovljeva žena.

Priznali su nevinost Kaganovičevog brata, koji je izvršio samoubistvo uoči rata posle optužbi za sabotažu.

Započinjući oslobađanje od sebe, Staljinovi saradnici su neizbežno omogućavali određeno oslobađanje zemlje u celini.

Na to su ih podsticali ne samo moralni obziri nego i narastajuća kriza sistema koja se jasno osećala i za Staljinovog vremena.

Odlazak Staljina, koji nije želeo ni da čuje za bilo kakve promene, otvorio je put za iznenađujuće brze i čak odlučne reforme.

Značajnoj reorganizaciji podvrgnuti su državna bezbednost i Gulag, najvažniji stubovi diktature.

Svojevrsni simbol novih strujanja bila je naredba ministra unutrašnjih poslova od 4. aprila 1953. godine o zabrani primene torture nad uhapšenim.

U nastavku novog kursa u proleće i leto 1953. godine sprovedena je važna transformacija logorskog sistema.

Masovna amnestija, objavljena za osuđene po nepolitičkim članovima zakona, umanjila je broj zatvorenih za polovinu.

Mnogobrojna preduzeća i gradilišta koji su se dotad nalazili pod kontrolom Ministarstva unutrašnjih poslova bili su zatvoreni ili predati ekonomskim ministarstvima.

Fleksibilnija i više ne toliko zasnovana na represiji postala je politika u zapadnim oblastima Ukrajine i u Pribaltiku, gde je trajala borba s partizanskim pokretom.

Kako bi dobila podršku lokalnog stanovništva i lokalne inteligencije, partijsko-državna birokratija počela se popunjavati lokalnim kadrovima.

Masovna rehabilitacija staljinskog terora više nije bila daleko.

Tokom nekoliko nedelja, kako smo već rekli, Staljinovi naslednici su suštinski korigovali ekonomsku politiku.

Skresali su nerealne planove kapitalne izgradnje, zatvarali su gradilišta komunizma i ukidali ambiciozne programe preoružanja armije.

Oslobođena sredstva omogućavala su borbu s krizom u poljoprivredi i u socijalnoj oblasti.

Povećali su otkupne cene poljoprivrednih proizvoda i smanjili poreze na seoska imanja.

Rezultate nije trebalo dugo čekati.

Značajno poboljšana situacija, posebno u stičarstvu, ostvarena je začuđujuće brzo.

Usledili su važni socijalni programi, među njima i masovna izgradnja stanova.

Takav kurs je temeljno protivrečio Staljinovom modelu industrijalizacije.

Unutrašnje reforme bile su praćene umerenom međunarodnom politikom.

Izborom Sovjeta ministara SSSR 19. marta 1953. godine najavljena je težnja „da se što je pre moguće okonča rat u Koreji“.

Posle napetih pregovora 27. jula 1953. potpisano je primirje.

Uz odobrenje Moskve, počela je liberalizacija komunističkih režima u Istočnoj Evropi.

Uopšte, nezahvalni naslednici oslobodili su se tokom nekoliko meseci bez naročitog truda mnogih krajnosti čiji je prauzrok bio Staljin.

To je suštinski promenilo karakter sovjetskog režima, učinilo ga nestaljinskim, tj. manje krvavim, predvidljivijim i sposobnijim za reforme.

Diktaturi je nanet udarac od koga se ona više nije mogla oporaviti.

Nekoliko puta borba u vrhu vlasti dovodila je na vlast nove vođe. Ali niko od njih nije postao diktator.

Knjiga Olega Hlevnjuka „Staljin. Život jednog vođe“

Knjiga Olega Hlevnjuka „Staljin. Život jednog vođe“, objavljena nedavno u izdanju Arhipelaga, u prevodu Gorana Živkovića, smatra se za najbolju i najpotpuniju Staljinovu biografiju. Uzbudljiva kao najbolji istorijski roman, ova knjiga je dragocena za razumevanje jednog čoveka, jednog vremena, jedne ideologije i jednog modela vlasti. Nastala na osnovu dugogodišnjih istraživanja, dobrim delom zahvaljujući dokumentima iz arhiva otvorenih u protekle tri decenije, knjiga prati Staljinov život od ranog detinjstva, školovanja i ulaska u komunistički pokret, vremena zatvora u Sibiru i ilegalnog rada, preko Oktobarske revolucije, Lenjinove smrti i ogorčene borbe za vlast u vrhu SSSR u kojoj pobeđuje Staljin, čistki i montiranih procesa, neprestanog širenja vlasti i kontrole nad čitavim društvom i državom, vremena zatvora i Gulaga, Sibira i prinudnog otkupa, Drugog svetskog rata i posleratnih godina vlasti, sve do Staljinove smrti i prvih dana, nedelja, meseci i godina posle toga. Opisujući Staljinov život i karakter, pogled na svet i mehanizam vladanja, Hlevnjuk je napisao nezaobilaznu istoriju Rusije i SSSR u doba Staljina. Hlevnjuk na osnovu ogromne literature, građe i izvora prikazuje Staljinov privatni i javni život, Staljina u svakodnevnim odnosima i Staljina u surovoj borbi za vlast.

Danas u dogovoru sa izdavačem objavljuje odlomak iz jednog poglavlja te knjige. Oprema teksta je redakcijska.