Stalno sam bežala od sebe na ekranu

Kad jednom odemo; ja, on, oni… za mene, zavesa pada, nastaje beton i ćutanje. Upravo zato, u svakom odnosu… privatnom, poslovnom, prijateljskom… dajem sve, nije mi problem da napravim kompromis, ali kad „stvar“ pukne, ne sakupljam komadiće.

***

Naravno da ima trenutaka teške studeni, kad se ipak dogrejem prošlošću. Tad iz lične istorije potegnem samo najlepše. Nema šanse da poverujem kako je za to što jesam i što nisam – kriv roditelj ili teško detinjstvo. Da je bilo lako, verovatno bih otupela. Ukratko, nasleđeni servis za ručavanje, u mom slučaju, nije imao šansu da utiče na to kud će me lepote ili tuge odneti.

***

Prvo su bile poluge šećera na vrhu bakinog ormana, koje sam nalazila i kad su od mene skrivane skroz ispod plafona. Dobro sam živa koliko sam toga samlela zubima, na brzinu, u strahu da me ne uhvate.

***

Slika dva, od tih prvih važnosti; marmelada koja se seče, kupuje na komad, zapakovana u papir. Majka bi me poslala u prodavnicu da kupim, da nafiluje vanilice. Pola bih pojela u putu.

***

A prvo pesničko iskustvo? Strašno! Kad sam ocu dala prve stihove, pročitao je i najravnodušnije kazao: „Sine, znaš koliko toga treba da se baci pre nego što nastane dobra pesma“. Taj bolni trenutak ozdravio me je za čitav život. Oslobodio me samodivljenja. To znači; sa istom odgovornošću i inspiracijom pisati tekst, obavljati dužnost roditelja, peglati, biti prijatelj… Uspeh ma koje vrste, obavezno relativizovati! Ne dosađivati njime.

***

Pre odlaska u Šabac, moje najranije, markesovsko detinjstvo odvijalo se u jednoj maloj kući snova, u Mačvi. Ta nestvarnost bila je mešavina bezbrige i strašnoga. Ošamućeni detinjom neodgovornošću previđali smo ograde, igrali se žmurke u tri dvorišta odjednom. Uveče kasno, majke bi kretale da nas sakupljaju. Svadbe i sahrane bile su naši bizarni prostori slobode; tad bi nas, zbog „izuzetnosti“ događaja, odrasli zaboravljali. U transu zaigranosti, provlačili smo se ispod bogatih svadbenih trpeza ili onih na kojima se halapljivo jelo „za pokoj duše“. Ponekad mislim kako je Kusturica one scene leteće mlade zapravo video u mojoj detinjoj glavi.

Istorijsko veče je ono kad smo moj brat Branko i ja prvi u disko-klubu zaigrali tvist.

***

Imala sam slepu prabaku koju sam sa strpljenjem i uz pomoć drugarica opsluživala, pa uzimam za pravo da kažem kako mi se činilo da tačnije čuje i opaža nego mi videći. Baka (tatina maćeha) me je proizvela u prvog modnog konsultanta za njenu posmrtnu odeću. Za života je pripremila sebi svečanu garderobu i pokrov i obavezala me da joj, ako se u međuvremenu pojavi nešto modernije, to kupim i obučem.

***

Od čega živim danas? Od istog „goriva“ kao onda. I uvek. Od energije zauvek otišlih roditelja. Osećam svakodnevni dotok snage od njih. Moj otac Luka, to je svemirska kugla tišine i mudrosti sa kojom sam u neprekidnom kontaktu. Imali smo naš način razumevanja. Leti, kad bi majka otišla u banju, uveče smo sedeli napolju, pod nebom od samih zvezda i dugo razgovarali – u potpunoj tišini.

***

Iako su mi bez pitanja uručili knjižicu SK, jer to je sledovalo svakom odlikašu, mene komunizam i taj socijalizam nije zanimao. Knjižicu sam odmah zaboravila. Kad me je godinama kasnije član komisije za prijem u radni odnos u NON-u pitao zašto nisam „član“, rekla sam da mi je lepše na pesničkim nego na partijskim sastancima. Nisam primljena, pa je konkurs raspisan ponovo zbog isključivosti dotičnog.

***

Pravu torturu proći ću na RTS-u osamdesetih kad sam se zapošljavala u Dnevniku. Ničim izazvan, tadašnji bard novinarstva i uvaženi stari gospodin detaljno je češljao moje porodično stablo i neprestano na sastancima postavljao pitanje zapošljavanja nekog ko nije u SK. Čitav kolegijum Informativnog programa stao je u moju odbranu. Prevladalo je uredničko osećanje da je Dnevniku potrebna pozorišna kritika, baš ona kakvu ja potpisujem. Sada zvuči neverovatno, ali i u toj paradoksalnoj situaciji moje kritike u glavnom političkom terminu trajale su tri minuta. Danas je to nezamislivo.

***

Pored prolaska štafete mladosti kroz naše krajeve, događaj mog mladog života bio je dolazak prvog televizora. Gledanje je bilo kolektivno. Ja sam pratila sve, od početka do kraja programa. Malo bih dremnula pa nastavljala. Najčešće je to bilo u vreme intermeca… krenu one travke i potočići uz muziku, divota za spavanje.

***

Najstroža, kako smo je zvali, „ozloglašena“ šabačka gimnazija je u bitnome odredila moj put i ohrabrila moje stidljive spisateljske potencijale. To je škola u kojoj je posebnost podržavana na stroge načine, nikako eksplicitno. Zbog pesničkog osećanja stvarnosti, istoričarka mi je progledala kroz prste. Zahvalna sam, zauvek, dragom profesoru nacrtne; anticipirao je moj poetski slučaj, upisao nezasluženu četvorku. Profesorka srpskog je strogo saopštila da se ne slaže sa mojom analizom Kafkinog „Procesa“, ali mi daje peticu baš zato što ću uvek raditi isključivo ono što hoću. Stroga hemičarka Domna zahtevala je da je u kabinetu čekamo stojeći, u stavu mirno; redar je morao da joj pritrči i prihvati kaput upravo u trenutku kad ga ona zbacuje s ramena….

***

Pošto je u našoj kući tih godina bilo tanko, odlučila sam da imam školsku kecelju iako nismo bili uniformisani. U tom „izdvojenom izgledu“ pridružila mi se školska drugarica Marija Dragojlović.

***

Glavno uzbuđenje tog perioda je kviz jugoslovenskih gimnazija. Moj lični heroj – Zoran Amidžić, nepobedivi poznavalac filma. Poginuo je u Bosni, na zadatku ratnog novinara šabačkog dopisništva RTS-a.

***

U Šapcu sam prvi put videla Ivu Andrića. Dolazio je u Muzej po građu za roman. Slikar Studa i ja određeni smo da mu uručimo poklon-minijaturu. – Je li teško pisati poeziju, pitao me je nobelovac odsutnošću iz koje sam shvatila skupoću njegovog vremena. Obavio je šta je hteo, odbio gradonačelnikov poziv na ručak i vratio se u Beograd.

***

Studije novinarstva, sedamdesetih, imale su vrhovnog Boga – profesora Sergija Lukača. On je određivao žurnalističke karijere. Mene je zapazio zato što, kako je tvrdio, nisam za novinara! … „Tiha, spora…“ Tijanić bi dodao i „niska“ … Konkurencija za novinarske zvezde tada je bila možda najjača u 20. veku. Moje duboko poštovanje legendarnog profesora nije me omelo da idem svojim putem. Godinama kasnije, iza jednog teksta u NIN-u profesor se javio: – Poričem sve što sam rekao, čestitam Vam!

***

Prve kritičarske oglede objavila sam u Radio Studentskom gradu. Ejub Štitkovac, Sloba Vujović, Pera Đurđević, Dušan Govedarica… Mnogo je imena tog mitskog razglasa. Počela sam prikazom likovnih izložbi. Pisanje i objavljivanje poezije se podrazumevalo. Tad sam već primala nagrade na festivalima, učestvovala na književnim večerima. Često sa najvećim imenima. Naljutila sam jednom Desanku Maksimović. Pitala sam je da li su stihovi „U snegu gledam ti stopa trag…“ posvećeni Crnjanskom. – Nikada to ne pitajte pisca! … Tih reči sam se setila nedavno kada me je rođeni brat, pošto je pročitao moju knjigu, zbunjeno pitao: – A je li naš tata imao još dece osim nas? … Zato što junakinja moje knjige govori o petoro dece, a nas je četvoro.

****

Spikerka i jedan od najboljih lektora, Nada Kačar, preporučila me je Indexu 202. Dogovoreno je da me na ulazu u Radio Beograd sačeka Rade Radovanović. Nisam otišla. Tadašnja moja ljubav, Sarajlija, na semaforu u Makedonskoj postavio je ultimatum: ili on, ili moje novinarstvo! Nekoliko dana kasnije ipak sam prešla ulicu. Kad sam se prvi put pojavila u studiju 10 u Makedonskoj, zatekla sam budućeg arhitektu Aleksandra Crkvenjakova. Glavni urednik Rajko Pavićević je, pošto sam otkucala prvi tekst, pitao:

– Dušo, imaš li hrabrosti da ga stvarno redigujem, ili…? Eto odgovora na pitanje odakle pismenost. Rajko je ujutru kupovao novine, čitao ih olovkom, iza njega je „Borba“ ostajala crna od ispravki.

***

Ideal i zadatak svakog urednika u Radio Beogradu glasio je – ukinuti Index 202! Ukloniti šačicu upornih studenata. Pribegavali su čak i izvlačenju stolica ispod nas. Sedeli smo na podu, ali istrajali. Moje vedrine iz tih dana; tonski saradnik, Bisa, plavuša francuske fragilnosti i mama rediteljke Ive Milošević. Između dva povlačenja reglera – lakirala je nokte. Naši pritajeni navijači, Svetozar Vlajković i urednik Bogdan Maksimović, pozivali bi me da u konspiraciji čitamo pisma iz Amerike koja im je slao Mika Oklop. U Beograd je stigao brucoš Radoman Kanjevac, koga sam upoznala u Sjenici, kad su me iz NON-a poslali da napišem reportažu o devojčici – junaku vojne vežbe „Golija“.

***

Student i Vidici bili su moja čvrsta veza sa pisanim novinarstvom. NJihovi impresi tad su garantovali imponovanje i počast. LJuba Klajkić, Slobodan Samardžić, Branko Aleksić, Ratka Marić, David Albahari, Boža Borjan… Glavni urednik Vidika – Aleksandar Postolović, samoinicijativno, ispod naslova moje pesme „Povedi me“ je ispisao: „Posvećeno Boži i Davidu“. I objavio je. Božu (Borjana) u tom trenutku nisam poznavala. Ali, to je Postolović.

***

NON (Nove omladinske novine) u Bulevaru revolucije 52 uistinu su bile revolucionarna baza. Vanja Bulić, Dragan Marković, jedna od dve najdevojke Beograda – Mirjana Bobić (druga je njena sestra Lola), Božidar Andrejić, Rade Cvetićanin, Milomir Kragović, Branko Gavrić, Nikola Kostadinović, sekretarica Lula, foto-reporter Branko Beuk… U jakoj saradničkoj mreži; Miomir Grujić Fleka, Željko Žutelija, Dragan Todorović, Miroslav Lazanski, Branko Dimitrijević Bahus, Zoran Cerar, Srđan Dragojević, ugledni pisci i teoretičari cele Jugoslavije…

***

Kad pomislim na koncentraciju pameti i nadahnuća u NON-u, ponovo sam uzbuđena kao pred završetak broja. Jednog proleća sam odškrinula vrata urednika Grujice Spasovića i molila da, pošto nisam sposobna u trenutnom stanju zaljubljenosti – umesto mene zaključi kulturnu rubriku. Nasmejao se i pristao.

***

Kao Glavni, Milomir Kragović bi pred izlazak svakog broja poluozbiljno tražio da ga informišemo koga smo naciljali, kako bi znao da nas brani. U NON-u se novinari nisu puštali niz vodu, urednici su tu stajali iza radikalnih poteza. Iznenadio me je „oproštaj“ redakcije kad sam prelazila u RTS. Dirnula me je nežnost i neočekivana poetičnost mog „debelog“ kako sam zvala Milana Bečejića. Napisao je: „Gotovo je sa jutarnjim gastro-seansama u redakciji. Sa kolačima pogotovo. Ili bar to neće biti onako slatko kao u vreme dok je Ona silazila peške niz Bulevar i tiho, bez kozmetike zauzimala svoje mesto na poslužavniku… Nastavljamo sami dalje. Šteta što Ona nikad neće moći da postane rukovodilac. Tako je lepo rukovodila ženama i s taktom raspoređivala muškarce po svojoj poslastičarnici. Začudo, nikom nije smetalo što je bila autoritet iz senke.“

***

Osamdesetih pesnik i kritičar Miodrag Perišić me je pozvao u uredništvo Književnih novina. Miloš Komadina, Mihajlo Pantić, Slobodan Zubanović, Borka Pavićević, Petar Cvetković, Biljana Jovanović, Zoran Đinđić, Milorad Vučelić, Borislav Mihajlović Mihiz, Nikola Koljević, Nada Popović Perišić, David Albahari … pisci i prevodioci cele Jugoslavije prolazili su redakcijom u Francuskoj ulici. … Književne su tad bile česta meta političkih komentatora, pa i onih u TV Dnevniku. Bivalo je situacija kad na nedeljnom sastanku Informativnog programa, čiji sam uposleni, prisustvujem egzekuciji „problematičnog“ broja Književnih.

***

Rapsod Studentskog grada Dušan Govedarica stvorio je jaku pesničku ligu „Studenjaka“. Večeri poezije tu su bile najposećenije u Beogradu. Ja sam se, nekako, u startu, ograničila na ljubavnu poeziju. I to mi je, valjda, donelo veliki broj slušalaca. Pratili su me, dolazili da čuju, pamtili stihove. Sarajevska legenda – Duško Trifunović (dodelio mi je prvu nagradu na jugoslovenskom festivalu) i glumac Ivan Bekjarev (govorio je stihove u noćnom programu Radio Beograda) posredno su formirali „moj način“ recitovanja. Ipak, nema veće počasti nego kad si na repertoaru profesionalnih recitatora. Za mene, najbolji su bili Vico Dardić, Sloba Vujović, Atif DŽafić, Enes Kišević. Na povratku iz Poljske, sa turneje dramskog studija DES, prvi koga sam srela u prolećnom Beogradu bio je Atif. Umesto pozdrava, odrecitovao mi je – moje stihove.

***

Prve osvrte na pozorišne predstave objavila sam na radiju, ali NON je istinsko mesto afirmacije moga pisanja o pozorištu. Pod punim imenom i prezimenom, preštampavale su ih ozbiljne novine; Politika, NIN, Borba. U jednom trenutku sam bila na pragu zaposlenja u NIN-u. Primljen je Boro Krivokapić. Ali bila je čast biti blizu velikana Dušana Simića, Slave Đukića, Olge Božičković, Bogdana Tirnanića, Dušana Petričića, Viba, Miroslava Radojčića.

***

Tekstove sam ostavljala na prijavnici Politike. Jednog dana je sekretarica NIN-a zvala i sugerisala da se pojavim u redakciji kako bi se uverili da postojim. Slično je sumnjao direktor Narodnog pozorišta Velimir Lukić. Kad sam, posle izrazito kritičnih tonova na račun nekih predstava iz njegovog mandata, došla da ga intervjuišem, gledao me je kao čudo, priznao je da je mislio kako Branka Krilović ne postoji i da to piše neko drugi.

***

Mira Trailović me je otvoreno pitala: „Ko stoji iza Vas“? Kao kritičaru, pomogla mi je potreba da romantizujem i poetizujem. Tako upakovane i najveće zamerke su u pozorišnom svetu primane lakše i nekako ljudski. Pokušavala sam da kroz konvenciju kritičnog dodirnem nežno glumačko ili rediteljsko biće. Ponekad sam odsustvo glumčevog s nadahnuća sanirala isticanjem njegovih prirodnih, fizičkih aduta. Medij televizije priskakao je u pomoć i lepotom prizora relativizovao stvarni debakl.

***

Stalno bežeći od sebe na ekranu, ja sam ga, zapravo, iskoristila na meni najbolji način. Velike strasti sam tu prošla; sa urednicima koji su tražili „nešto iz pozorišta“, snimateljima dok su jurili neponovljiv trenutak na sceni, na kraju, u procesu montaže, koji je, kako kaže Godar, ravan otkucajima srca. Trideset dve godine u RTS – to je najduže što sam s nekim živela. To je moja ogromna porodica, podrška u najtežim trenucima. Kad je bilo strašno, tu sam imala zaštitu. Imala sam ogromnu satisfakciju i čast. I moja odanost je tu uračunata.

***

Knjiga „Toliko od mene“ je i razočaranje i radost za one koji decenijama od mene očekuju isključivo poeziju. Jer ona je i jedno i drugo, i roman, kako je doživljavaju čitaoci. Ona je sažetak i ono što je ostalo posle bukvalnog i imaginarnog pospremanja. Ono što nije bačeno, a bacam svakodnevno. „Kad će knjiga, kad će knjiga“ – neprestano su me pitali, bez obzira na to što sam objavila hiljade stranica. Kao da nisi čovek ako nemaš knjigu… Sebi sam obećala da ću je objaviti samo ako procenim da će ona zaista biti za čitanje.

***

Evo, i toliko od mene! Prvi čitalac, moj sin, pouzdano zna da neće ostati na tome. Verujem da govore istinu koji kažu; „kako je moguće da si napisala ono što ja osećam“, „čitam, ponovo ću“, „podvlačim“… I kupuju je da poklone. Većina junaka knjige fizički nije tu, ali što ih duže nema – više ih osećam, njihovo dejstvo na mene traje.

O sagovornici

Branka Krilović. Urednica u Radio-televiziji Srbije i dugogodišnja pozorišna kritičarka TV Dnevnika. Dobitnica Sterijine nagrade za kritiku 2008. Stalna saradnica Trezora, Kulturnog dnevnika, emisije Metropolis. Autorka TV filma „Višegradom u Andrićevom odelu“, serije „Stvaraoci“ i niza dokumentarnih emisija o pozorištu. Osamdesetih je bila urednica u nedeljniku NON, saradnica jugoslovenskih književnih časopisa, urednica u Književnim novinama. Nagrađivana je za poeziju. Objavljivala je u Studentu, Vidicima, Poljima, Književnoj reči, Književnim novinama… Autorka zbirke priča „Jutarnji akt“ (2000), koja ju je uvela u antologije, i knjige pripovedne proze „Toliko od mene“ (2015). Kao novinarka i publicistkinja sarađivala je sa listovima Start, Danas, Borba, NIN, Duga, Politika… Živi u Beogradu.