Stanari u Njegoševoj ulici u Beogradu kao pod opsadom

Vračar, NJegoševa ulica, na prvi pogled sve uobičajeno, ljudi u žurbi, idu nekim poslom, drugi do prodavnice, ili šetaju pse.

Naizgled obično beogradsko podne, sve do ugla sa Ulicom Alekse Nenadovića i jednog bizarnog detalja, koji izgleda potpuno iščupano iz vremena i prostora.

U srcu glavnog grada, u Srbiji koja je, bar geografski u Evropi, u 21. veku…

Pored nezainteresovanih prolaznika, trojica “vojnika” beogradske desničarske “patriotske” omladine, mrkih pogleda, sakriveni kapuljačama, čuvaju zid.

Zid zgrade na ćošku pomenutih ulica, na kome je mural-majstor oslikao njihovog heroja – bivšeg zapovednika Vojske Republike Srpske u ratnim sukobima 90-ih, osuđenog na doživotnu robiju zbog ratnih zločina i genocida nad Bošnjacima i Hrvatima.

Momci spremni ko zapeta puška, sa sve flašama vode i razređivača, da, ukoliko neko baci jaje, farbu ili na sličan način oskrnavi njihovu ikonu, odmah speru ljagu sa generalovog lica.

Nezainteresovanost prolaznika za pomenuti detalj, preokupiranih svojom svakodnevicom, kao da baš sve ide uobičajenim tokom i da je situacija “redovna”, podseća nas na svu nenormalnost i izvitoperenost trenutka u kom živimo.

– Bezveze, ne znam šta im je to trebalo, kasirka u obližnjoj prodavnici odgovara na moja zapitkivanja o gužvi koju je proteklih dana izazvalo sukobljavanje oko murala. Ali ne precizira kome “to nije trebalo”. Međutim, iz nastavka priče, postaje jasnije. Zamera onima koji su na mural bacali jaja i farbu, aktivistima za ljudska prava, od kojih su, tih dana, dve žene vrlo nasilno privedene.

– Šta sad ima veze, što su morali to da rade? I oni imaju svoje ratne zločince i mi imamo ratne zločince… ima ih na svim stranama, nastavlja ona. Kaže da je sada mirno, ali da je moglo “strašno da bude onog dana” da je policija pustila “one sa Cvetnog trga da se spuste dovde”. Non stop ga čuvaju, kaže pokazujući pogledom ka grupici oko murala.

Ni starija gospođa koja šeta psa, a koju smo zaustavili da čujemo i njeno mišljenje, iako užasnuta događajima koji su se zbili samo nekoliko zgrada od njene, nije uverena da je to nešto što se tiče nas, svih građana.

– To je užasno. Šta će nam tolike podele među ljudima. Vlast i opozicija su uvek jedni protiv drugih, to je uvek bilo. Ja nisam nikad bila ni u jednoj partiji, priča ona, ali sud o tome treba li mural ratnog zločinca da stoji tu ili ne, ne daje.

U drugoj prodavnici, na moje pitanje da li je bilo problema proteklih dana zbog murala i žale li se komšije, prodavačica uvereno kaže da “nikakvih problema nije bilo”, trudeći se da svojoj priči da ton kao da govori o najuobičajenijoj, rutinskoj stvari.

– Samo su se stanari iz obližnjih zgrada žalili na buku, dodala je ona. Dok je prodavac sa kioska skoro ushićeno objašnjavao da je “propustio celu frku”, jer tada nije radio na toj lokaciji, značajno je dodao: “Ma sve su to igre da se skrene pažnja ljudi sa mnogo većih i bitnijih tema”.

Ipak, pored gotovo hipnotičke nezainteresovanostii za suštinu priče, i činjenice da gotovo niko od građana koje je naša reporterka zaustavljala da pita za mišljenje, nije izneo jasnu ocenu “za ili protiv” murala, sigurno je da jedini koji nemaju luksuz tolike nonšalancije jesu stanari konkretne zgrade, na čijem je zidu mural oslikan, a koje je vlast ostavila na milost i nemilost huliganima sa kapuljačama, jer će mural morati sami da uklone.

Naime, zajednici stanara zgrade broj 38 gradske inspekcije i Komunalna milicija su propisali rešenje u kom stoji da moraju, u zakazanom roku, sami da uklone mural, a ako to ne učine, sliku sa zida će oprati gradske službe, o trošku stanara, a uslediće i velika novčana kazna.

Iz onoga što smo čuli iz medija, stanari su listom za uklanjanje, jer takvog “heroja” ne žele na terasama svojih stanova. A nije da nisu pokušavali da mural uklone ili bar prekreče, gotovo od samog dana kada je, pre nekoliko meseci i naslikan. Ali se plaše da to urade, zbog 24-časovne pretnje nasilnih desničara koji mural čuvaju pod pretnjom batinama svakom ko mu i priđe.

BBC na srpskom je preneo svedočenje mladića koji je bio svedok samog nastajanja murala, koji kaže da su ga crtala petorica momaka zastrašujućeg izgleda, koja su sa sobom vodila i dva vučjaka.

Već sutradan su stanari počeli da prijavljuju mural gradskim službama, ali su ih one, redom, odbijale i preusmeravale na druge adrese.

Pomenuti mladić je jednom prilikom sišao da proveri čime je mural rađen, ali su se za tili čas stvorila trojica desničara, počela da mu prete da više ne prilazi i poručila da “znaju ko je”.

Kako su stanari tada ispričali, mural je premazan slojem zaštite, pa ukoliko se bilo koja farba baci ili nanese na njega, autori dođu i to operu običnom vodom.

Upraviteljka zgrade ispričala je tada da je u dogovoru sa stanarima pokušala da unajmi firmu koja bi mogla da skine mural, ali da niko nije želeo da se dohvati tog posla jer je rizičan, a gazde se plaše za svoje radnike, preneo je BBC.

Stanari će i dalje nastaviti da žive kao pod opsadom, a rešenje se ne nazire.

Pitanje je, hoće li i gradske službe, kada rok istekne, smeti da dođu i uklone mural, i da li će to biti povod za nove sukobe.

Tog dana kada je reporterka Danasa prošetala NJegoševom, 16. novembra, datuma na koji je 1914. godine počela Kolubarska bitka, na zidu direktno naspram “generala” Mladića, osvanuo je rad nekog drugog uličnog umetnika, mural jednog drugog heroja i istinskog generala i vojvode, Živojina Mišića.

Povod ovom umetniku svakako je bio jasan.

Na taj dan otpočela je Kolubarska bitka, jedna od najčuvenijih bitaka Prvog svetskog rata, opisana i u udžbenicima istorije ratovanja, a Mišićeva taktika kojom je tada izvojevao potpuno neočekivanu pobedu brojnije i nadmoćnije austrougarske vojske, i danas se izučava u vojnim školama širom sveta.

Gledaju se sad tako dva potpuno različita generala, dva različita heroja, dva dijametralno suprotna idola, dva sistema vrednosti, dve sukobljene Srbije. I čekaju razrešenje ove, sudeći po komentarima prolaznika, ne tako bitne priče.

A tema, o prihvatanju nametnutih idola, o nametanju novih heroja, o rehabilitaciji zločinaca, o veličanju mržnje i razdora prema svemu drugačijem i “tuđem”, o dnevno serviranoj romantizaciji kriminalaca, gotovo je pa suštinska za bilo kakav napredak na ovim prostorima.

Zato bi trebalo da se tiče svih nas, a ne samo nesrećnih stanara sa broja 38, koji su se, igrom slučaja, našli u klinču između desničarski nastrojenih huligana i države bez zakona i institucija.