Stanislav Hočevar: Božić ukazuje na izlaz iz „zemlje ropstva“

Za njom se više ne plače, ne moli se za nju, izbrisana je iz našeg sećanja… Distancu, maske i higijenske procedure danas treba na taj način naglašavati zato što ne živimo kulturu odnosa i kulturu života, a pre svega ne uvažavamo svetost života. Velika naša nesreća je što rešenje vidimo isključivo u medicinskim propisima i što smo zaboravili zakon Duha koji je uvek sam po sebi preventivan, asketski, suštinski. Upravo Božić ukazuje nam na izlaz iz zemlje ropstva. Ko živi bogočovečnim životom nosi u sebi sva sredstva prevencije pred grehom zaraze, bilo telesne, bilo duševne, bilo duhovne. Zato se toliko trudimo da što više živimo životom Bogočoveka Isusa Hrista. Stoga i u ovoj prilici svima želimo da u njima zaživi On – NOVOROĐENI. On pruža u svakoj situaciji novo rođenje – ističe u božićnom intervjuu za Danas nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar.

Iako je povod praznik Hristovog rođenja, koji Rimokatolička crkva slavi 25. decembra po gregorijanskom kalendaru, razgovor sa nadbiskupom Hočevarom proširio se na aktuelne crkvene i društvene teme.

* Poslednja nedelja pred nastupajući Božić započela je u Nadbiskupiji beogradskoj posetom novog poglavara SPC patrijarha Porfirija (Perića). Da li su to novi momenti u odnosima i praksi između dve crkve i kakva je u tome uloga vlasti, jer s patrijarhom je došao i direktor Uprave za odnose s tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama pri Ministarstvu pravde?

– Sam susret gospodina Porfirija s beogradskim nadbiskupom, i to u predvečerje Božića i u prostorima našeg katedralnog hrama i Pastoralnog centra, ima izvanredno velik značaj. Tim više jer je poglavar SPC i svojim darom podržao obnovu tog najvažnijeg centra Beogradske nadbiskupije. Ujedno treba reći da je time ispunjen najosnovniji uslov svakog istinskog postojanja i dijaloga: da onaj najveći podrži najmanjeg. Ova poruka pogotovo je važna za sve zemlje jugoistoka Evrope. To je, naime, put prema istorijskoj i antropološkoj konsolidaciji regiona. Pa time i put prema duhovnoj konsolidaciji. To što je poseti takođe prisustvovao direktor Uprave za odnose s crkvama i verskim zajednicama ne treba čitati ideološki, nego božićno-istorijski. Došli su zajedno da čestitaju Božić, da zajedno pogledaju našu centralnu ustanovu i zajedno saslušaju naša glavna pitanja. Ukratko, u ovom našem sadašnjem istorijskom okviru ova poseta je istinski novum, a u kontekstu normalizacije svih odnosa je ohrabrujući i, može se reći, takođe proročki korak.

* Povodom 20. godišnjice vraćanje verske nastave u škole u Srbiji, najviši predstavnici crkava i verskih zajednica uputili su državnim vlastima zahtev za rešavanje problema verske nastave u školama Srbije na principima koji postoje u EU. Kakav odgovor očekujete i zbog čega tokom 20 godina nisu bila rešena neka suštinska pitanja u vezi s nastavom veronauke?

– Očekujemo relativno brz i pozitivan odgovor. Inače treba priznati da je pitanje obrazovanja u veri jedno od najdelikatnijih pitanja u svakom društvu, u svakoj zajednici i u svako vreme. Treba priznati da je početak bio vrlo ohrabrujući, ali kasnije je izostao trajan i kompetentan dijalog. Tu se zahteva mnogo stručnosti, a pre svega mnogo autentičnosti. Autentičnosti u tom smislu da najveća religijska zajednica u neprestanom dijalogu s državom dobro poveže sve učesnike u procesu.

* Koliko oktobarska poseta aktuelnog ministra pravde Nikole Selakovića Vatikanu, gde je, prema njegovim rečima, utvrđen plan intenzivne saradnje, može da doprinese boljim kontaktima i saradnji među crkvama ovde na terenu?

– Svaki pojedinačni pozitivni korak učvršćuje sve naše korake. U istočnoevropskim zemljama, gde vlada posebna pozitivna sinergija između društva i religije, države i crkve, to je posebno očito. Poznato vam je da sam uvek zagovarao i promovisao strukturalni, to jest sistematski i kontinuirani dijalog. Naime, takav dijalog učvršćuje poverenje u svim oblastima i u svim pravcima.

* Treba li posle nedavnih poseta šefa vatikanske diplomatije, nadbiskupa Pola Galagera i kardinala Vičenca Palje uskoro očekivati nove važne goste iz Vatikana?

– Lično mislim da je to sasvim normalan istorijski razvoj. Ujedno treba znati da razvoj nikad ne ide savršeno linearnim putem. To zavisi od svih subjekata neke društvene zajednice, ponajviše pak od procene većinskog dela te zajednice.

* Zajednicu Svetog Eđidija ljudi u Srbiji najčešće dovode u vezu s pregovorima i diplomatskim posredovanjem u rešavanju konflikata. Mogu li se te aktivnosti dovesti u vezu i s poslednjim dolaskom kardinala Palje u Beograd, mada je on u razgovoru s državnim zvaničnicima naglasio da „Sveta stolica pre svega insistira na međuverskom dijalogu“?

– Mudrost nadbiskupa Palje u tome je što je svestan važnosti kontinuiteta. U našem slučaju na srcu mu posebno stoji da Srbija ne zakasni u ovom svom istorijskom trenutku. Ali, ova njegova poseta služila je pre svega traženju intenziviranja međureligijskog dijaloga. Država Srbija i SPC mogu na tom području da daju veliki doprinos. Tim više novi patrijarh SPC.

* Kao dugogodišnji član Papskog veća za unapređenje jedinstva hrišćana kako biste definisali stav i „politiku“ Rimokatoličke crkve i Rimske kurije prema ovom delu Evrope, koji ima i poseban vid crkvene organizacije – Međunarodnu biskupsku konferenciju?

– Katolička crkva je pokazivala, pogotovo u poslednjem veku, izvanredno veliki interes za čitav naš region. Već je u 19. veku papa Lav Osmi vođen pravim harizmatskim duhom naslutio značaj Istoka uopšte, a posebno našeg dela Istoka. Mnogi iz našeg društva pozivali su u poslednje vreme centralne vatikanske ustanove da – poučene novijom istorijom – s posebnom pažnjom prate događanja kod nas. Toliki susreti upravu to su i pokazali. Značajno je da su pogotovo pape, počev od Jovana Dvadeset Trećeg, to je upravo papa Dobri kojem je i posvećen naš Pastoralni centar, s velikom ljubavlju pratile naš život. I ne samo to. Svi su želeli da nas posete. Ali ne u tom smislu, kako neki neupućeno misle, radi ostvarivanja nekakvog uticaja, nego isključivo da bi svojim velikim istorijskim iskustvom pripomogli našem integralnom razvoju. Mirno mogu da kažem da bi pogotovo neka iskustva Vatikana bez sumnje preventivno pozitivno delovala na našu najnoviju istoriju. Sam pak naziv naše Biskupske konferencije govori o tome. Ali i tu se uvek iznova očituje kakav je kvalitet naše celokupne uzajamne sinergije…

* Na čelu Međunarodne biskupske konferencije Svetih Ćirila i Metodija, od njenog osnivanja i potvrđivanja prvog Statuta 1997. pa do pre nekoliko godina, bio je beogradski nadbiskup. Da li je odnedavni izbor biskupa iz drugih dijeceza za njenog predsednika pitanje crkvene „decentralizacije“ ili za to postoje i drugi razlozi?

– Pre svega treba sagledati istorijski razvoj područja koje pokriva naša sadašnja konferencija. Ubuduće će, verovatno, ona dobiti još kraće ime, na primer zvaće se Biskupska konferencija Svetih Ćirila i Metodija. Ko poznaje istorijski razvoj ovog regiona logično će konstatovati da su Srbija i Crna Gora tada još bile zajedno, da su zatim nastajale nove crkvene strukture: u Makedoniji, kasnije Severnoj nova struktura za katolike istočnog obreda, pa zatim 2003. u Srbiji Eparhija za katolike istočnog obreda, pa osamostaljenje Sremske biskupije… Potom nastupaju noviji odnosi između Beograda i Prištine… Te društvene i strukturalne promene povećale su broj biskupa i stvorile nove pastoralne, crkvene i ekumenske prilike. Ujedno se i na svetskom nivou pokazalo da je zdrava sinteza tradicije i novina vrlo svrsishodna i da doprinosi intenzitetu života svih pojedinaca, što se i među nama pokazalo kao dobro. Mi u Crkvi ne ističemo toliko tipično društveni pojam decentralizacije, koliko u većoj meri naglašavamo crkveni pojam sinodalnosti. Važno je da svaki subjekat doprinosi zajednici svojim tipičnim bogatstvom. A time se svi obogaćuju.

Sveto pismo i ravnoteža Zemlje

* Papa Franja poklanja veliki značaj zaštiti životne sredine. Kako se u Rimokatoličkoj crkvi gleda na probleme koje izaziva eksploatacija sve traženijeg litijuma i sporna delatnost kompanija kao što je Rio Tinto, koje bije glas planetarnih zagađivača, a koje su sad stigle i u Srbiju?

– Stav, ne samo pape Franje nego i čitave crkve, vrlo je jasan. Već su papu Benedikta Šesnaestog nazivali zelenim papom. On je sačinio novi popis glavnih grehova, pa tako i iz tog područja. Svi građani i sve strukture moraju u toj oblasti da budu vrlo dosledni. Samo će preko odgovornosti svih, kako piše na prvim stranicama Svetog pisma, Zemlja očuvati svoju ravnotežu.

Duh i zakon

* Zrenjaninska biskupija zabranila je sveštenicima koji nisu vakcinisani protiv korone da rade s vernicima i služe svete tajne. Postoji li spram takvih mera generalni stav i odluka u Vatikanu i hoće li se primenjivati i u Beogradskoj nadbiskupiji?

– Generalni stav svuda je jasan i precizan. Svi imamo pred sobom jasne ciljeve. Ali stilovi postizanja tih ciljeva su različiti. Ja lično služim se svojim karakternim i harizmatskim stilom koji upućuje na prevenciju u svemu. U našoj nadbiskupiji – maloj po brojnosti – svi se dogovaramo kao braća. Zakoni su potrebni tamo gde nema duha…