Stanislav Hočevar: Porodica je garant života i budućnosti

Sredinom novembra proslavio je 75. rođendan posle kog je iz Vatikana stigla vest da ostaje i dalje na pastirskoj dužnosti u Beogradu.

– Da, papa Franja je više nego promptno produžio moj mandat biskupskog služenja za još dve godine. A upravo iznenađuje što je već u rano leto na pet godina produžio i moj mandat u Veću za unapređenje jedinstva hrišćana. Te dve službe nisu suštinski međusobno vezane, ali to ujedno govori svima nama da Beograd može još jače da preuzme svoju izvanrednu geostratešku ulogu – kaže nadbiskup Stanislav Hočevar u božićnom intervjuu za Danas.

* Papsko veće za unapređenje jedinstva hrišćana osnovano je pre šest decenija, a vi ste u njemu aktivni četvrtinu vremena njegovog postojanja. Šta su najvažniji dometi njegovog rada i delovanja?

– Mi ljudi sve volimo da merimo kvantitativnim merilima, a u crkvi nije tako. Crkva ima snagu, pod vođstvom Svetog Duha, da prevazilazi opasne istorijske krize. Sigurno je da se čovečanstvo danas nalazi na velikim raskršćima, a čitava ljudska civilizacija je, pre svega i zbog jednostrane globalizacije, u velikim neizvesnostima. Papsko veće za promovisanje jedinstva hrišćana sada gradi most između prvog optimističkog ekumenizma – premalo promišljenog odmah posle Drugog vatikanskog sabora, do realno i svestrano argumentovane čežnje i delatnosti za jedinstvo svih hrišćana. Dozvolite da se malo pohvalim svojim slabostima. Nedavno je izašao priručnik za sve biskupe sveta kako da promovišu jedinstvo hrišćana. Taj predlog sam upravo ja dao pre više godina i ove je taj priručnik poslat svim biskupima sveta. U njemu je sakupljeno celokupno dosadašnje iskustvo rasvetljeno novim teološkim dostignućima. Rekli bismo drugim rečima: za ovo veće nije toliko važno samo spoljašnje događanje, koliko interni crkveni procesi sveobuhvatnog dozrevanja. Traženje jedinstva nije, dakle, više nekakav emotivni naboj nekakve elite, nego duhovna zrelost crkve kao zajednice. Ali bilo bi svakako dobro predstaviti izvanredno veliki broj susreta poput onog pape Franje s moskovskim patrijarhom Kirilom i veliki broj novih studija. Sve to je ipak samo ustrajna izgradnja mozaika jedinstva. Konačni domet je vidljivo jedinstvo u različitosti.

* Koliko geopolitički problem Ukrajine, pa i crkveni sporovi opterećuju odnose među hrišćanima?

– Ukrajina nije i ne može da bude ni za koga problem, nego za sve nas izvor radosti ali i, zna se, izazov. Ona je problem samo za one koji ne priznaju da je istorija po svojoj suštini dinamična, da se razvija. Da u tom integralnom razvoju ima i plima i oseka. Niko ne sme da ima prema bilo kojem subjektu posesivan, nego samo supsidijarni odnos. Pitanje subjekta je transcedentalno pitanje. Svi mi moramo, uvažavajući i prirodno pravo i istorijske činjenice, jedni drugima pomagati da možemo da se razvijamo u punoći – dakle, u integralno odgovoran subjekt. Istoriju ne možemo ni da zabetoniramo niti da je lažno fabrikujemo. Nema sumnje da su sadašnje tenzije neugodne za sve nas. Ali, ujedno su velika prilika da autentičnim dijalogom dođemo do rešenja. Svako nadmudrivanje pre ili kasnije samo po sebi se osvećuje.

* Poznato je da Rimokatolička crkva uvek gleda unapred, a da 2025. hrišćanski svet očekuje obeležavanje 1.700 godina od Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji. Da li već postoje planovi i koliko će biti moguće slaviti u samoj Nikeji, imajući u vidu odluke turskih vlasti o ponovnom pretvaranju hrišćanskih svetinja u džamije, doduše papa Franja bio je pozvan na prvi džuma namaz u Svetoj Sofiji?

– Ovom pitanju se posebno radujem. Poznato vam je da tu tematiku već nekoliko godina nudim javnosti. I pomalo sam žalostan što nema većeg odjeka, pa ni u Srbiji. Ali, evo, znakova nade, ipak, ima. Upravo je Papsko veće za unapređivanje jedinstva hrišćana pokrenulo ozbiljnu studiju u vezi s tim pitanjem. Priprema se više koraka studijskog produbljivanja i susretanja povodom ove izvanredno velike teme. Neobično sam srećan što upravo studijska zajednica oko poznatog patra dr Marka Rupnika, isusovca, intenzivno proučava to pitanje. Poznata profesorka Tenače s Papskog univerziteta Gregorijana iznela je sjajan program sistematskog proučavanja i delovanja. To bi čitavom hrišćanstvu moglo da donese izvanredno važne spoznaje i nadahnuća za još autentičniji život. U tom kontekstu opet će jače doći do izražaja svojevremena uloga cara Konstantina. Lično se nimalo ne bojim toga kako će turska država reagovati na naše eventualno okupljanje u nekadašnjoj Nikeji. Ali se veoma bojim hrišćanske mlakosti i neodlučnosti. Namerno preterujem: može li Turska da zabrani čitavom hrišćanskom svetu da se okupi u Nikeji? S druge strane, šta bi nama koristilo da se predstavnici hrišćanskih denominacija tamo samo formalno okupe? Intenzivnost našeg unutrašnjeg života, a ne puke formalnosti, izgrađuje puteve budućnosti.

* Treća papina enciklika iz oktobra – „Svi smo braća“, ukazuje na lažnu egzistencijalnu sigurnost u savremenom svetu sa kojom nas je suočila pandemija virusa korona. Pre neki dan papa je otišao korak dalje porukom da je „‘globalni odgovor’ na krizu izazvanu pandemijom logika služenja, a ne zarade“. U kojoj meri svet, pre svega oni koji donose odluke, poseduju moć i novac, razumeju i prihvataju glas crkve i njena socijalne apele?

– Od cara Iroda nadalje odgovorne osobe često pokazuju da ne prihvataju Isusa, njegovo učenje, viziju sveta. Ali, oni odlaze u istoriju, a Isus je uvek živ i među nama. Ako odgovorni ne žele da prihvate mudrost, ta ista mudrost nas preko različitih iskušenja – na primer pandemije – otrežnjuje i kroz teške egzistencijalne pustinje dovodi do cilja. Na primer, koliko se Sveti Jovan Pavle II zalagao da ne dođe do bombardovanja Srbije, pa zatim i na Bliskom istoku… Nisu ga slušali. Svi sada snosimo posledice, ali ujedno i istorijski dozrevamo. Intuicije i viđenja pape Franje vrlo su jake. Pokrenuo je pravi talas među mladima nazvan Franjina ekonomija. Mladi su nosioci budućnosti. Treba ipak priznati da i među odgovornim osobama ima mnogo onih koji rado prihvataju papine apele. Svakako, veliku svetsku mašineriju nije lako proročki inspirisati. Uvek ostaju jake individualne i posesivne želje. Lek za to je odgovorno društvo. Upravo zato je papa napisao encikliku Fratelli tutti: svi moramo uzajamno da se prihvatimo kao braća. Ne radi se o ideološkom bratstvu – komunističkom bez Oca tvorca, nego o autentičnom bratstvu.

* Kako u tom kontekstu vidite situaciju u Srbiji?

– I u Srbiji je potrebna mladost duha i mnogo jači osećaj i odgovornost svih za opšte dobro. Zbog naše tipične istorije svi mi očekujemo spasenje od drugih. Ovaj pak trenutak govori svakome od nas: „Ti prvi si odgovoran.“

* Kako u metafizičkom smislu sagledavate ovu godinu u kojoj pandemija preko noći ukida slobodu kretanja, čitavu kategoriju stanovništva kao što su hronični bolesnici ostavlja bez mogućnosti lečenja, dovodi u pitanje socijalne kontakte i zajedničke molitve širom planete?

– Ono čime sam završio prethodno pitanje zapravo je odgovor i na ovo pitanje. Naime, današnja je situacija vrlo kompleksna. Ponavljam još jednom: mediji često omogućavaju samo jednostranu, to jest informativnu globalizaciju. Potpuno nedostaje globalizacija u duhovnoj, moralnoj i kulturološkoj oblasti. Selektivni vidik globalizacije omogućava preveliku nepreglednost. Tako se rađaju mogućnosti za različite međunarodne korporacije koje preuzimaju vlast nad svetom. Nedostaje kompetentno svetsko, ali supsidijarno vođstvo. Nažalost, i mi hrišćani ne pružamo dobro nadahnuće. Naša podeljenost samo učvršćuje svetsku podeljenost i neefikasnost na svim područjima. Upravo zato volim da naglasim da sad imamo priliku da položimo istorijski ispit, da konačno proročki postupamo. Dok mnogi moćnici žele da oslabe veru, to još jače mora da nas poziva na našu proročku službu.

* Ako nam je, prema rečima pape Franje, „konzumerizam oduzeo i Božić“, šta je onda zadatak današnjih hrišćana?

– Svi smo razumeli papu Franju da je hteo da kaže da nam je „konzumerizam oduzeo autentičnu duhovnu snagu Božića“, a ne sam kalendarski Božić i praznik kao takav. Važno je znati ovo: Crkva kao zajednica uvek je povezivala duhovno i materijalno. Upravo je crkva insistirala na imenu universitas, što znači da se nauka povezuje s metafizikom i obrnuto. Ili staro pravilo: Ubi missa ibi mensa / Gde je liturgija, tamo je i trpeza. Liturgija stvara integralno zajedništvo. Ali, u naše vreme tipičnog biznisa, profit-biznis je postao baš predominantan. Danas se hoće sve prodati. Iz toga se zapravo vidi kako crkva raspolaže bezbrojnim nadahnućima. Ali, prečesto smo mi hrišćani previše naivni. Zaboravili smo na Isusov savet reći u pravo vreme „da, da“, ali i „ne, ne“. Sve, naime, ima svoje vreme i svoje mesto.

* U kakvom rasploženju dočekujete Božić i Novu godinu i šta je vaša božićna poruka vernicima?

– Zahvalan sam Gospodu na tome što me, koliko sam stariji, sve više ispunjava velikom radošću. Tako me ove godine neverovatno privlači jedna od najstarijih velikih zahvalnih pesama crkve Te Deum laudamus. Dosad se mislilo da je prvi deo napisao sam Nikita Remezijanski iz današnje Bele Palanke: „Gospode, nisi se gnušao da postaneš čovekom u telu prečiste Djeve…“ Bogo-čovek, dakle, dolazi k nama u porodicu, po porodici. Porodica je, dakle, garant života, garant budućnosti. Sve druge vlasti u društvu imaju supsidijarnu ulogu i moraju da budu u službi porodica. Božić, dakle, sve nas poziva da čoveku vratimo ono dostojanstvo koje mu daje sam Bog. Zato sve društvene i edukativne institucije imaju veliku odgovornost pred Bogom i pred istorijom. Evo zašto želimo da bude Božić srećan. Ili: „Mir božji – Hristos se rodi.“