Stanojević: „Ćuti, bilo je i gore“ najbolji opis naše medijske scene

On je ocenio da su svi mediji ponovo počeli da rade kako su naučili „čim smo osetili da nije baš toliko strašno“.

Stanojeviću je interesantno što je u prvim danima pandemije naglo narasla čitanost onlajn medija, što objašnjava potrebom ljudi da sami traže informacije, umesto da im se one serviraju.

Kada nam je stvarno važno, objasnio je on u serijalu razgovora Presstup, i te kako smo spremni da se informišemo iz više izvora. Ako se stiče utisak da je broj lažnih vesti tokom pandemije uvećan, to je zbog toga što su ljudi mnogo više pratili medije, pa su im lažne vesti upadale u oči, jer „nije ni bilo drugih vesti“, smatra Stanojević.

Kako je predočio, nije bilo vesti sa estrade, svi su bili zaključani u kućama, „danima se živelo od pevača koga su uhvatili u hotelu sa društvom i ta priča se čerečila“.

Kada nema pevanja i paparaca, „vest mora od nečega da se napravi“, napomenuo je Stanojević i konstatovao da su se čitale i gledale jedino stvari u vezi sa pandemijom.

Prema njegovom uverenju, ljudi su tražili nekoga ko će reći da je korona virus napravljen u laboratoriji ili da je vakcina opasna, „i to su gutali“.

Nazivajući predizbornu kampanju „nikad čudnijom“, Stanojević je rekao da je ona „dosta blaga, bez preoštrih tonova“.

On smatra da su izostali „sukobi oko toga kako voditi državu u narednom mandatu“ i podseća da je cilj debate „Reč na reč“, koju on vodi, da se izbornim listama omogući da neometano iznesu svoje političke ideje.

Bez obzira na to što se čini da u tom konceptu „nema vatre“ koju ljudi vole da vide na televiziji, dodao je Stanojević, „veoma je važno da to isprate, jer će im ljudi koji tu pričaju sutra odlučivati o sudbini“.

Stanojević preporučuje publici da prati debate u kojima nema agresije i u kojima su političari „prinuđeni“ da iznose svoje stavove.

Prema njegovom viđenju, „problem sa slobodnijim konceptima u predizbornim emisijama je taj što se to brzo svede na lične obračune“.

Osim što uživa u tome kako se političari čerupaju, kao što uživa u rijalitiju u kome gleda kako se neki ljudi čerupaju na nekom bazenu, gledalac onda „ništa ne sazna o tome kako će ti ljudi da mu vode zemlju“, upozorio je Stanojević.

Upitan za stanje u domaćim medijima, on je podsetio na „vrlo optimističnu uzrečicu“ kada stvari nisu kakve bismo želeli da budu: „Ćuti, bilo je i gore“. To je „najbolji opis naše medijske scene“, rekao je Stanojević i konstatovao da su „mediji su samo ogledalo društva“.

Zbog toga je način na koji vidimo medije zapravo način na koji vidimo društvo, precizirao je on, obrazlažući da su tako mediji „nekome fantastični, a za neke nepodnošljivi“.

Odgovornost za takvo stanje pripisuje „sinergiji raznih negativnosti“ u kojoj neko tvrdi da su problem uticaji koji dolaze sa Zapada, dok drugi smatraju da su problem uticaji sa Istoka.

Kapacitet za podeljenost nije potrošen, upozorio je Stanojević, koji je, koristeći metaforu iz pandemije, procenio da „nismo još došli do tačke da ispravimo tu krivu“ i stvorimo uslove da se dogovorimo oko nekih suštinskih stvari.

„Naša podeljenost znači da kada jedna strana vlada, druga je nesrećna. Podeljenost ne treba da bude tako dramatična, nego stvar ukusa i arome. U tom smislu, da se vratim na metafore, naredne dve decenije su ključne“, predvideo je Stanojević.

On ne bi da zvuči preterano cinično, ali misli da je novinarska profesija, kao i društvo, podeljena „najmanje na dva tabora, a verovatno ih je mnogo više, jer unutar tih tabora postoje i podtabori“.

Ti tabori, kako smatra, „jedni druge međusobno ne priznaju kao novinare“, a solidarnost među novinarima je „ogromna“ unutar svakog tabora.

„Da se vratim cinizmu, solidarnost među novinarima je sjajna, fenomenalna, ali je stvar u tome koga mi zapravo priznajemo kao novinare“, obrazlaže Stanojević.

Kvalitet radnih prava novinara zavisi isključivo od toga gde su zaposleni, ocenio je on, i naglasio da je on, kao radnik Javnog servisa, dobro zaštićen i spada u „srećnu manjinu novinara“ u Srbiji.

Problem je što u Srbiji ima previše medija i kvalitet profesije je razvodnjen, rekao je Stanojević i dodao da bi, uz manje medija, bio i „veći koncentrat“ novinara koji se kod poslodavaca bore za radna prava.

On je uveren da „svako ko je iole pismen, ali je i to upitno, može da se bavi novinarstvom, ukoliko je nekome potreban neko koga će nazvati novinarom“.

„Posle određenog vremena, taj će sam sebe početi da smatra novinarom“, rekao je Stanojević, koji se protivi tome da bilo uvodi kriterijum ko može, a ko ne može da bude novinar.

Misli da bi to pitanje trebalo da se „samoreguliše kvalitetom nečijeg rada“ i odnosom publike prema njegovom radu.

„Kada ljudi budu imali više opcija za posao, manje će nasrtati na novinarstvo, i samim tim novinarstvom će se baviti oni kojima je zaista bitno, koji vole tu profesiju, i znaju da rade“, zaključio je Stanojević.