Status quo odgovara i Beogradu i Prištini

Stefan Surlić: Status Kosova je ključna prepreka u normalizaciji odnosa. Za Albance je apsolutno nesporno da je Kosovo nezavisna država, dok za Srbe Kosovo može biti samo neka suštinska autonomija u okviru Srbije. I dok god postoje te nepomirljive pozicije, sve ostale teme, procesi i inicijative padaju u vodu jer status konstantno opterećuje međusobne odnose.

Agon Maliqi: Za Kosovo je status rešen 2008. Problem za Kosovo su pre svega prepreke koje stoje na putu njegovih evropskih integracija, a to su pet članica EU i četiri članice NATO koje ga ne priznaju. Prihvatanjem Ahtisarijevog plana Kosovo je napravili veliki kompromis. Za Kosovo je bilo teško da proguta Ahtisarijev plan koji je značio neutralne simbole, neutralni identitet države, dvojezičnost, decentralizaciju, pa i ustavni veto za manjine. Svaki korak preko toga izaziva strah da to vodi ka nefunkcionalnoj državi. Poseban problem je Asocijacija srpskih opština koja uvodi i element segregacije.

Surlić: Što se tiče Ahtisarijevog plana postoji veliki raskorak između onoga što piše u tom dokumentu i onoga što se dešava u praksi. Neprimenjivanje i nepoštovanje tog plana dovelo je do toga da je srpska strana zatražila dodatne garancije koje bi obezbedile opstanak Srba na na Kosovu. Srpska zajednica nije mogla da ostvari prava koja joj garantuje Ahtisarijev plan. Recimo, u njemu postoji poseban ankes koji se tiče prava SPC gde se garantuje neprikosnovenost kulturne baštine. A u praksi vidimo da se, recimo, u slučaju manastira Dečanine ne poštuje ni odluka Ustavnog suda Kosova i da se manastir na lokalnom nivou suočava sa konstantnim pretnjama – te izgradnja puta, te upad u manastir itd. Lokalna vlast je otvoreno rekla da neće primenjivati odluku Ustavnog suda i niko na Kosovu ne vidi to kao problem. Ahtisarijev plan predviđa i bilingvalnost. Da li je kosovsko društvo bilingvalno? Nije. Srpski se koristi isključivo u nekim ruralnim sredinama, nije prisutan ni u školama, eventualno u institucijama i to najčešće kao treći jezik posle albanskog i engleskog. O decentralizaciji da i ne govorimo. Opštine sa srpskom većinom su uskraćene za sredstva koja im od centralih vlasti pripadaju. Ahtisarijev plan možda lepo izgleda na papiru, ali suštinski nije dao nikakvu garanciju srpskom stanovništvu. Gospodin Maliqi je pomenuo pravo veta, ali kad je bilo reči o formiranju vojske, svi albanski političari su bili jedinstveni – vojska Kosova neće zavisiti od srpskih glasova, nazvaćemo je drugačije, ali to će biti vojska. To je bila jasna poruka Srbima da pravo veta mogu da okače mačku o rep. S druge stane, Albanci mogu imati jak argument u činjenici da je srpska manjina izrazito mali deo kosovskog društva. Procenjuje se da ih je 5 do 6 posto, a stalnim odlaskom Srba sa Kosova možda će se u narednih 10 godina njihov udeo smanjiti na 2 do 3 posto. Naravno da se u takvoj situaciji može postaviti politički legitimno pitanje – zašto bismo tako maloj zajednici davali i pravo veta i posebnu decentralizaciju.

Maliqi: Ustupci koje je u Ahtisarijevom planu napravila albanska strana bili su zamišljeni da funkcionišu u situaciji u kojoj Srbija priznaje Kosovo i Kosovo ima pristup međunarodnim organizacijama. Međutim, to je teško spovoditi u okolnostima kad Srbija sabotira Kosovo na međunarodnoj sceni i instrumentalizuje srpsku manjinu na Kosovu. Ne pada mi na pamet da tvrdim da su na albanskoj strani sve sami liberali koji žele integraciju srpske manjine u kosovsko društvo. Postoji ogromna ksenofobija. Postavlja se pitanje koliko smo mi kao većina pružili ruku manjinama. Mi imamo svoj deo odgovornosti. Ahtisarijev plan može funkcionisati samo u kontekstu u kome bi Srbija bila partner i pomagala Kosovu da funkcioniše kao država.

Surlić: Ne bih protivrečio činjenici da je Beograd često srpsku zajednicu na Kosovu koristio kao taoca i da je ona decenijama trpela posledice pogrešne politike Beograda. Ali to nikako ne umanjuje odgovornost vlasti u Prištini koja od 2000. ima faktičku kontrolu na Kosovu i koja je mogla da primeni Ahtisarijev plan bez obzira na poruke iz Beograda. Kosovo je bilo u fazi nadgledane nezavisnosti i trebalo je da ubedi ne samo međunarodnu zajednicu nego i kosovske Srbe da Kosovo kao međunarodno priznata država garantuje sva prava i slobode svim građanima bez obzira na nacionalnu pripadost. Bojim se da se to nije desilo i da za to krivicu ne snosi samo Beograd.

Maliqi: To je tačno. Priština je mogla mnogo toga da uradi. Nažalost, u većem delu kosovske elite ne postoji interes za integraciju srpske manjine. Njima je odgovaralo ponašanje Beograda jer im je davalo izgovor da ne brinu o manjinama.

U Vašingtonskom sporazumu pored jednogodišnjeg moratorijuma na zahteve Kosova da se učlani u međunarodne organizacije bilo je predviđeno i da Srbija u istom peridu prekine kampanju za povlačenje priznanja Kosova?

Surlić: Da. Sada, nakon isteka moratorijuma, obe stane najavljuju povratak na staro… Beograd kaže da će – ukoliko Kosovo krene u kampanju za učlanjavanje u međunarodne organizacije – krenuti u kampanju za povlačenje priznanja. Tako da će se nastaviti ta beskrajna igra.

Maliqi: Na Kosovu su mnogi imali kritički odnos prema Vašingtonskom sporazumu, posebno sadašnja vlast koja je tada bila u opoziciji. Mislim da je taj sporazum bio pozitivan za Kosovo. Godinu dana kasnije situacija je drugačija jer je došla nova američka administracija. Sada se nalazimo u trenutku kad postoji ozbiljan rizik od eskalacije. Dijalog Kosova i Srbije ne vodi nikuda, a ni u Briselu, ni u Vašingtonu ne postoji preveliko interesovanje za Zapadni Balkan. Nakon isteka moratorijuma možemo očekivati nastavak kampanje i jedne i druge strane, a moglo bi doći i do nekakvih nekakvih komplikacija na severu Kosova.

Surlić: Budući da nema ozbiljnog dijaloga, čak ni na tehničkom nivou, budući da smo imali dva susreta između Vučića i Kurtija koja su ozvaničila debakl, mislim da će obe strane sada uložiti napore da učvrste svoje pozicije. Možda ćemo svedočiti novom statusu quo. I mislim da postoji neki prećutni sporazum da se održi status quo.