Stavovi prema Slovenima

Drugo pitanje (odnosi sa Slovenima) već je nagovešteno na stranicama Faville, početkom četrdesetih godina. Postojala su dva stava: prvi, koji je zastupao Antonio Fakineti, predviđao je zajednički život Italijana i Slovena, izgradnju jedne zajedničke društvene dimenzije, mada nikada nije shvaćeno da li bi odnos bio ravnopravan ili bi u tom odnosu Sloveni imali podređen položaj. I sam Tomazeo zalagao se za uzajamnu trpeljivost, iako je znao da učena kultura obe strane tokom tih decenija nije mogla da bude shvaćena kao ravnopravna. Nije postojao, a to ne možemo ni da očekujemo, egalitaran pristup, budući da se do 1848, kada se mislilo na kulturu, mislilo na italijansku ili nemačku kulturu. Problem je bio aktuelan i u Hrvatskoj-Slavoniji, gde su ilirizam a kasnije i ideja o jugoslovenstvu predstavljali političke i kulturne trenutke okrenute preuzimanju inicijative u odnosu na mađarizam i pangermanizam.

Drugi stav prema Slovenima zastupao je Karlo De Frančeski, jedan od prvih istarskih istoričara. Preuzeli su ga i mnogi drugi, na primer, svi obrazovani Italijani: podrazumevao je postepenu asimilaciju slovenskih seljaka u italijanski nacionalni korpus. Karlo De Frančeski dobro je objasnio ovaj stav u svojim memoarima. Rođen u Gologorici (u okolini Pazina), živeo je okružen slovenskim (hrvatskim) seljacima, prema kojima je gajio očinske odnose, odnosno ponašao se onako kako bi se ponašao jedan plemić prema svojim pučanima. Onako kako je govorio obrazovan plemić tako je trebalo da, pre ili kasnije, progovore i pučani. Slovenska nacija u Istri nije imala istoriju, nije se pojavljivala kao sudeonik ni u čemu. Izvori su svedočili o vitalnosti istarskih komuna, naslednika rimskih gradova; izvori su bili na latinskom i italijanskom jeziku; gradovi su uvek bili dominantni, a imena ljudi koji su u njima živeli bila su italijanska. Istra je bila italijanska zato što je bila rimska, a zatim komunalna i mletačka. Postojao je civilizacijski kontinuitet kao u svim ostalim italijanskim regijama. U delu Istra. Istorijske beleške, Karlo De Frančeski objašnjava slovensko prisustvo u Istri kao posledicu doseljavanja (u mletačkoj organizaciji) Morlaka na poluostrvo tokom XVI i XVII veka.

Oba stava prema Slovenima, i onaj tolerantan i onaj asimilatorski, ipak su bila daleko od glavnog problema društvene prirode: kako će se odraziti širenje nacionalnog duha na odnos između sela i grada? Bilo je neizbežno da Slovenci i Hrvati razviju svoj nacionalni identitet koji će zatim pogoditi ruralne krajeve. Situacija će se promeniti i neće biti kao ranije. Razlika u identitetu, koja će s nacijom postati glavna činjenica, stvoriće brazdu između sela i grada. A Sloveni su se menjali. U očima vladajućih slojeva, primećen je zabrinjavajući slovenski preobražaj: od krotkih i neukih seljaka postali su konkurenti za lokalnu vlast.

Usredsređeni na italijanske događaje, uglednici u Istri nisu razumeli promenu koja je bila u toku. Naime, 1848. godina donela je nalet slovenstva u austrijskom carstvu: podeljeni i rasuti, svi zajedno Sloveni su predstavljali većinu stanovništva. Brojevi su se svuda ponavljali: 22 miliona Slovena, 10 miliona Nemaca, 8 miliona Mađara. Austroslavizam je zastupao ideju o carskoj, habzburškoj, federalnoj, katoličkoj i pretežno slovenskoj Austriji. U Zagrebu je razrađivana ideja o jugoslovenstvu, kao južnoslovenska verzija austroslavizma. Slavjansko društvo bilo je aktivno u Trstu od 1848. i imalo je čak 330 članova. Prvi predsednik bio je slovenački pesnik Jovan Vesel-Koseski, dok se među organizatorima nalazio i sveštenik Juraj Dobrila, budući hrvatski biskup Poreča, a kasnije i Trsta.

Nastavlja se