Pre samo nekoliko godina moćna ideologija – vera u slobodno i nesputano tržište – dovela je svet na ivicu propasti. Čak i na svom vrhuncu, od ranih osamdesetih do 2007, deregulisani kapitalizam američkog tipa doneo je veće materijalno blagostanje samo najbogatijima u najbogatijoj zemlji sveta. U stvari, tokom tridesetogodišnje dominacije ove ideologije, prihodi većine Amerikanaca su padali ili stagnirali iz godine u godinu. Takođe, rast proizvodnje u Sjedinjenim Državama nije bio ekonomski održiv. Kako je ogroman deo nacionalnog dohotka odlazio malom broju ljudi, rast se mogao održavati jedino potrošnjom finansiranom nagomilavanjem dugova.


Bio sam među onima koji su se nadali da će Amerikanci (i ostali) tokom finansijske krize, nekako, naučiti lekciju da su neophodni veća jednakost, snažnija regulacija i bolja ravnoteža između tržišta i vlade. Avaj, to se nije dogodilo. Naprotiv, vaskrsla desničarska ekonomska nauka, inspirisana, kao i obično, ideologijom i uskim interesima, ponovo preti globalnoj ekonomiji – ili bar ekonomijama Evrope i Amerike, gde ovakve ideje još cvetaju.

U Americi ova osokoljena desnica, čije pristalice očigledno pokušavaju da opozovu osnovne zakone matematike i ekonomije, preti nametanjem dužničke krize. Ako Kongres uveća potrošnju na račun prihoda, nastaće deficit koji treba finansirati. Umesto da pažljivo uravnotežuje beneficije iz vladinih programa potrošnje sa troškovima uvećanja poreza za finansiranje tih beneficija, desnica bi da upotrebi malj – sprečavanje rasta javnog duga nameće ograničavanje potrošnje porezima.

Ovo otvara pitanje koja će potrošnja imati prioritet. Ako potrošnja za plaćanje kamate na javni dug nije prioritet, dužnička kriza je neizbežna. Štaviše, kresanje troškova u ovom trenutku, usred krize koju je izazvala ideologija slobodnog tržišta, samo bi prolongiralo slom.

Pre deset godina, u zenitu ekonomskog buma, suficit Sjedinjenih Država bio je toliko veliki da je mogao da eliminiše javni dug. Ali nedopustivi poreski rezovi i ratovi, velika recesija i uvećani troškovi zdravstvene zaštite – delimično izazvani odlukom Bušove administracije da farmaceutskim kompanijama da odrešene ruke za određivanje cena, bez obzira na državna ulaganja – ogroman suficit hitro su preobrazili u rekordan mirnodopski deficit.

Lek za deficit određuje se na osnovu dijagnoze: vratiti Ameriku na posao stimulisanjem ekonomije; prekinuti besmislene ratove; zauzdati troškove u odbrani i farmaciji; povećati poreze, makar za najbogatije. Ali desnica ne želi ništa od ovoga, već se zalaže za još veće poreske rezove za korporacije i bogataše, zajedno sa smanjenjem investicija i štednjom u socijalnoj zaštiti što je ekonomiju dovelo u opasnost i razderalo ostatke društvenog ugovora. Istovremeno, finansijski sektor je žestoko lobirao da bude oslobođen državnih regulacija kako bi se mogao vratiti na svoje katastrofalno bezbrižne staze.

Ali stvari u Evropi stoje samo malo bolje. Za Grčku i druge zemlje koje se suočavaju sa krizom pronađen je prevaziđeni lek – štednja i privatizacija – koji će ih samo učiniti siromašnijim i ranjivijim. Ovaj lek nije dao rezultate u Istočnoj Aziji, Latinskoj Americi i drugde, pa neće ni u Evropi. U stvari, već je zakazao u Irskoj, Letoniji i Grčkoj.

Alternativa postoji – strategija ekonomskog rasta koju bi podržali Evropska unija i Međunarodni monetarni fond. Rast bi povratio poverenje da Grčka može isplatiti svoje dugove, kamatne stope bi pale i ostavile više fiskalnog prostora za investicije namenjene pospešivanju daljeg rasta. Rast sam po sebi uvećava poreske prihode i smanjuje potrebu za javnom potrošnjom, kao što su naknade za nezaposlene. A uvećano poverenje omogućilo bi dalji rast.

Na žalost, finansijska tržišta i ekonomisti desničari problem posmatraju upravo suprotno: oni veruju da će štednja proizvesti poverenje, a poverenje rast. Ali štednja opstruiše rast, pogoršava fiskalnu poziciju vlade ili, u najboljem slučaju, donosi manje poboljšanja nego što obećava.

Da li nam zaista treba još jedan skup eksperiment s idejama koje su se pokazale lošim? Ne treba nam, ali ispostavlja se da ćemo morati da istrpimo još jednom. Neuspeh Evrope ili Amerike da povrati snažan rast biće loša stvar za globalnu ekonomiju. Neuspeh u obe biće katastrofa čak i za zemlje u usponu koje su dostigle samoodrživ rast. To je, nažalost, put kojim ćemo ići ako mudrije glave ne prevladaju.

Autor je profesor na Kolumbija univerzitetu i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari