Stefan Arsenijević: Čovek koji gleda u zvezde

I njegov prvi dugometražni igrani film „Ljubav i drugi zločini“ premijerno prikazan na Berlinalu 2008, nosi tu vrstu lucidne neočekivanosti – melanholična priča o našoj stvarnosti i našim pogubljenim životima ispričana je duhovito, iz drugačijeg rakursa i sa dramatičnim obrtima, i nagrađena je na brojnim domaćim i inostranim festivalima.

Pre dve večeri, Stefan je opet trijumfovao posle trinaest godina „pauze“, koliko je potrajalo da dođe do svog drugog igranog filma – postao je apsolutni pobednik festivala u Karlovim Varima, jednom od najstarijih i najuglednijih u Evropi. Njegov „Strahinja Banović“ (međunarodni naslov As Far As I Can Walk), osvojio je Kristalni globus za najbolji film, nagradu žirija mreže Evropskih prikazivača Europa Cinamas Label i nagradu Ekumenskog žirija.

Kristalni globus za najbolju mušku ulogu dobio je slavni francuski glumac Ibrahim Koma za ulogu Strahinje, a Jeleni Stojanović, direktorki fotografije, pripala je Specijalna nagrada. Toliki uspeh (prvi put, posle dvadeset godina, srpski film je bio u glavnom takmičarskom programu ovog festivala, i prvi put, posle pedeset pet godina, osvojio je glavnu nagradu), Stefanu je opet došao iz njegove sjajne „izokrenute“, drugačije i neobične filmske percepcije.

O dramatičnoj sudbini emigranata koji pokušavaju da nađu svoje mesto pod suncem, on u svom filmu govori kroz ljubavnu priču i „razgradnju“ mita o Banović Strahinji.

O Stefanovom daru moglo bi mnogo toga da se kaže, ali u ovom „krokiju“ o njemu ne mogu, a da se ne setim kako se opraštao od legendarne glumice Milene Dravić na komemoraciji u Zvezdara teatru, i koliko su njegove reči, izvan patetike i prigodnih „floskula“ uobičajenih u takvim prilikama koliko god bežali od njih, iznenadile i oduševile i mnoge etablirane umetnike. Ne mogu, a da se ne setim, i da je Stefan široko obrazovanje još od detinjstva dobijao od svog oca Vidana Arsenijevića, nekadašnjeg novinara enciklopedijskog znanja.

Ono što je možda najdragocenije je to što Stefan, iako već u srednjim godinama, i dalje širi neke čiste, dečje i iskrene vibracije ovim našim gradom i kulturom, potvrđujući „tezu“ Oskara Vajlda: „Svi smo u blatu, samo neki od nas gledaju u zvezde“.