Zašto seminar za nastavnike istorije Muzeja žrtava genocida „brine“ samo o srpskim žrtvama u NDH, a ne i o jevrejskim i romskim?

„Učenje o genocidu počinjenom nad Srbima“ naziv je seminara koji je odlukom ministra prosvete uvršten na listu programa stručnog usavršavanja od javnog interesa, a iz Muzeja žrtava genocida najavili su da će prve obuke za nastavnike početi već u maju.

Zbog čega se program bavi samo genocidom počinjenim nad Srbima, kada oni nisu bili jedine žrtve zločina u NDH, nismo dobili odgovor iz Muzeja do objavljivanja ovog teksta, a u toj ustanovi su nam rekli da je direktor Dejan Ristić danas na službenom putu van zemlje.

Istoričari sa kojima smo razgovarali ne spore da Muzej žrtava genocida ima pravo da osmisli ovakav program stručnog usavršavanja, ali ukazuju da bi od njega moglo biti više štete nego koristi.

– Svakako da su Srbi bili najveće žrtve genocida u NDH, ali ne i jedine. Moje mišljenje je da je neprimereno razdvajati žrtve po bilo kojoj pripadnosti i samim tim smatram da je naziv seminara promašaj. Još nije poznato ko će biti predavači, koje teme konkretno će biti obrađene, tako da je u tom smislu teško dati bilo kakav sud. Autor seminara odlučuje čime ce se baviti, nastavnici u skladu sa temom i ličnim afinitetima odlučuju koje seminare će pohađati i da li će ih pohađati – komentariše Aleksandar Markov, profesor istorije u Osmoj gimnaziji u Beogradu.

Marko Šuica, profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, ukazuje da nastava istorije predstavlja obrazovni izazov u svakom društvu, a naročito onom poput našeg, još uvek opterećenog nasleđem skorašnjih konflikata. On kaže da pitanja genocida, ratnih i zločina protiv čovečnosti spadaju u grupu posebno teških i osetljivih tema kojima treba da se pristupi sa izuzetnom obazrivošću.

– Nije sporno da bi nastavnici trebalo da se dodatno usavršavaju za suočavanje sa teškim temama, pa ni to da takvo usavršavanje organizuje institucija poput Muzeja žrtava genocida preko akreditovanih programa. Sadržaj seminara „Učenje o genocidu počinjenom nad Srbima“, bavi se izuzetno važnom temom genocida u NDH. Genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima, koji je sprovodila NDH, u ovakvom konceptu izdvaja žrtve samo jednog naroda. To predstavlja svojevrstan pokušaj uspostavljanja određene hijerarhije žrtvi što je u suprotnosti sa principima savremene nastave istorije i učenja o Holokaustu – ukazuje Šuica, koji se, između ostalog, bavi metodikom nastave istorije.

On dodaje da veliki izazov u realizaciji ovakvih seminara predstavlja odabir nastavnih strategija i metoda kojima bi se genocid u NDH sa svojim lokalnim osobenostima stavio u širi kontekst i prilagodio obrazovnim ishodima nastave istorije.

Šuica naglašava da je veoma važno da se učenje o genocidu u NDH posmatra u okvirima Holokausta, genocida nad Srbima i Romima, kao i masovnih egzekucija pripadnika drugih naroda koje je sprovodio Treći rajh, zajedno sa svojim marionetskim državama.

– Obrada ovakvih tema može izazvati povišene emocionalne reakcije učenika koje ne bi smele da ostanu nekontrolisane u učionici. Zbog toga treba biti oprezan u realizaciji nastave kako se ne bi izazvao efekat suprotan očekivanom, a koji nije u skladu sa vrednostima proklamovanim obrazovnim okvirima Republike Srbije – kaže Šuica, uz napomenu da se ne sme izgubiti iz vida da ciljna grupa obrazovnog procesa nisu nastavnici, već učenici koji na odgovarajući, njihovom uzrastu i kapacitetima prilagođen način treba da se upoznaju sa ovako teškim i osetljivim temama.

U opisu seminara stručnog usavršavanja Muzej žrtava genocida objašnjava da je kroz saradnju sa školama „imao mogućnost da stekne uvid u potrebe nastavnika za dodatnim osposobljavanjem za realizaciju nastave na temu stradanja tokom ratnih sukoba, a naročito u vezi sa genocidom nad Srbima u NDH na osnovu čega je i nastao ovaj program obuke“.

Iz Muzeja su uočili da se nastavnici istorije „neretko ustručavaju da sa učenicima detaljnije obrađuju ovu temu na časovima jer nisu sigurni da su sa njom dovoljno upoznati, odnosno da su osposobljeni da je na pravi način podučavaju“.

Kažu i da su nastavnici istorije svoja znanja o ovoj temi pretežno stekli tokom inicijalnog fakultetskog obrazovanja i često nisu upoznati sa novijim rezultatima istoriografskih istraživanja. Dodaju da je reč o temi o kojoj u javnosti povremeno kruže neproverene informacije koje izazivaju zabunu i kod samih nastavnika.

„Podučavanje o genocidu nad Srbima u NDH, kao i o drugim ratnim stradanjima pripadnika srpskog naroda, često je fokusirano na predstavljanje istorijskih podataka, dok je nedovoljno usmereno na unapređivanje kritičkog mišljenja kod učenika i razvijanje njihove empatije prema žrtvama“, piše u dokumentu.

Utisak je da vlast poslednjih godina nastoji da školama nametne temu stradanja Srba na području Hrvatske, iako se u školskim programima i udžbenicima istorije eksplicitno pominju Jasenovac, kvinslinške tvorevine, Holokaust, genocid nad Srbima u NDH i drugi ratni zločini.

U prilog tome svedoči i preporuka nadležnih da se učenicima organizovano prikazuju filmovi „Dara iz Jasenovca“ i „Oluja“.

Upravo je „Dara“ bila povod za ideju o pravljenju jedinstvenih udžbenika za nacionalne predmete – srpski jezik, istoriju i geografiju, od koje se u međuvremenu odustalo, pa je kao izlazna strategija osmišljeno da se urade nacionalne čitanke, koje će imati status obaveznog nastavnog sredstva.

Socijalna distanca prema komšijama

Da i bez „državne intervencije“ mladi u Srbiji popreko gledaju susede u regionu, između ostalih Hrvate, svedoči više istraživanja, među kojima je i studija o efektima građanskog vaspitanja. Trećina učenika srednjih škola u Srbiji najveću socijalnu distancu ispoljava prema Albancima, a sa Hrvatima i Romima se ne bi družila petina mladih iz uzorka od oko 1.000 đaka, pokazalo je istraživanje Građanskih inicijativa.