Za neke je Alojzije Stepinac svetac, za neke – zločinac. Za jedne je junak pred komunističkim sudom izjavljujući Moja savjest je čista, za druge – duhovni pokrovitelj ustaškog genocida nad Srbima.
Za vrsne istoričare, poput LJubodraga Dimića i Nikole Žutića, Alojzije Stepinac je istorijska ličnost i pojava, koja mora biti objašnjenja svojim vremenom. NJihova knjiga, Alojzije Stepinac – država, crkva, nadbiskup (1934-1941) (Filip Višnjić, Beograd 2017), govori pre svega o okruženju u kojem je Stepinac donosio odluke, ali i o tome kakav je on čovek bio, i kakve je odluke taj čovek doneo.
To okruženje počinje da se formira krajem XIX veka, u doba kad čak i najkonzervativnije evropske zemlje, poput Austrougarske monarhije, sa Hrvatskom u njenom sastavu, potresa sekularizacija društva. Ukratko, sve je manja uloga crkve u društvu, sve je manja moć koju ona poseduje. Na to je papa Leon XIII 1900. proglasio za godinu koju će svi katolički narodi da obeleže manifestacijama odanosti veri.
Hrvatski katolici su to znali da učine – leta te godine organizuju Prvi hrvatski katolički kongres . Taj kongres složno glasa i donosi rezolucije, koje nisu ništa drugo do programi klerikalizacije društva i obračuna za brojnim pošastima njegove sekularizacije, a pojam hrvatstva se spaja sa rimokatoličkom crkvenog organizacijom – hrvatsko rodoljublje dobija jasnu versku, rimokatoličku dimenziju.
Program klerikalizacije hrvatskog društva jako se dobro, naglašavaju autori, uklapa u političke programe Eugena Kvaternika i Anta Starčevića, hrvatskih pravaša, koje je na početku XX veka baštinili Josip Frank i njegova Čista stranka prava. Politički programi koji se zasnivaju na ideji hrvatskog državnog prava, a to pravo se prostire svuda gde su Hrvati.
Oba ova programa, duhovni i svetovni, ubrzo se, kako navode autori, suočavaju sa novim izazovom: jedinstvenom državom južnoslovenskih naroda i to sa pravoslavnim Srbinom kao monarhom.
Jedna od osnovnih podela unutar te države bila je ona između političkih ideja liberalne, sekularizovane i verski tolerantne države, ideja zasnovanih, pre svega na idejama francuskih prosvetitelja, s jedne strane, ideja koje je zastupala većina srpske političke elite tog vremena, i ideja klerikalne, neliberalne države, države u kojoj, ne samo da država i crkva nisu razdvojene, nego su srasle, države u kojoj verska tolerancija nije poželjna, već apsolutni primat treba da ima Rimokatolička crkva, s druge.
To je vreme uspona Alojzija Stepinca. To je vreme njegovog školovanja na jezuitskom kolegijumu Germanikumu. To je vreme njegove kratke i izuzetno neuspešne karijere kao župnika. To je vreme njegovog postavljanja na mesto nadbiskupa-koadjutora koje je nadbiskup Bauer, onaj koji ga je predložio, kratko obrazložio: “Evo, to vam je bijeli, neispisani list…“
Format tog neispisanog lista, međutim, veoma je dobro određen. Određen je klerikalnim programom zasnovanom na odlukama Prvog hrvatskog katoličkog kongresa. Određen je i lagano modifikovanim i ponešto radikalizovanim devetnaestovekovnim političkim programom Kvaternika i Starčevića, zasnovanim na ideji hrvatskog državnog prava na svim područjima na kojima žive Hrvati, nezavisno od toga da li na njima žive još i neki drugi narodi ili ne.
I upravo ta kombinacija Bauerovog neispisanog lista i njegovog formata navodi čitaoca na pomisao da je Stepinac jednostavno samo šraf u jednom velikom, dobro razrađenom mehanizmu. Da je format tog neispisanog lista program koji leti u režimu autopilota i da je za njegov uspešan dolazak na odredište, a to je nezavisna Hrvatska kao civitas dei, svejedno ko sedi na pilotskom mestu. Jedino je bitno da onaj koji tamo sedi nikako, zbog svoje savesti, ljudske širine, verske tolerancije ili milosrđa, ne isključi autopilot i ne preuzme kontrolu u svoje ruke.
Oni koji su postavili Alojzija Stepinca na mesto nadbiskupa zagrebačkog od njega to nikako nisu očekivali. A on je u potpunosti opravdao njihova očekivanja. Naravno, metafora autopilota ne znači da je pilot tog zlokobnog aviona oslobođen odgovornosti. Ne samo da je svojom slobodnom voljom seo na pilotsko mesto, nego mu nije palo na pamet da isključi taj kobni mehanizam.
Knjiga LJubodraga Dimića i Nikole Žutića pažnje je vredan istoriografski poduhvat. Pisana je jasnim, jezgrovitim stilom, zasnovana je na obilju primarnih i sekundarnih istorijskih izvora, a čitaocu nudi, ne samo jasne, nedvosmislene i dobro obrazložene zaključke, nego i obilje materijala za naknadna razmišljanja – o istorijskoj ličnosti Alojzija Stepinca i njegovom vremenu, ali i, generalno, o fenomenima netolerancije, isključivosti i beskrupuloznosti, na koje niko nema monopol.
U vreme objavljivanja ove knjige još uvek nije izvesno da li će, za katolike blaženi, Alojzije Stepinac biti kanonizovan. Za one koji jednog dana budu donosili tu odluku, nalazi ove knjige, dopadalo se to njima ili ne, biće nezaobilazni. Da im savjest zaista bude čista!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
