Danas ima manje akustike, zato što se promenio senzibilitet onih koji se bave muzikom. U naše vreme koje je bilo bezbrižno ljudi su mogli sebi da dopuste malo romantike, nekih nežnijih osećanja. Sada je vreme kada su ljudi, bogami, u gardu, ne samo kod nas. Drugačiji sadržaji izlaze iz ljudi. Ima dosta mladih koji imaju potrebu za agresivnom muzikom, mada još među njima prepoznajemo one koji liče na našu generaciju.
To pričaju Asim Sarvan, Miomir Đukić, Ljubomir Ninković i Vojislav Đukić – ukratko grupa S vremena na vreme – muzičari koji su već 42 godine na rokenrol sceni. U 2013. su se ponovo okupili – u maju je to počelo koncertom u prepunoj sali Kolarca, nastavljeno svirkama u Podgorici i novosadskoj Sinagogi, a 26. decembra je poslednji iz serijala od tri koncerta (svakog poslednjeg četvrtka u mesecu) u Ustanovi kulture Palilula – Scena Stamenković. U pitanju je još jedan od originalnih poteza – postavljanje koncerta na nivo redovnog repertoara u gradu u kome su „ostavili“ sve svoje godine.
Asim se posvetio duhovnoj muzici i stvaralaštvu na tom planu, Ljuba se okrenuo prema tradicionalnoj narodnoj muzici, Miki i Koki su otkrili svet klupske svirke i tzv. covera.
– Niko od nas nije profesionalni školovani muzičar i to je naša prednost. Miki i Ljuba su penzioneri, tačnije stipendisti PIO fonda, a Asim i ja smo studenti. Mi moramo PIO fondu da dokažemo da smo bili muzičari umesto da dobijemo titule sera – šali se Vojislav Đukić Koki.
Na Beer festu 2011. njih trojica, bez Asima, nastupili su uz bubnjara i basistu kao Svremenaši – tribjut bend grupi S vremena na vreme i u istoj postavi napravili koncert sa zagrebačkim Drugim načinom u beogradskom Domu omladine (2011), te tako pripremili teren za povratak originalne postave iz 1971.
– Ovo nam je treće okupljanje. Prođe mnogo godina, mi se ponovo skupimo, sviramo jedno pet godina, pa opet napravimo pauzu. To tako ide, a dokle će – nemamo pojma. Boban Petrović, ton majstor iz Radio Beograda, i Petar Popović, novinar, nazvali su nas S vremena na vreme, upravo zato jer smo povremeno snimali i povremeno nastupali. Sada su pauze između nastupa daleko veće nego sedamdesetih. Razišli smo se osamdesete, pa smo se 1993. ponovo sastali i radili do 2000 – sećaju se članovi benda sa kojima sedimo u kafiću pred probu.
Kažu da i dalje moraju da vežbaju.
– Vežbamo, jer treba malo menjati, osvežavati. Ponekad je glupo i dosadno da zvučimo kao pre četrdeset godina. Dosadno je nama, publici možda i ne toliko. Težište je više na vokalima, kao što je na početku bilo i zamišljeno kao višeglasno pevanje i akustičarska muzika. Šezdesete godine života su dobre jer se razdanjuje, stvari postaju kristalno jasne. Život izgleda kao niz događaja koji proizilaze jedan iz drugog i u tim godinama se spoznaje da je sve moralo da bude baš tako kako je i bilo. Lepo je sećati se, ali je još lepše biti u stanju da se još radi i deluje. Zato ponovo sviramo jer čovek treba da radi ono prema čemu gaji poštovanje i ljubav i tada je u stanju da pruži, a i da izdrži mnogo. Budući da je grupa ostala do kraja vaninstitucionalna tvorevina, ostala je satisfakcija da slobodu, koju je sebi priuštila, demonstrira kroz pesme i nastupe. Uvek na granici između alternative i tržišnih zahteva, ne robujući trendovima i šablonskom pristupu, i danas sklona eksperimentu i riziku, shodno svom nazivu, prolazimo iz jednog u drugo vreme – kaže Vojislav Đukić Koki.
Prvim singlom „Sunčana strana ulice“ (72) pojavili su se na relativno nedefinisanom prostoru autorske muzike. Narednih sedam godina postojanja pomerili su beogradsku sliku shvatanja, kako kažu, da školovani treba da upravljaju rokenrolom, dokazujući da je prirodna inspiracija u dalekoj prednosti nad „namenskim izvršiocima“ koji po pravilu kopiraju modele i uzore sa velikih tržišta. Time je utrt put stvaranju beogradske, a i jugoslovenske „akustičarske scene“ koja će petnaestak godina kasnije biti, u svetskim razmerama, nazvana „unpluged“. Devet singlova i tri albuma, nebrojivo TV emisija, radio i pozorišnih predstava su njihovi proizvodi tog vremena.
– Na koncerte dolaze i naši ispisnici i komšijska deca. Mladi vole da istražuju, pogotovo sad zahvaljujući kopanju po internetu i Jutjubu ima dosta mlade publike koja poznaje sve pesme. Na nas su najveći uticaj imali Bitlsi i Arsen Dedić, koji je prvi uveo taj lični odnos prema muzici kod nas. To u Beogradu nije postojalo. Sve je bilo uopšteno, teme su bile široke. Autorska rok muzika gotovo nije postojala. Uglavnom su se svirale tuđe stvari. Najteže je svirati na akustičnom instrumentu. Sve se čuje i sve se vidi. Ja bih to demistifikovao – mnogo je lakše kada se uzme pojačalo i ubode gitara, odvrne i sve izgleda svetski. Nema veze da li je pogođen ritam, važno je da to trešti. To dozvoljava da čovek sa 20 posto potrebnog znanja – praši, ako ima u sebi ritam. Što na kraju krajeva i jeste osnova rokenrola – objašnjava Miki.
Drugo okupljanje imali su 1993. koncertom u Sava centru i Narodnom pozorištu u Novom Sadu. Video-zapis koncerta iz 1996, NS unpluged – spada u najgledaniji domaći lajv nastup na našim TV stanicama.
– Ruku na srce, mi nikada nismo ništa radili planski. I pesme smo tako pisali. Sada Asim ima neki projekat za Valjevsku eparhiju, pa ćemo ponovo snimiti našu pesmu „Biblijska tema“, koja je otvorila prvi album. Ta pesma je u ono vreme bila hrabrost. Ja sam našao u arhivi Radio Beograda taj singl na kome je neko napisao: ne puštati u program! – seća se Ljuba Ninković.
Objašnjavaju da ih današnja muzika u Srbiji ne oduševljava: „Ključni problem je što je kod nas napravljen šablon, templejt, voliš me ne voliš, samo se još alternativa slobodno obraća temom. Sve je pretvoreno u zabavu. Sadržina je svedena na jedan nivo koji je uvredljiv“, primećuje Koki. Ljuba dodaje: „Kad imaš dobar mejnstrim, imaš i dobru alternativu. A ovde je mejnstrim katastrofa, a alternativa je jedino što vredi.“
Njihov najveći hit „Moj svet“, kako kažu, nastao je takođe slučajno, ali danas ima jednu drugu simboliku.
– Govori o unutrašnjem svetu, nema veze sa spoljašnjim. Nismo mnogo očekivali, ali kada smo je stavili na singl, ona je jednostavno našla svoj put. Vidimo da je danas dosta grupa izvodi kao završnu numeru na koncertima. Kada smo snimali neku novogodišnju emisiju, ideja tih ljudi je bila da iza nas na ekranu idu slike fiće i drugih simbola socijalizma, vidi se da oni nas i tu pesmu vezuju za jugonostalgiju – kažu Asim, Ljuba, Miki i Koki.
Džoni Štulić u bircuzima
Džoni Štulić je našu pesmu „Traži mene“ stavio na ploču Azre, a na ovom poslednjem svom Jutjub albumu obradio je još par pesama. Džoni mi je pričao da je naše pesme svirao po kafanama pre nego što ja napravio Azru. Svirao je dosta naših pesama i zna ih. Sam je tada svirao po nekim bircuzima, i mi smo mu zavideli na tome, jer ovde je to nemoguće, osim nekih izuzetnih prilika – kažu Ljuba i Koki.
Začetnici turbo-folka
Smatraju neki da smo začeli turbo-folk pesmom „Put putuje karavan“ kada smo se obukli kao beduini, kako bi skrenuli pažnju na sebe. Iz toga je nastao ceo jedan pravac novokomponovane narodne muzike – kažu članovi benda.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
