Stiška plaža i Guča u Trstu

Odgovor je – skoro i da jeste. Od oko 250 kuća u Topolovniku, 228 ih je u Trstu, što je preko hiljadu duša! U topolovničkoj osnovnoj školi ostalo je tridesetak đaka dok ih je u Trstu preko šezdeset ! Ta priča o Topolovničanima i Topolovniku došla je dotle da se jedna plaža, koju Tršćani zovu „Barkoli“, u međusobnoj komunikaciji ovdašnjih Srba pominje kao „Topolovnička“. U stvari, tako se zvala. Urbana legenda kaže da su se Topolovničani, kada su stekli imetak, „pokondirili“, pa sad letuju na ekskluzivnijim mestima, a „svoju“ plažu prepustili su drugim Stižanima, meštanima Majilovca, Sirakova, Kisiljeva…, pa se tako plaža „Barkoli“, sada zove – „Stiška plaža“.

Sve nam to priča Goran Jović – Bujda, Topolovničanin koji je već tri decenije u Trstu, dok na Krasu, iznad Trsta, na granici Italije i Slovenije, sa prijateljima iz Udruženja Srba „Vuk Karadžić, priprema roštilj za posetioce „Guče na Krasu“. Ovu manifestaciju već pet godina zajednički organizuju italijanski Slovenci iz udruženja „Druga muzika“ i tršćanski Srbi. Slovenci su zaduženi za dovođenje orkestara, binu i piće, a Srbi za ono što najbolje znaju da organizuju – pasulj, roštilj i praseće pečenje. Odzvanjaju trube podno Krasa, Italijani se dave u pljeskavicama i pivu, pocupkuje i gradonačelnik Trsta, Roberto Kozolini, osvedočeni srpski prijatelj, dok sa bine večernje nebo para biserni glas Esme Redžepove. Ove godine uz legendu romske muzike nastupili su i orkestri Bobana i Marka Markovića i Elvisa Bajramovića. Na prethodnim „Gučama na krasu“ gostovali su i Goran Bregović i orkestar Dejana Petrovića, i mnogi drugi predstavnici srpske trube.

Ali, vratimo se tršćanskim Srbima. Teško je reći koliko ih tačno ima u ovom gradu, nekadašnjoj najvažnijoj luci Austrijske i Austro-ugarske monarhije. Pretpostavlja se, oko desetak hiljada. U 18. veku Srbi, u glavnom oni iz Dalmacije, stvarali su i gradili Trst. Neke od najvećih i najlepših zgrada duž tršćanskog keja izgradili su upravo oni. Dvesta pedeset godina kasnije Srbi su od brodovlasnika, trgovaca i bogataša postali – radnička klasa. U glavnom se bave građevinskim poslovima, poneko od njih ima i svoju firmu, ali daleko je to od onog sjaja i glamura, od balova i književnih večeri na kojima je svoja „priključenija“ govorio Dositej Obradović. Srbi su, posle dvovekovne pauze ponovo otkrili Trst početkom sedamdesetih godina prošlog veka. „Ponte roso“, što se tadašnjih Jugoslovena tiče najpoznatiji tršćanski trg, bio je mesto na kome se moglo kupiti sve ono što je falilo tadašnjem standardu počivše SFRJ. A, onda su Srbi shvatili, da im osim farmerica – i Trst lepo stoji. Ironija je da su u park ispred Tršćanske železničke stanice, „nulto“ mesto susreta Srba i Zapada, prvo pristigli oni koji su svoje njive ostavili u Stigu, da bi se ovde zaposlili kao radnici – na italijanskim. Tako je počela migracija koja se intenzivirala devedesetih godina a nastavila u 21. veku. A, „Ponte roso“ je propao zajedno sa bivšom Jugoslavijom. Ili, možda upravo zbog nje, odnosno njenog raspada. Sada je najobičniji parking.

– Ova poslednja generacija migranata, u glavnom mladih i obrazovanih ljudi, nema nameru da se vraća u rodni kraj, jer tamo ne vidi više svoju perspektivu – priča Dejan Nikodijević-Nika, Požarevljanin koji upravo spada u opisanu kategoriju. Nika ima i svoju građevinsku firmu u Trstu, ovde su mu žena i ćerke. Oni se smatraju Tršćanima.

– Samo još starije generacije imaju nostalgiju za Srbijom. Ali, njihova deca i unuci sigurno se neće vratiti u neki Topolovnik ili Majilovac. Zašto i bi, šta bi tamo radili? – objašnjava Nika.

Glavno mesto okupljanja tršćanskih Srba je klub „Vuk Karadžić“. Izrastao je pre sedamnaest godina iz fudbalskog kluba „Srbija sport“, koji postoji dvadeset godina i takmiči se u „Seriji A“ tršćanske lige u malom fudbalu. Šta, takmiči?! Razbija, bre! Ne mogu italijanske ekipe od njih glavu da dignu skoro deceniju! Četiri godine za redom „Srbija sport“ osvaja prvo mesto u ovoj ligi i tamošnji „Super kup“!

– Fudbal je mnogo pomogao da Srbi, nakon onih ratova i odijuma koji je protiv nas postojao u svetskoj, pa i italijanskoj javnosti, ponovo budu prihvaćeni – priča Srba Milovanović, predsednik FK „Srbija sport“- Ipak, da bi smo bili prihvaćeni, makar u početku samo na sportskom terenu, morali smo da iskorenimo neke ružne navike, kao što je, recimo, pljuvanje sudija – smeje se Srba.

– Naša budućnost je u integraciji u italijansko društvo – smatra Dejan Nikodijević-Nika. – Mi moramo da prelomimo u glavama da smo mi sada žitelji Trsta, a ne naših sela iz kojih smo otišli. Samo integracijom moći će mo da vratimo ona vremena kada se srpska reč u Trstu slušala i uvažavala. To, naravno, ne znači da treba da zaboravimo ko smo i odakle smo, našu muziku, istoriju i običaje, u ostalom i „Guča na Krasu“ je primer da našoj kulturi pridajemo veliku pažnju. Ali, što pre shvatimo da smo Tršćani, biće bolje i nama i našoj deci, jer će mo integracijom i ulaskom u gradske i državne strukture više moći da utičemo na poboljšanje života Srba u ovom gradu – zaključuje Nika.

Ipak, svi Srbi u Trstu slažu se u jednom. Truba nigde tako lepo ne odzvanja kao u srpskoj Guči, podno planine Jelice.