Stiže li digitalna diktatura?

Upotreba ovog termina je prilično zbrkana, u međupartijskim borbama čas se pojavljuje kao nadomestak psovke, a čas kao znak nastupa jedne veoma neizvesne budućnosti. Nije slučajno Filip David upozoravao da budemo oprezni pri upotrebi ovog izraza.

Olujni oblaci se gomilaju uglavnom iznad Istočno-srednje Evrope i Balkana. Naime, u ovim postsocijalističkim zemljama posle kratkotrajne liberalne euforije, stanovništvo se razočaralo u kleptokapitalističku demokratiju, zato je i spremno da žrtvuje svoju slobodu u zamenu za red i mir, i u to ime većina radije pristaje na autokratske lidere.

U okviru izborne kampanje za Parlament Evrope pokrenut je neverovatno oštar napad na liberalnu demokratiju, napad koji je po svom rečniku u velikoj meri podsećao na Hitlerov i Staljinov vokabular. Paralelno s tim, rezultati istraživanja javnog mnjenja nagoveštavali su uspon, jačanje postfašističke ekstremne desnice.

Posle završenih izbora možemo odahnuti: Evropa je dobila odgodu, liberalne snage su pobedile, premda su ekstremisti dobili više glasova nego ikad do sada, ali ipak nedovoljno za pobedu. Porast njihove popularnosti je, međutim, veliki je znak upozorenja. „Pazi, Evropo!“ – upozorio je nekad Tomas Man, i ove dve reči trebalo bi danas urezati u pamćenje.

Potrebno ih je imati na umu pre svega u Istočno-srednjoj Evropi i na Balkanu, gde na slobodnim izborima građani rado glasaju za autokratske vođe. A od autokratije samo je jedan korak do postfašizma koji ne mora neizostavno da liči na fašizam starog tipa.

Knjiga Juvala Noa Hararija govori upravo o tome: o metamorfozi fašizma u digitalnoj eri. Autor predočava jednu takvu moguću budućnost, pored koje Orvelov roman „1984“ deluje kao priča za malu decu.

Izraelski naučnik ne misli da je isključen nastup digitalne diktature, s obzirom na to da neće biti teško „hakovati“ ljudski mozak. Nije isključeno ni to da će već u skoroj budućnosti građani nositi biometrijsku narukvicu koja će da bude ne samo svojevrsni monitor svega što čovek čini i govori, već i toga šta oseća ili misli.

Na ovu vest o savršenom nadzoru prestravljeno dižem glavu, ali ubrzo se i umirim, jer – kako se nadam – ova čudesna narukvica mogla bi da učini kraj sadašnjem istočno-srednjoevropskom haosu. Pre svega, više neće biti potrebni potkazivači-intriganti koji, da bi što više naglasili svoj značaj, ne samo što preteruju u predočavanju subverzivnih aktivnosti neprijatelja, već i izmišljaju neprijatelje. Zahvaljujući njima, Istočno-srednja Evropa i Balkan prepuni su neprijatelja.

Na istom poslu su i prerevnosni novinari-propagandisti, samo za skromniju nagradu. Tome je, dakle, kraj. Nadležni predstavnik vlasti pritisne prstom jedan taster i konstatuje da potkazivači i propagandisti lažu. U stvarnosti oni više neće biti potrebni, i zahvaljujući tome, mnogi ljudi će ostati bez lepe karijere. Ali to se ne tiče stvarno kritičkih opozicionara, oni jasno iskazuju svoje mišljenje, oni su već obeleženi ili izolovani. Možda iz razloga štednje oni i neće morati da nose te biometričke narukvice.

Sve u svemu, pretvornike, potkazivače, propagandiste, dakle, očekuje mračna budućnost, mislio sam naivno. Najviše će stradati oni koji jednog dana razmišljaju ovako, drugog dana onako i koji tako spretno obrću kabanicu da vazda ostaju na vlasti. Zahvaljujući čudesnim narukvicama oni će biti poslednje parije.

Najveća iskušenja, međutim očekuju diktatore. Već ih unapred žalim kad zamišljam kakva ih sve neprijatna iznenađenja očekuju. Neće ih zaboleti glava ako se pokaže da su neki od njihovih ministara skloni promiskuitetu, zašto ne bi, naročito ako je dotični mlad i ambiciozan. Ne bi uznemirilo njihove duše ni to, ako bi se ispostavilo da su vodeći ljudi njihove partije, ministri, korumpirani i da zloupotrebljavaju svoj položaj. Zašto da ne, naposletku je razumljivo da moraju obezbediti budućnost svoje porodice.

Gospodstvovanje nije problem, u najgorem slučaju treba ih samo upozoriti: ako već gospodstvuju, neka to čine s merom i s ukusom. Diktatura ne trpi neukusno ponašanje i megalomaniju. Neophodna je i izvesna elegancija. Privida radi treba sačuvati neke simpatične puritanske crte. Treba se ponašati poput starih aristokrata.

Sve u svemu, te stvari se mogu rešiti. U pravoj opasnosti diktator će se naći tek kad bude imao nedvosmislene dokaze da dobar deo rukovodstva radi na tome da se domogne vlasti. Razotkriće ih to čudo od narukvice.

Novi diktatori, međutim, nekako će još da izađu na kraj, isto kao i stari, ukloniće nekoliko vodećih ministara što će i drugima biti upozorenje da se dozovu pameti. U najgorem slučaju osetiće izvesni duševni bol što su bili prinuđeni da se razočaraju u nekolicinu bliskih prijatelja.

Prava opasnost, međutim, tek sad sledi. Proučivši „poruke“ čudesne narukvice, diktator će shvatiti da ne samo njegov uži krug poverljivih ljudi, nego ni značajni deo partijskog članstva nije oduševljen idejama koje on zagovara, i da mnogima nije jasno ni to, o čemu se zapravo radi.

Priželjkuju za sebe rukovodeće položaje, hteli bi da budu direktori, šefovi i, pre svega, žele da njihove firme budu povlašćene na raznim tenderima. I da samo u interesu svojih karijera aplaudiraju na grandioznim mitinzima.

Zamislio sam i to, koliko ova spoznaja čini diktatore krajnje usamljenima, pa sve češće pomišljaju na to da su izgubili smisao života. I u mučnoj samoći, kad sasvim slučajno pritisnu taster koji pokreće program koji istražuje njih same, te se pokaže da ponekad pomišljaju čak i na to da je demokratija ipak bolje rešenje.

Tu narukvicu inače nose samo zbog naroda, da bi mu poslužili kao primer. Ali narukvica će pokazati da ni oni sami ne veruju u vlastite ideje. I tada se događa čudo diktature. Lice diktatora se ozari i time im se vraća i samopouzdanje. To je čas rođenja idealnog diktatora!

Autor je dobitnik priznanja Prijatelj Danasa

Preveo s mađarskog Arpad Vicko