Sto godina od rođenja Bogdana Bogdanovića: „Čovek je kreator, iako se svojski trudi da bude uništitelj“

Ne mora se biti arhitekta da bi se u ovim rečima, koje je pre bezmalo šest decenija objavio Bogdan Bogdanović u svojoj jedinstvenoj knjizi Zaludna mistrija, pronašla simbolika jedne univerzalne poruke koja nas mudro opominje: Izgradite prvo sebe, upijte gnozu koja do vas stiže predajom hiljada generacija pre vas, doživite inicijaciju, i pred vama će se otvoriti univerzum novih, drugačijih i dragocenijih dimenzija.

Bogdanović, taj nezaboravni stvaralac zanesenjak, Srbin, Jugosloven, građanin sveta, arhitekta, graditelj, pisac, filozof, profesor Beogradskog univerziteta i posvećenik bratstva boljih, humanijih ljudi, Zaludnom mistrijom nas je ohrabrio da taj neizbežni alat zidanja ne smemo smatrati zaludnim (otud ironija u naslovu!) jer je čovek u svojoj biti kreator, iako se baš svojski trudi da bude uništitelj.

Danas, 20. avgusta, navršava se stogodišnjica rođenja Bogdana Bogdanovića, tog neimara najlepših memorijalnih spomenika širom Jugoslavije, podignutih u spomen žrtvama fašizma, od Jasenovca, Beograda, Mostara, Vlasotinca, Kruševca, Leskovca, Prilepa…

I nigde najave obeležavanja ovog datuma, pre svega u Beogradu, njegovom rodnom gradu u kojem je čak četiri godine, od 1982. do 1986. bio gradonačelnik.

Beograd mu se pre pet godina odužio spomen-pločom na zgradi na Vračaru gde je živeo; je li to dovoljan omaž ovom neumornom protomajstoru otvorenog uma i spremnosti da na svoju štetu kaže istinu u lice?

Na svoju štetu jer je uvidevši kuda vodi politika Slobodana Miloševića glasno upozoravao, opominjao, stekao ljute protivnike i najzad morao da ode u egzil, u Beč.

Anticipirao je da će Srbija i Srbi završiti u ćorsokaku civilizacije.

Tu su još, i u 21. veku: na stogodišnjicu Bogdanovićevog rođenja, na njegovom Vračaru, Beograd danas nema hrabrosti da ukloni mural sa likovima dvojice ratnih zločinaca, uzmiče pred litijama klerikalno-ljotićevskog zanosa, i podiže spomenike u slavu kiča.

Ovaj grad arhitektonski, skulpturalno i duhovno danas je sušta suprotnost Bogdanovićevoj intelektualnosti, duhovnosti, estetici, etici, i njegovom maštovitom nadrealizmu što ga je dubinski ispunjavao poštovanjem prema logosu.

Već samo zbog toga valja čitati Zaludnu mistriju jer vidovito prkosi sadašnjoj bahatosti i otrovnom neznanju, i eto jakog razloga zbog kojeg ga je izdavačka kuća Gradac iz Čačka nedavno objavila u već kultnoj ediciji Alef (urednik Branko Kukić).

Pažljivo birajući naslove u Alefu, Kukić pronicljivo obnavlja one koji nas u ovom trenutku vraćaju kulturološkim i moralnim vrednostima, i zaboravljenim vidicima.

Podsetimo: Zaludnu mistriju prvi put je objavio Zoran Mišić u Nolitovoj legendarnoj biblioteci Orfej koju je uređivao, a dvadeset godina kasnije, 1984, izdanje je ponovio Grafički zavod Hrvatske iz Zagreba.

Čemu nas uči ova knjiga, pitaće radoznali čitalac. Uči? Ne, Zaludna mistrija: doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva – eidetičke transformacije Donata, najvećeg od najvećih, Paladija, majstora iz Vičence, Frančeska Bezumnog i Bezmernog, Đanbatiste Piranskog, prijateljice Male bolesnice itd. – kako tačno glasi naslov ove knjige Bogdana Bogdanovića, ničemu nas ne uči.

NJen je cilj da u nama probudi zaspalu nezavisnost, zaostalu negde u dubinama istorije civilizacije, nabreklu od želje da u čoveku izbije poput gejzira, razbije njegovu okoštalu svest o religijskoj pokornosti, plesnivom konzervativizmu i učmalosti.

Tako da sam sebe stvori, zagledajući se u samog sebe. Taj nam zadatak u knjizi Zaludna mistrija Bogdanović ispisuje, i crta, u vidu kriptograma. NJegov junak, Pisac, u prvom licu, vodi se učenjem Pitagorejske škole, nudeći nam „mističnu liturgiju brojeva i tekstova“.

Naše je da je odslušamo, i udubimo se u mitologijsko-frojdovsku „ljudsku unutrašnju arhitekturu“.

Ezoterična učenja koja nam usput otkriva u Zaludnoj mistriji stižu nam kroz presek života i dela drugih junaka u knjizi, istorijski stvarnih i umetnički p(r)okazanih, zavisno da li su u sebi već krili pitagorejski Broj, „nepogrešni, apsolutni, zlatni“ koji im je „davao snage, pokretao… nosio (ih)… pronosio kroz vreme, malo unapred, malo i unatrag ljuljao… i opijao“.

Taj Broj se urezivao u nove članove Bratstva inicijacijom, dodirom, pa čak i udarcem mistrije u glavu, čime je počinjala eidetska inkarnacija u one koji su svojim pristajanjem na heterodoksiju u samima sebi otvarali vrata za poštovanje svega što je različito i, kao uvek, bogatije, složenije i maštovitije od onoga što je ustaljeno, smerno i pravoverno.

Pitagorejska doktrina je odnose između spiritualnog i fizičkog objašnjavala teorijom Broja, kao jedinim vidom i supstancijom svih stvari. Zato se u Bratstvu Broja u Zaludnoj mistriji, u rasponu od 15. veka, preko18. do 20. veka, od renesanse ka neoklasicizmu i dalje, izabrani umetnici – arhitekte, filozofi, slikari, matematičari – Bramante, Paladio, Gvarini, Piranezi i Klod Nikola Ledu ritualom iniciraju /reinkarniraju od nižih, akusmatikosa, do matematikosa najvišeg reda, integrišući Pitagorinu ideju o Broju u svoje graditeljstvo i svoju filozofiju.

Pored njih, u tim ritualima učestvuju i glavni junak / Pisac (pisac ove knjige?), njegova (ne)poznata prijateljica Mala bolesnica (sluti na Arhitekturu, lično!), i Olja / Leonardo (Ivanjicki, prepoznatljiva). Kroz njihove „eidetske transformacije“, čitalac prati istoriju umetnosti, graditeljstva, nauke prošlih vekova, vežba se u inventivnosti renesansnih i baroknih autora, uči na njihovim odstupanjima od pravila Bratstva Broja.

Zaludna mistrija afirmiše bunt, ali i postavlja granicu između „mašte i sverazumevajućeg racionalizma“.

Bogdan Bogdanović sve to postiže vanserijskim igrama u jeziku, ironijom, cinizmom, dobroćudnim smehom, pa i imitacijama ritma molitvi Bratstva prilikom inicijacija, koji u sebi sadrži i ritam drevnih rituala kultova, ali i novozavetnih molitvi.

A sve to sa krajnjom zamisli da se dosegne sloboda spoznaje i otkrije višeznačnost, baš onako kako je u svom oproštajnom predavanju na Arhitektonskom fakultetu rekao: kroz „jedno novo, neuobičajeno, drugo i drukčije čitanje sveta (i gradova, i civilizacija), od iskona do danas…“