Što je dobro za žene, dobro je za čitav svet

„Prelistavam“ štampu na jutarnjem programu N1 i uvek sam malo teskobna kad su ovakvi TV sadržaji u pitanju. Najpre, sve ređe na dnevnom nivou pratim vesti, i, naprosto, ne želim da mi dan počne sa užasima koje kolektivno prolazimo poslednjih par godina. Loše vesti me čekaju svakako, ali, uspostavila sam dugo željeni mir unutar sebe i volim da mi jutra budu lagana i sa što manje stresa i pritiska. Ali, volim kako novinari N1 vode te emisije, a želela sam, ili sam se nadala da ćemo bar koju reč progovoriti o organizaciji osmomartovksoh marša. Takođe, lepa je vest da sam jedna od ovogodišnjih dobitnica BeFemov priznanja za feministčki angažman i to u kategoriji koja je za mene osobito značajna, a tiče se suočavanja s prošlošću. Očekivano, najviše Prelistavamo rat u Ukrajini. Kod mene ovaj rat pokreće mnoštvo emocija i sećanja na 1990-e i sve ono što smo tada preživljavali. Bude se sećanja na krvavi rat u kome je ubijena moja domovina, neraspoložena sam i plačljiva i shvatam da je ukrajinska kriza pokrenula potisnuti postratni sindrom.

Uveče me iznenađuje tvit uglednog profesora Filozofskog fakulteta, koji me poredi sa osuđenim ratnim zločincem, Ratkom Mladićem, samo zato što sam rekla da su i Amerika i Evropa odgovorne za rat u Ukrajini. Po ko za koji put konstatujem da smo potonuli u naprednjačku matricu pljuvanja preko plota, a da je Konstantinovićeva palanka postala sveprožimajući model ponašanja, čak i tamo gde baš nikako ne bi smela da zavlada.

Petak, 11. mart

Za danas je Društvo za održivu budućnost Koraci zakazalo panel na temu Preživeti aktivizam, na kome će, pored mene, govoriti ljudi koji se u svom radu sreću sa stalnim pritiscima vlasti i njihovih eksponenata na terenu. Na panelu govore Srđan Đurić iz novosadskog OSA – koji je zajedno sa još dvojicom svojih saboraca, Brajanom Brkovićem i Mladenom Cvijetićem, pre par dana odveden na informativni razovor u policiju – Predrag Voštinić iz kraljevačkog Lokalnog fronta, moj višedecenijski drug i saborac, novinarke Isidora Kovačević iz šabačkih Podrinjskih novina i Bojana Pavlović iz KRIK-a. Najbolja slika brutalnosti ove vlasti, posebno na lokalu, jeste situacija u kojoj su za Isidorom raspisane poternice i poziv na linč, kojima je bio oblepoljen ceo Šabac. Počinioci su i dalje nepoznati. Govori i prvi poverenik za informacije od javnog značaja i advokat Rodoljub Šabić, koji konstatuje da je u Srbiji sprovedena potpuna deinstitucionalizacija, te da zemljom upravlja jedan čovek i jedna volja. Svi zajedno smo složni da aktivist(kinj)e u Srbiji povezuju ne samo borba za bolje, slobodnije i pravednije društvo, nego i režimski napadi i progoni, izloženost pretnjama, medijskom i linču na društvanim mrežama, kao i život sa osećnjem permanentne ugroženosti lične bezbednosti.

Nakon panela jurim do Kuće ljudskih prava, u kojoj se održava promocije knjige Nerzuka Ćurka, profesora na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, Zašto je Bosna, a ne ništa. Radujem se što je sa Nerzukom došao i Amer Bahtijar iz mostarskog Centra za kritičko mišljenje, koji je ujedno i izdavač ove knjige. Uvek me jako obraduje kad se neko virtuelno prijateljstvo (na FB) materijalizuje i kad se u stvarnosti realizuje mogućnost fizičkog zagrljaja nekoga koga poštuješ i voliš u sajber prostoru.

Subota, 12. mart

Danas je trebalo da putujem u Sarajevo, gde zajedno sa proslavljenim BiH, ali i mnogo šire, pozorišnim rediteljem Dinom Mustafićem, treba krenuti u konkretizaciju dogovora oko festivala antifašizma. Ideje o različitim regionalnim, umetničkim okupljanjima postoje, otkako je nestala zajednička domovina, postajale su i postoje inicijative za različita umrežavanja u regionu, sa antifašističkim predznakom, ali kao da ovaj iznimno delikatan politički trenutak traži nove i snažnije inicijative. Društvo Koraci je u decembru organizivalo jedan skup na temu regionalnog povezivanja pojedinca i organizacija koje se zalažu za antifašističke vrednosti, a pokrenuta je i inicijativa za stvaranje jedne zajedničke platforme. Krajem januara u Sarajevu sam učestvovala u obeležavanju 80 godina Igmanskog marša i shvatila sam da jedino logično mesto u kome mora biti potpisan taj zajednički memorandum, neminovno mora biti glavni grad BiH. Sarajevo je, uostalom, bilo i ostalo pupak Jugoslavije. A tu je i činjenica da, bez obzira na nacionalističke političke elite, duh antifašizma i dalje živi. Sa Mustafićem tada dogovaramo antifašističko okupljanje za 9. maj ove godine, na Dan pobede. S obzirom da je on direktor Narodnog pozorišta, ta institucija će nam biti domaćin okupljanja. Mesec dana kasnije, srešćemo se u Beogradu, a on ima fenomenalno ime za naš festival – Ofanziva. Ideja je, dakle, bila da se ovog vikenda nađemo u Sarajevu, uostalom, ovaj dnevnik je iniciran tim povodom, ali, Dino se ne javlja, moguće je da je još u Mariboru, gde radi svoju novu predstavu. NJegov poziv očekujemo svakoga časa.

Utorak, 15. mart

Poslednjih par nedelja, otkako traje rat u Ukrajini, Srbija, tačnije vlast i većina građana i građanki pokazuju učinak višedecenijskog medijskog i svakog drugog trovanja i indoktrinacije. Zaprepašćena sam količinom iracionalnog stava većine i odbijanjem da se prihvate činjenice. Osećaj je da smo se vratili u devedesete – isto slepo verovanje vođi, potreba da se veruje u laži kojima se opravdava rat i ubijanje nedužnih ljudi i potpuno odsustvo želje da se sagleda istina. Hana Arent na jednom mestu govori da „idealan podanik totalitarnog režima nije neki ubeđeni nacista, ili komunista, nego su to ljudi koji između činjenica i fikcije, između istine i laži, nisu sposobni da naprave razliku“… Dok čitav civilizovani svet pokazuje podršku Ukrajini (pre svega građani i građanke), uz Rusiju, tačnije Putina i njegovu razornu politiku, stale su samo Belorusija i Srbija, zajedno sa Republikom Srpskom…

Sreda, 16. mart

Za danas u 13 sati zakazano je još jedno protestno stajanje Žena u crnom protiv rata u Ukrajini. ŽuC, ali i mreža ruskih i ukrajinskih aktivist(kinj)a, kao i neke od lokalnih, aktivističkih mreža, poput Čuvara vatre, organizovali su nekoliko okupljanja, sa kojih je jasno poručeno da Srbija nije potonula u civilizacijski kal i da ima nas koji se, najpre, protivimo svakom ratu, pa i ovom. Nakon stajanja u Knez Mihailovoj, okupljamo se u prostorijama ŽuC, tu su i dvoje međunarodnih novinara koji žele da pokažu da Srbija ima i drugo lice stvarnosti, drugačije od onog koje se uglavnom potencira u međunardnoj javnosti. Nakon toga, Petar, Miloš, Dejan i ja nas sedamo u obližnji kafe i planiramo protestne aktivnosti za nedelju, 20. marta. Petar, koji je prethodnog dana bio u ambasadi Ukrajine, kaže da je situacija na terenu užasna, da ljudima treba hrana, lekovi… Usaglašavamo poziv za ovaj događaj: „Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Srbi, zajedno protiv rata pozivaju sve građane slobodarskog Beograda na protest i šetnju protiv osvajačkog pohoda Vladimira Putina na Ukrajinu i terora koji njegova vojska vrši nad stanovništvom. Podržite borbu Ukrajine za opstanak i pravo Ukrajinaca, Rusa i Belorusa na slobodu!“

Četvrtak, 17. mart

Dan počinje kratkim Viber dogovorom sa drugaricama iz jedne od mojih ženskih grupa za podršku. Rad sa ženama i za žene je, bukvalno, moj pojas za spašavanje. Odmah zatim, kratak Skype dogovor sa dve divne devojke, Sarajke koje razgovaraju sa aktivistkinjama u regionu, ključna tema je kako da podelimo svoja ratna iskustva i traume koje smo preživeli 1990-ih i kako da to bude bar donekle od koristi, pre svega ženama, u ratom pogođenim područjima ili donosiocima odluka u Evropi. Rat se, uvek i bez izuzetka, mnogo više očituje u životima žena i zato naš glas mora biti snažniji. Sa istim pitanjem mi se javlja prijateljica i aktivistkinja iz Niša, ali i prijateljica iz Kanade. Sutra veče ćemo imati evaluaciju osmomartovskog skupa, na kome je već kao jedno od glavnih pitanja stavljeno pitanje naoružanja i svega onoga što proizilazi iz daljeg antagonizovanja globalnog društva. Iskreno verujem da je ovaj milenijum vreme u kome će ženska snaga i ženski načini promišljanja najvažnijih životnih tema, biti ključne da čovečanstvo krene drugačijim putem. Na sve strane, oko sebe vidim izuzetne žene koje se menjaju, razvijaju svoje kapacitete, koje se uzdižu i razvijaju kao čudesne biljke. U moj život, gotovo svakodnevno, ulaze nove, inspirativne žene koje me podstiču da i sama tragam za boljom verzijom sebe. Osećam da se naša snaga multiplikuje, ova sinergija je sve moćnija i ja se svakoga dana uveravam da je ono što je dobro za žene, dobro i za čitav svet.

Autorka je aktivistkinja za ljudska prava, novinarka i političarka