Što je licemerje veće, krupnije su laži

Sveštenička pedofilija – seksualno zlostavljanje dece – najveći je zločin nakon završetka Drugog svetskog rata. Zapad je namerno počeo da otkriva i procesuira ovaj zločin još 1990. godine.

Zvanične istrage potvrđuju da crkveni zločinci – pedofili, ljudi koji prikrivaju ili omogućavaju seksualno zlostavljanje – pre toga praktično nikad nisu procesuirani niti kažnjavani, iako su bili poznati svima, svuda i u svakom trenutku: pape, crkve, državni organi, roditelji, psihijatri, vernici i javnost.

Ovo je licemerje Zapada kao civilizacije: znati za zločin, ali ga tolerisati. „Kod kuće“ (tj. na Zapadu), ovo licemerje se manifestuje u krizi demokratije i kao gubitak vizije budućnosti. Obim crkvenog zla „urbi et orbi“ je razlog urušavanja Zapada zbog sopstvenog licemerja i gubitak legitimiteta širom sveta.

PRIRODA ZLOČINA: Zbog univerzalnosti zla: rasprostranjenosti, kontinuiteta, sistematičnosti, posledica i slično, svecšteničko seksualno zlostavljanje dece se svakako može kategorisati kao zločin protiv čovečnosti. Statut Međunarodnog krivičnog suda (MKS) uključuje silovanje i mučenje pod zločine protiv čovečnosti, odnosno radnje sa namernim nanošenjem velike patnje, teške telesne povrede, psihičkog ili fizičkog zdravlja. „Bilo koje od radnji počinjenih kao deo rasprostranjenog ili sistematskog napada usmerenog protiv bilo kog civilnog stanovništva, uz saznanje o napadu“, po članu 7 Statuta MKS, paragrafima F, G, K.

Napad znači ponašanje koji uključuje višestruko izvršenje radnji uz podršku ili političku instituciju. Sve navedeno čini sveštenstvo Rimokatoličke crkve. Kod klerikalne pedofilije napad je sistematičan, vrši se na decu, počinilac je svestan toga i ponavlja napad, dokle god može, uvek i svuda. Pošto je Rimokatolička crkva toga svesna, njena podrška nije pasivna, već aktivna i predstavlja mnogo više od samo saučesništva u negovanju i ponašanju ekstremne seksualne izopačenosti.

Ovde koristim Statut i važnu instituciju Međunarodni krivični sud, jer definiše zločine protiv čovečnosti. Međutim, mogao bih da zasnujem svoje argumente – da je svešteničko seksualno zlostavljanje dece zločin protiv čovečnosti – na čitavom korpusu etike i zakona o ljudskim pravima: deklaracijama, konvencijama, poveljama, ugovorima i univerzalnim kodeksima koji su obavezujući za čovečanstvo. Takođe mogu da se pozovem na argumente autora koji ispituju takozvanu globalnu etiku (tj. svetski etos), kao što su Hans Kung, Tine Hribar, Peter Kovačič Peršin…

APSOLUTNO ZLO: Univerzalnost, globalni domet, totalitet – u sintezi, apsolutno zlo – karakteristike su zločina protiv čovečnosti. Analize zločina protiv čovečnosti: genocida, ratnih zločina, agresije, etničkog čišćenja, silovanja… potvrđuju da klerikalna pedofilija ima karakteristike teških zločina. Kao i svi zločini protiv čovečnosti, zločini koje je počinilo sveštenstvo su nepopravljivi, nezaboravni i nepromenljivi – pa stoga univerzalni, globalni, totalni.

Apsolutno zlo ne znači da čovek ne može da padne još dublje, već da je zlo izvedeno iz apsolutne ideje – najvećeg razarača života i demokratije. Apsolutna priroda znači: sve žrtve su iz određene grupe (deca); svi počinioci su iz određene grupe (sveštenstvo), zlostavljaju decu svuda i u svako poznato vreme, u ratu ili miru; svi su svesni zlostavljanja – Rimokatolička crkva, državni organi, civilno društvo, mediji, roditelji, staratelji itd. Zato ne zatvarajmo oči: seksualno zlostavljanje dece je deo svešteničke, crkvene i hrišćanske kulture – kao ponašanje, prikrivanje, lažiranje neznanja, tolerisanje unutar i izvan njegovih zidova. A ova jadna kultura, koja takođe predstavlja religiju, zarazila je Zapad – hrišćani se jednostavno ne stide dovoljno. Znati o zlu i ne procesuirati ga predstavlja učenje o licemerju.

DOSTA JE: Zato treba prepoznati – i dati političku i moralnu podršku – pobunjenim sveštenikima iz Dosta! Institut (Dovolj.je, Ljubljana, Slovenija). Njihov koordinator sveštenik Janez Cerar, koji je i sam bio žrtva zlostavljanja, jasno je rekao: „Uprkos izveštajima žrtava, crkveni poglavari nisu prepoznali težinu i posledice takvih dela (seksualnog zlostavljanja) kao žalosnog ponašanja.“

Nimalo slučajno: za demokratski moral crkvene sankcije predstavljaju cinizam i licemerje; između ostalog, silovatelj mora „prinositi misu 6 svakog meseca tri godine ili žrtvu“, nakon što su se najmanje tri godine molili da uhvate žrtvu. Slovenačka crkva je bolesna, rekao je papa Franja pre dve godine. U stvari, ona je trula, inače papa ne bi kaznio njeno crkveno rukovodstvo (nadbiskupi Anton Stres, Alojz Uran, Marjan Turnšek, Franc Kramberger), što je jedinstven događaj u celom svetu. Papa je trebalo da kazni sve biskupe – svi su bili svesni, zataškali, premestili, lagali.

Izreka „Što je jača religija, to je đavo bliži“ u Sloveniji znači i „Što je licemerje veće, veće su laži.“ Vlada treba da pokrene i nadgleda istragu „nezavisne komisije“; trebalo bi da uključuje osobe iz Dosta! Instituta i možda pozvati dva nova nadbiskupa (Andrej Saje, Maksimiljan Matjaž). Bez odlučne podrške vlade, a potencijalno i Vatikana, njena obećanja i pozivi žrtvama neće imati efekta. Lokalni kardinali će se pobrinuti da propadnu.

GEOPOLITIČKI RAZLOZI, 1945-1990. I KASNIJE: Zapad je počeo da otkriva zločine Rimokatoličke crkve tek posle 1990, sramno kasno, a to je zahtevao novi geopolitički poredak i ambicije Zapada u svetu. U Evropi su se posle 1990. dogodila dva procesa. Prvo, bipolarni međunarodni poredak je propao i nastao je novi poredak. Neke zemlje su propale (Sovjetski Savez, Čehoslovačka, Jugoslavija), nove zemlje su se demokratizovale ili formirale na istoku, uključujući Sloveniju. Drugo, u ovoj promeni – padu realnog socijalizma – papa Jovan Pavle II je video šansu za novi geopolitički pristup Vatikana.

Rekatolicizacija je započeta u srednjoj i nastavljena širom Evrope, gde je „klerikalno hrišćanstvo“ opadalo. Ovu zloćudnost Zapad je lako zaustavio tako što je svuda razotkrio zločine Rimokatoličke crkve. Naime, tokom bipolarnog globalnog poretka (1945-90), vremena „komunizma kao globalne pretnje“, Rimokatolička crkva, prepuna finansijskih malverzacija, pohlepe, seksualne izopačenosti sveštenstva kao sistemskih obeležja feudalne institucije, bila je potpuno prihvatljiv za Zapad/SAD. Antikomunizam Rimokatoličke crkve bio je dovoljan da Zapad toleriše njene zločine.

To je bila greška, jer je Rimokatolička crkva koristila antikomunizam da opravda saradnju sa nacizmom i fašizmom pre i tokom Drugog svetskog rata. Inače, Rimokatolička crkva podržava sve režime koji omogućavaju njenu moć, imovinu i prestiž – na kraju krajeva, ona je od Boga.

Posle 1990. godine, kad su nestali geopolitički razlozi bipolarnosti, Zapad je počeo sistematski da razotkriva zločine sveštenstva „svih rangova, u svako doba, na svim kontinentima“. Hvala Bogu da je proces nezaustavljiv. Uticaj Zapada u oblikovanju sveta nije ograničen samo velikim silama (Kina, Rusija, Indija, itd), već mu preti i sopstveno licemerje – čiji je vrhunac tolerancija zločina rimokatolika. Crkva kod kuće i u svetu. Nota bene: Rimokatolička crkva, takva kakva jeste, danas nije prihvatljiva ni za Zapad ni za ostatak sveta, gde Zapad i njegove crkve vekovima izvoze ogromno zlo.

ZAKLJUČAK: Sve navedeno i više poziva na osnivanje stalnog tribunala za zločine Rimokatoličke crkve; Tribunal neće zameniti nacionalne sudove, već će ih dopuniti, de facto ojačati, podržati, ohrabriti – i preuzeti ulogu ako izbegavaju, odlažu i pogrešno procenjuju – kao što je to danas u slabim demokratijama istočne Evrope/Balkana i sveta. Sa stalnim tribunalom, njegovi zakoni i presude će takođe biti superiorniji u odnosu na nacionalne – baš kao što je pravo EU superiorno u odnosu na nacionalne zakone. Nema sumnje da će deca, roditelji, žene, društvo i svet biti bezbedniji.

Pripremila: S. B.

Diplomata i profesor

Rođen u Ljubljani 1948. Iztok Simoniti je diplomirao pravo i doktorirao iz međunarodnih odnosa na Ljubljanskom univerzitetu. Kao jugoslovenski i slovenački diplomata službovao je u Kairu, Rimu, Stokholmu, Berlinu i Beogradu. Vodio je međudržavnu komisiju za granice između Slovenije i Hrvatske, bio slovenački pregovarač s Vatikanom i sudija Međunarodnog suda za pomirenje i arbitražu OEBS. Bio je državni sekretar u slovenačkom Ministarstvu spoljnih poslova i diplomatski savetnik predsednika Republike Slovenije. Profesor je na ljubljanskom Fakultetu političkih nauka, urednik biblioteka Međunarodni odnosi i Humanistika i prirodne nauke. Autor je nekoliko knjiga i eseja, među kojima Čemu služe intelektualci, Vera i razum i vera u razum, o ulozi judaizma, hrišćanstva i islama u savremenom svetu, Historia magistra mortis (Istorija učiteljica smrti) o ljudskom zlu…

Tekst je zamišljen kao poziv na međunarodnu peticiju za osnivanje stalnog tribunala za zločine Rimokatoličke crkve