Što je više brzina, sve je sporije

Utešna obrazloženja nalaze se u navodnim Makronovim ličnim ambicijama da zavlada kontinentalnom Evropom, posle britanskog izlaska iz EU, dok se ostalima spočitava da će „goreti u paklu“ zbog toga što nisu ispunili obećanje dato Severnoj Makedoniji, nakon „poluplišane“ smene vlasti u Skoplju, potpisivanja sporazuma s Grčkom i promene imena države kao da je to prvo političko obećanje koje nije ispunjeno.

Federika Mogerini je ultimativno rekla da EU mora da se proširiti na Balkan, ukoliko želi da izbegne rat.

Gorčinu u ustima zbog ovakve evropske odluke osetiće sve zemlje Zapadnog Balkana, svakako i Srbija, a ona ne može da ne utiče na budući proces pregovora Beograda i Prištine. I to negativno.

U još dubljem sloju, ova odluka posebno će se pokazati u budućem odnosu prema „albanskom pitanju“ u Evropi. Što je više Evrope „sa više brzina“, čini se da integracija Balkana u Evropsku uniju ide sve sporije.

Ključna Makronova ideja jeste sistem „preklapajućih koncentričnih krugova“ evropskih integracija, gde svaki unutrašnji krug implicira snažniju integraciju.

Ovakva evropska arhitektura značila bi novo definisanje evropske i francuske uloge u evropskim, zamrznutim i nezamrznutim sukobima, među kojima su Kosovo i Ukrajina.

Novi dogovor s Rusijom mogao bi da limitira broj NATO trupa koje bi bile stacionirane pored ruske granice, a to bi značajno uticalo na članice, poput Poljske ili baltičkih država, koje najsnažnije traže suprotstavljanje Rusiji.

Francuski predsednik Emanuel Makron inicirao je više velikih ideja o evropskoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Verovatno, do sada najveća Makronova ideja o Evropi jeste najava pregovora s Rusijom o novom evropskom bezbednosnom poretku, reflektujući njegovo verovanje koje je izrazio u avgustu da „Evropski kontinent nikada neće biti stabilan ili bezbedan ako ne pacifikujemo ili ne razjasnimo naše odnose s Rusijom.

Odstranjivanje Rusije iz Evrope je velika strateška greška, jer time guramo Rusiju ili u izolaciju koja povećava tenzije ili u savez sa drugim velikim silama, kakva je Kina“, rekao je francuski predsednik na ambasadorskoj konferenciji u avgustu.

Još dublje, Makronovo nastojanje izražava njegovo verovanje da Amerikanci neće više da brane Evropu ili da se značajno angažuju u evropskoj bezbednosti, a da Nemci nisu voljni da popune prazninu. Zbog toga, Evropske unija treba da se pripremi za taj trenutak, a neće moći ukoliko ne razjasni unutrašnje odnose.

Da bi se bolje razumeli koreni ovakvog stava Francuske i sleganja ramenima ostalih u Evropi na takav stav, potrebno je podsetiti na diskusije koje traju već godinama, pa je bilo samo pitanje trenutka kada će se materijalizovati. Reč je o promeni modela Evropske unije sa dve ili „različitih brzina“ koji je nastao još osamdesetih godina.

On u suštini znači fleksibilnu integraciju gde je jedna grupa država, prvih članica Evropske zajednice iz 1956. snažnije integrisana (takozvano „jezgro Evrope“), dok su ostale države u stanju „stepenaste integracije“. Rezultat je da članice EU različito doprinose integracionim procesima i produbljivanju odnosa u EU.

Pojam „jezgro Evrope“ posebno je naglašen u strategiji koju su predstavili Volfgang Šojble i Karl Lamers u septembru 1994, povodom Amsterdamskih sporazuma, prema kome je jedna grupa zemalja unutar EU trebalo da veoma tesnom saradnjom predvodi dalju integraciju EU.

Nemačka i Francuska trebalo je da imaju odlučujuću ulogu, a pored njih tu bi bile još Belgija, Holandija, Luksemburg i Italija – sve članice EU od 1956. godine. Koncept je ponovio oživeo tokom krize 2017. kada je predsednik Evropske komisije, Žan Klod Junker, inicirao i započeo izradu „Bele knjige“.

Nemačka kancelarka Angela Merkel odobrila je koncept „Evrope sa više brzina“ na Samitu EU u Valeti, 2017. Tada je zapazila da „primeri iz poslednjih godina pokazuju da će nastati Evropska unija sa više brzina, gde neće uvek sve zemlje da učestvuju na istom stepenu integracije“.

Tada su se u avgustu u Parizu sreli lideri Francuske, Nemačke, Italije i Španije da bi razgovarali o nekoliko tema koje se tiču reforme Evropske unije. Sastanak je bio uvod u širu debatu o budućnosti Evropske unije i praktično politički debi, tada tek izabranog francuskog predsednika, Makrona, dok su Italija i Nemačka tada bile u iščekivanju izbora. Ovaj sastanak usmerio je pažnju na mediteranske problem i migracije. Sastanak je održan u atmosferi snažnog razilaženja Italije i Francuske o načinima suočavanja sa ovim problemom.

Druga tema bila je reforma evrozone. Severne zemlje unije već dugo žele oštriju kontrolu fiskalne politike naročito zemalja juga Evrope – Grčke, Španije, Italije i Portugala. Francuska se i tada, kao i obično, nalazila u procepu između veza sa jugom Evrope i savezom sa Nemačkom.

Budući da tek nailazi debata o evropskom budžetu, a da ove pozicije nisu nimalo izmenjene u prethodne dve godine, nema sumnje da će ona obilovati kontraverzama i razilaženjima, čak i oštrim, među članicama EU.

Nešto kasnije te godine, Junker je rekao sasvim nešto drugo. On je predviđao sjajnu budućnost za nove članove, pa je naveo da bi EU mogla već nakon 2019. da ima više novih članica i pozvao na izradu posebne strategije koja bi pripremila Srbiju i Crnu Goru za članstvo do 2025. Tadašnji direktor za proširenje EU, Britanac Majkl Lej, upozorio je da je ova želja „teško u skladu s realnošću na terenu“, iako je ukazao da je „neophodno sveže mišljenje za proširenje na Balkanu“, jer su „ljudi već umorni od različitih obećanja“.

Od tada, napretka na tom planu nije bilo. Čak su se sukobi i zaoštrili. Sve to navelo je ser Majkla Leja da na aprilskoj raspravi o budućnosti jugoistočne Evrope u Grčkoj zaključi da 2025. nije realan datum za ulazak bilo koje zemlje Zapadnog Balkana u Evropsku uniju.

On je, umesto toga, predstavio ideju o „dvostepenom članstvu“. Zemlje koje ispunjavaju ekonomske i pravne kriterijume, mogu da postanu članice nakon „probnog perioda“, kada bi se utvrdilo kako se ispunjavaju kriterijumi. One bi imale „uslovni pristup“ strukturalnim fondovima, ali ne i pravo glasa. Kada bude jasno da „nema rizika da će krenuti u drugom pravcu, potvrdiće se da mogu da uđu u EU“, rekao je ser Lej.

Makronove varijacije ideja o „privilegovanom partnerstvu“, „koncentričnim krugovima“ i „više brzina“, nisu, dakle, samo njegove, odnosno, uopšte i nisu originalno njegove.

Makronova odluka možda za sada pogađa samo balkanske zemlje, ali nisu samo one njegova meta. NJegov cilj će biti, kao što se već pribojavaju, neke zemlje Centralne Evrope, kojima Makron nije ni najmanje zadovoljan, a koje nisu u celini integrisane ni u evro, ni u šengensku zonu. To su Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska – zemlje za koje se u administraciji francuskog predsednika smatra da im je EU dobra kada uzimaju novac, a protiv su EU kada je reč o političkom odlučivanju, usvajanju i sprovođenju politike EU. Francuski predsednik se u krugu svojih savetnika, kako su oni posvedočili na Tviteru, izjasnio da to više neće da trpi.

Posledice na Balkanu biće specifične i na nekoliko nivoa utiču na Srbiju, Kosovo i status pregovora Beograda i Prištine. Ovom odlukom Evropska unija postavila je u drugačiju formu „albansko pitanje“, jer je stavila barijeru pred „prirodnu Albaniju“, kako se naziva teritorija naseljena albanskim stanovništvom u Albaniji, na Kosovu i Severnoj Makedoniji.

Glavni razlog tome jeste pretnja promene granica, koja je, reklo bi se, najjednostavnija u ovom regionu. Do sada je ta opcija imala samo etničke i geografske, ali ne i političke pretpostavke. Pobedom „Samoopredeljenja“ na kosovskim izborima, sada je ova mogućnost politički oživela.

Kosovo se, međutim, poslednjih godina nalazi u izmenjenoj poziciji, naročito od kada je u svetu nastao preokret u stavu prema „separatizmima“ i „jednostranim otcepljenjima“. Do promene je došlo u septembru 2017. nakon otvorenog i jasnog odbijanja da se prihvati nezavisnost Katalonije i što je još važnije, Kurdistana.

Tada su evropske države odbile Kataloniju, a arapski i islamski svet na koje je Kosovo posebnu računalo u međunarodnom potvrđivanju svoje državnosti, ustuknuo nekoliko koraka unazad, uviđajući da, ukoliko podrži „K&K“ („Kosovo : Kurdistan“) platformu otcepljenja, onda nijedna država više nije sigurna. Arapska liga i Organizacija islamske saradnje jednodušno su se konfrontirale s mogućnošću stvaranja nezavisnog Kurdistana.

Albanija već nekoliko godina „apsorbuje“ kosovsku spoljnu politiku, daje joj logistiku, i savete za sve što je potrebno, a Kosovo to nema. Premijer Albanije Edi Rama nedavno je uslovio „balkanski šengen“ uključivanjem Kosova. Evropska uzdržanost pojačana je i činjenicom da su gotovo sve evropske države, uključujući i SAD, tražile od kosovske vlade da ukine takse i prione na pregovore.

Evropski političari koji se resorno bave Balkanom, međutim, kao da ništa nisu primetili. Izaslanik Evropskog parlamenta za Srbiju je Slovak Vladimir Bilčik, a visoki predstavnik za spoljnu politiku je Španac Borelj, dakle predstavnici dve države koje ne priznaju Kosovo. U izmenjenim ulogama, ni oni nisu bezuslovno na strani Srbije, niti zvaničnog stava svojih država. Bilčik je u prvoj izjavi potvrdio uslovljavanje ulaska Srbije u EU Kosovom, a Borelj je upozorio da nerešeno pitanje Kosova ne može večito da traje.

Za Srbiju važila je formula „Kosovo ili EU“, gde je članstvo o Evropskoj uniji postavljeno kao zamena za prihvatljivo i kooperativno ponašanje prema kosovskom pitanju. Sada, kada se čini izvesnim da članstvo u Evropskoj uniji nije bliska opcija, postavlja se pitanje šta će Srbiju da motiviše na dalje pregovore, kada nema čvrstog oslonca u evropskim obećanjima? Ako je preostala opcija „ni Kosovo, ni EU“, onda su rizici ogromni, a dobitak se ne vidi.