Stojiljković: Treniranje strogoće

Ovog puta, mere policijskog časa verovatno će trajati čitava 84 sata, a građani neće moći da izađu iz svojih kuća od četvrtka u 17 časova pa do ponedeljka u pet ujutru.

Dok domaći epidemiolozi očekuju vrh pandemije u naredne dve nedelje, a nadležni u tome nalaze opravdanje za sve duže „zatvaranje“ građana, uz česte „pretnje“ predsednika neodgovornim građanima, da nam može uvesti i celodnevni policijski čas, pa i „policijsku nedelju“, i to bez najave, dobar deo javnosti počinje da gubi strpljenje, jer od početka vanrednog stanja ovu meru ne vidi kao uspešnu.

Profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković smatra ovu meru kontraproduktivnom, i ne vidi opravdanje za uvođenje tako dugog policijskog časa.

– Došao sam u situaciju da ne idem u prodavnicu ni po ono što sam nekada donosio iz kupovine, i osećam se prilično loše. Mislim da je ovo dodatno treniranje strogoće, iako imam razumevanja da se izbegnu Uskrs i eventualno još 1. maj i rizici okupljanja koje oni nose. Međutim, ovaj višednevni policijski čas nikako drugačije ne doživljavam nego kao povećanje pritiska da bi se videlo do koje mere je ovaj narod trpeljiv. Jer je jasno i ne vidim da su te mere efikasne, nego prosto ljude nateraju u stampedo koji nosi možda još veći rizik, smatra Stojiljković i dodaje da „vlast ispituje šta to može da bude sledeći korak“.

– Možda  zatvorenička nedelja, pita Stojiljković i dodaje da bi neka mera imala efekat ona mora da bude srazmerna, a svako produžavanje u kontinuitetu iznad 48 sati, lako postaje kontraproduktivno.

– Ovo nema odgovarajuće efekte, tera ljude da kupuju preko svake mere, stvara neku vrstu osećaja panike, a ljude dovodi do granica izdržljivosti. Jeste da je osnovna poruka da volimo druge tako što smo se distancirali od njih, ali to preterano distanciranje u ovakvim kulturama isto može biti jako opasno, dodaje Stojiljković.

Dodatno plaši i pitanje šta će država preduzeti kada pandemija prođe, a dočeka nas slomljena privreda i ogroman broj nezaposlenih.

– Svi smo naterani na situaciju da disciplinovano slušamo i da eventualno apelujemo ukoliko se igde čuje, a da oni polako prave atmosferu u kojoj, kada provuku to i još nekakve izbore, dok se osvestimo, neće nam biti dobro. Među zaposlenima i u sindikatu vlada neka vrsta pomirenosti, zadovoljni su time što su „izboksovali“ tu socijalnu klauzulu. Međutim, posle svega treba da opstanemo sa nosem iznad vode. Kada prođe mesec ili tri, ukoliko se te mere ne produže i to ne postane trajna politika, na šta će ličiti Srbija sa 150.000 onih koji su privremeno došli i koji će ostati jer se ne mogu i nemaju gde vratiti na šest meseci, sa privatnim, povremeno zaposlenima koji su izgubili posao, i sa 150.000 ljudi u tim granicama do 10 odsto koji će izgubiti posao, kao i sa toliko raširenim strahom od posla koji će onda ostati. To je radni logor, poručuje naš sagovornik, koji je i predsednik UGS Nezavisnost.

Anestezirani građani 

„Mi u ovakvim situacijama postajemo do te mere anestezirani i srećni što smo živi i što imamo nešto da jedemo i neki dinar, da nam ništa više nije važno. NI letovanje, ni rasprava ni slobodni mediji, ni sindikati, bez toga se svega može. A ovo je užasno trpeljiv narod“, kaže Zoran Stojiljković.