Kako povećati stopu prijave seksualnog uznemiravanja?

Najčešći zastupljeni oblici seksualnog uznemiravanja su neprikladno posmatranje ili fiksacija pogledom koja se doživljava kao zastrašujuća, napadna i uvredljiva pitanja o privatnom životu, seksualno sugestivni komentari i vicevi, neželjeno grljenje i ljubljenje, nametljivi komentari o izgledu i neprikladni pozivi za izlazak, pokazuju relevantna istraživanja, a naše sagovornicee napominju da je potrebno dodatno raditi na prepoznavanju ovog vida seksualnog nasilja, kao i na njegovom prijavljivanju.

Postoji nekoliko značajnih istraživanja o seksualnom uznemiravanju u Srbiji na koja se najčešće osvrćemo kada govorimo o ovoj temi, navodi Ana Mirkalo, aktivistkinja za ženska prava i članica novosadske organizacije IRIDA.

„Prvo je istraživanje koje je 2018. godine sproveo Autonomni ženski centar, a čiji je cilj bio da specifično ispita iskustva i percepcije mladih o seksualnom uznemiravanju. U tom istraživanju učestvovali su mladi muškarci i mlade žene starosti 18-30 godina iz Beograda, Niša i Novog Sada. Najveći broj ispitanika su imali iskustvo sa obraćanjem neprimerenim nadimcima (60%), nakon čega idu telefonski pozivi ili poruke (54%), dok je slanje poljubaca/oblizivanje/zviždanje iskusilo 42,7% ispitanika, ugrožavanje ličnog prostora 30%, dok je 26% njih u okviru svog prisustva iskusilo samododirivanje po intimnim delovima tela. Važno je napomenuti da su svi ovi procenti mnogo viši kod mladih ispitanica u odnosu na ispitanike“, kaže ona.

Mirkalo ističe i drugo istraživanje, ono koje je uradila Evropska agencija za bezbednost i saradnju iz 2020. godine koje je obuhvatilo 2023 žene u Srbiji starosti 18-74 godine. Zaključci tog istraživanja su da su najčešći zastupljeni oblici seksualnog uznemiravanja neprikladno posmatranje ili fiksacija pogledom koja se doživljava kao zastrašujuća, napadna i uvredljiva pitanja o privatnom životu, seksualno sugestivni komentari i vicevi, neželjeno grljenje i ljubljenje, nametljivi komentari o izgledu i neprikladni pozivi za izlazak, prenosi ona.

Sineta Šmit, novinarka i aktivitskinja ispred org “OsnaŽene”, ukazuje da prema podacima OEBS-a od 43 odsto žena koje su doživele seksualno uznemiravanje, samo tri odsto njih zapravo to nasilej prijavila nadležnim institucijama.

„Problem prepoznavanja i prijavljivanja seksualnog uznemiravanja među ženama rezultat je društvenih normi i struktura koje često normalizuju ovakvo ponašanje. Nismo uvek u stanju da prepoznamo seksualno uznemiravanje kao ozbiljan problem, jer su žene svakodnevno izložene neželjenim komentarima,dodirima i ponašanjima koja su postala uobičajena u svakodnevnom životu. Ovaj fenomen je često podstaknut stereotipima koji minimiziraju ozbiljnost takvih situacija i društvenim pritiscima da žene “tolerišu” takvo ponašanje, što ih čini nesvesnim da su žrtve uznemiravanja. Primer za to koji mogu da izdvojim a svima je dobro poznat je, kada još u najranijem dobu učimo devojčice da dečak koji ih “dira” ili čupa za kosu to radi jer mu se dopada, otuda i ona poznata uzrečica “ko se tuče, taj se voli” – Žene su “istrenirane” da treba da trpe nasilje, zbog toga ga i teže prepoznaju“, kaže ona.

Kada se govori o prijavljivanju seksualnog uznemiravanja, žene se suočavaju sa značajnim preprekama, napominje dodajući da strah od osude i velika pristunost nepoverenja u institucija često ih obeshrabruje da potraže pomoć, jer se boje da im neće biti verovano. „Dodatni problem je strah od daljeg nasilja, jer svedoci smo mnogih propusta institucija u zaštiti žrtve, gde su one čak i nakon prijavljivanja u realnom riziku od toga da se nasilje nastavi. Nažalost, mnoge žene nemaju poverenja u institucije, smatrajući da prijave neće biti adekvatno obrađene ili da neće biti preduzete konkretne mere. Svi ovi elementi doprinose tome da žrtva odstupi od ideje prijavljivanja nasilja“, smatra Šmit.

Mirkalo kaže da je seksualno uznemiravanje kao vid rodno zasnovanog nasilja jedan od oblika seksualnog nasilja, koje je dakle, širi pojam. Jedan od glavnih problema sa kojim se susrećemo kada govorimo o ovom problemu jeste asociranje seksualnog uznemiravanja sa neželjenim kontaktom koji je isključivo fizički, ističe i napominje da u praksi seksualno uznemiravanje ima više svojih oblika – verbalno, neverbalno, fizičko i može se desiti na različitim mestima. Počinioci takođe mogu biti poznati žrtvi ali i ne moraju biti, ukazuje.

„Postoji još i pretpostavka da seksualno uznemiravanje ne postoji ako se ono dogodilo samo jednom, što apsolutno nije tačno. Različiti su razlozi zbog kojih žrtve ne prijavljuju ovu vrstu nasilja- najpre, žrtve osećaju stid i krivicu zbog toga što im se desilo“, kaže. „Posebno je problematično okrivljivanje žrtava što nisu prijavile nasilje, ističući da se ono ne bi dogodilo drugim ženama da su ga one prijavile. Time se još jednom odgovornost za nasilje prebacuje sa nasilnika na žrtvu, koja se izlaže sekundarnoj viktimizaciji. Važno je takođe naglasiti da odluka o prijavljivanju seksualnog uznemiravanja nije nimalo laka, ali da svaka osoba mora da je donese za sebe“, poručuje Mirkalo.

No, sistemski pristup prepoznavanju i prijavljivanju seksualnog uznemiravanja u Srbiji i dalje pokazuje ozbiljne slabosti, koje se moraju hitno rešiti kako bi se smanjila stopa ovog nasilja, podcrtava Šmit. Iako zakoni prepoznaju seksualno uznemiravanje kao ozbiljan problem, praksa pokazuje da su ti zakoni često neefikasni, a mehanizmi prijavljivanja nedovoljno razvijeni, kaže. „Žene koje su doživele seksualno uznemiravanje ne bi smele da se osećaju kao da su same u borbi za pravdu. Sistem mora da obezbedi psihološku, pravnu i socijalnu pomoć koja će im omogućiti da se oporave od doživljene traume“, dodaje Šmit.

Prepoznavanju ovaakvog vida nasilja, ukazuje Mirkalo, može pomoći i pozivanje na odgovornost i ne pregovaranje sa postojanjem iste. Ukoliko u svojoj okolini primetimo da neko vrši seksualno uznemiravanje nad nekim, naša je dužnost, poručuje ona, da tu osobu pozovemo na odgovornost i stavimo joj do znanja da smo svesni šta radi. Osnaživanje devojčica da zastupaju sebe, svoju autonomiju i osećaj bezbednosti je takođe jedna od stvari koju prepoznajem kao važnu.

„Definitivno je potrebno raditi na edukaciji, ali i na boljoj i intenzivnijoj saradnji svih relevantnih institucija sa feminističkim organizacijama koje se ovom temom bave i kroz edukaciju i kroz direktni savetodavni rad sa onima koje su preživele ovakvu vrstu nasilja. Još jedan važan korak je dosledno sprovođenje kaznenih politika za počinioce ove vrste nasilja. Takođe, smatram da bi formiranje stručnih timova za podršku žrtvama seksualnog uznemiravanja unutar obrazovnih institucija mogao biti važan korak za suzbijanje ovog nasilja“, poručuje Mirkalo.

Naše sagovornice napominju da nasilje nema ni rod, ni mesto, te da svako može biti nasilnik i svako može biti žrtva.

“Ono što, ipak, jeste univerzalno je da se sam počinilac uznemiravanja nalazi u poziciji moći nad žrtvom ukoliko je profesor na fakultetu, ta moć se ogleda u mogućem otežavanju žrtvi da neometano nastavi svoje školovanje, a ukoliko se uznemiravanje dešava recimo u onlajn prostoru, “moć” onoga koji vrši nasilje može ležati u činjenici da se seksualno uznemiravanje putem interneta najčešće shvata jako olako i retko prijavljuje, upravo zbog nepoverenja u institucije”, napominje Mirkalo.

Brojevi telefona na koje devojke i žene mogu da se jave ukoliko sumnjaju da im se desilo seksualno uznemiravanje su: Mreža SOS Vojvodina- 0800 101010 (radno vreme 08-20h), SOSŽenski centar u Novom Sadu 021/422-740, Autonomni ženski centar u Beogradu 0800-100-007.