Strah Holanđana od nove Srebrenice

Stoga je njihova misija produžena za dve godine. Međutim, socijaldemokrate u koalicionoj vladi Holandije saopštile su da što je dosta dosta je. Holandski vojnici moraju da se vrate kući. Pošto se hrišćanske demokrate s tim ne slažu, pala je vlada.

To je veoma nezgodna situacija za američkog predsednika Baraka Obamu, kome je samo iz političkih razloga potrebna sva pomoć koju može da dobije u Avganistanu, pa makar i od malih saveznika. Prema mišljenju mnogih Amerikanaca, posebno onih koji su neokonzervativnog ubeđenja, postupak Holandije možda potvrđuje sve sumnje u vezi sa podmuklim Evropljanima zavisnim od materijalnih stvari, koji su i dalje kao dete za majku vezani za SAD, kad je reč o vojnoj zaštiti. Kad se stvari zakomplikuju, tvrde oni, Evropljani se povlače.

Istina je da dva užasna svetska rata nisu imala draž za većinu Evropljana (Velika Britanija je malčice drukčija priča). Nemci pogotovo nemaju živaca za vojnu agresiju, pa otuda njihova nevoljnost da na sebe preuzmu bilo kakve druge zadatke u Avganistanu osim onih jednostavnih, policijskih. Svesni šta se događalo u Ipresu, Varšavi, Staljingradu, a da ne pominjem Aušvic i Treblinku, mnogi ovo smatraju dobrom stvari. Ipak, pacifizam se ponekad smatra, čak i u Nemačkoj, neprikladnom reakcijom na ozbiljne opasnosti.

Međutim, pacifizam zapravo ne predstavlja objašnjenje onoga što se dogodilo u Holandiji. Razlog zbog kojeg je Holandija oprezna kad je reč o nastavku misije u Avganistanu nije trauma iz Drugog svetskog rata, već jedan gradić u Bosni poznat po imenu Srebrenica. Sredinom 90-ih godina prošlog veka, Holanđani su se ponudili da štite Srebrenicu od srpskih snaga generala Ratka Mladića. Prema pravilima Ujedinjenih nacija, Holanđani, koji su nosili samo lako oružje, mogli su jedino da učestvuju u samoodbrambenim akcijama.

Vazduhoplovna podrška nikada nije pružena, iako je bila obećana. Holandski vojnici bili su uzeti za taoce i prećeno im je smrću. Svet je nakon toga posmatrao kako jadni Holanđani dopuštaju da Mladićevi Srbi, naoružani teškim naoružanjem, masakriraju 8.000 muškaraca i dečaka iz redova bosanskih muslimana.

Pacifizam ni tada nije imao veze sa onim što se dogodilo. Zapravo je suprotno tome: Holanđani su dozvolili da budu dovedeni u tešku situaciju bez vojne podrške UN i NATO saveznika, zbog njihove preterane želje da igraju važnu ulogu, da ih veće sile shvate ozbiljno, da igraju sa „velikim dečacima“. Kao rezultat toga, proglašeni su odgovornim za celu situaciju. Sada, kad su Holanđani završili svoju obavezu u Avganistanu, socijaldemokrate žele da obezbede garancije da se to ne dešava ponovo.

Takođe, Velika Britanija se priključila invaziji na Irak, iako je javno mnjenje bilo protiv toga, u nadi da će se tako izboriti sa jačim od sebe, da će uticati na Sjedinjene Države. Toni Bler uživao je u medijskoj pažnji, čak i kad je ona poticala od SAD.

Međutim, ovde nije samo reč o nacionalnoj uobraženosti, već o suštinskom stanju stvari u posleratnoj zapadnoj Evropi. Evropski saveznici uvek su težili da svoju politiku usklade sa bezbednosnom politikom SAD, u zamenu za njihovu zaštitu. Upravo je to ono što je održavalo NATO od 1949. To je imalo smisla dok je NATO radio ono zbog čega je i osnovan – dok je obuzdavao Sovjete (i na jedan suptilniji način kontrolisao Nemce).

Nakon pada Sovjetskog Saveza, NATO je odjednom ostao bez jasnog cilja (a više nije bilo ni potrebe da se kontrolišu Nemci). Nikad nije lako mobilisati ljude u demokratskim zemljama za vojne poduhvate. Kad je bivšu Jugoslaviju 90-ih godina zahvatao talas nasilja, ni SAD ni Evropljani nisu želeli da intervenišu. Do trenutka kad su snage NATO konačno stupile u vojnu akciju protiv Srba, već je bilo ubijeno 200.000 bosanskih muslimana.

Vojnu alijansu koja nema jasno definisanog neprijatelja, ili jasan cilj, gotovo je nemoguće održati. SAD još uvek dominiraju nad NATO, a evropski saveznici su mu još naklonjeni samo da bi ga održali u nadi da će bar malo uticati na jedinu preostali super silu. To znači da Evropljani učestvuju u vojnim poduhvatima koje iniciraju SAD iako nacionalni i evropski interesi u svemu tome nikako nisu jasni.

Teško je predvideti koliko to još može da traje. Od demokratskih zemalja se ne može tražiti da rizikuju živote svojih vojnika bez čvrste podrške građana. Jedini način na koji Evropljani mogu da reše ovaj problem jeste da smanje zavisnost od SAD i preuzmu veću odgovornost za svoju odbranu. To više nije moguće ostvariti na čisto nacionalnom nivou. Nijedna evropska zemlja nije dovoljno jaka. Ipak, bez evropske vlade, ne može postojati ni zajednička odbrambena politika, a kamoli zajednička vojska. Isti je slučaj sa problemima u vezi sa evrozonom – mogu se rešiti samo političkim jedinstvom, što je korak na koji se većina Evropljana još uvek nerado odlučuje.

Dakle, našli smo se u ćorsokaku zbog nezadovoljavajuće situacije status quo u kojoj NATO traži ulogu, Amerikanci sve manje mogu sebi da priušte da budu svetski policajci, a Evropljani ulažu napore da pronađu način da definišu svoje zajedničke interese. Alijansa koja je osnovana tokom hladnog rata neminovno slabi. Jer, štagod bili evropski interesi mala je verovatnoća da će najbolje biti predstavljeni, kako se čini, beskonačnim ratom sa talibanima.

Autor je profesor na predmetu demokratija i ljudska prava na Bard koledžu