Strah je opasno sredstvo kontrole

Juče je bio Sveti Sava.

Iz sećanja me je trgnula voda koja je počela da iskače iz džezve. Skakutave kapljice i poneka iskrica. Čudo. Izašla sam napolje, obmotana šalom, sa naočarima za sunce i kapom na glavi, da prošetam Medu.

Ne znam ni sama zašto zimi nosim naočare za sunce. Pre ih nisam nosila, ali sada da. Bez obzira na vremenske prilike, uvek su tu.

Nisam ulazila na društvene mreže, jer sam znala da se nastavlja polemika o proslavi Svetoga Save i spomeniku Stefanu Nemanji, da se već podeljen narod deli još više.

Velika glupost, kao da nam nije dosta šta nam se dešava.

Puštam Medu sa povoca i čekam.

Vidim kako cunja, luta, trči sav van sebe jer je napolju i pogled mi pade na vrbu.

Velika je ta vrba. Obesila svoje grane nadole, tuguje, sanja, iščekuje, leti je prelepo biti ispod nje, zimi ona samuje.

Davno sam od kume dobila na poklon Dnevnik Ane Frank, knjiga je od čitanja bila u raspadanju. Uveče sam napisala post na FB u sećanju na žrtve Holokausta. Jedna moja prijateljica je prokomentarisala: „Zar to nije dan sećanja samo na Jevreje stradale u Drugom svetskom ratu?“ Sećanje na sve stradale. U to vreme, ne tako davno, bio je neko ko nije delio, već je ubijao.

Idem da spavam jer ne želim da se pitam da li je zaista vredno da se Srbija podeli, na naše i njihove, na leve i desne, kad neprijatelj vreba i jedva čeka da kao grančicu trske polomi svakog ponaosob.

Taj zločin koji se obeležava 27. januara sećanje je na sve stradale, a Sveti Sava je bio i ostao veliki prosvetitelj i ujedinitelj jezgra jedne zajednice, društva i države, a to je porodica.

Tako da makar taj dan ne bi trebalo da bude podela.

Petak, 29. januar: Jao, današnji dan je bio super.

Ljubav, ta reč je neverovatna.

„Jedna sasvim obična ljubavna priča“, iznedrila je u komentarima sve moguće ljubavi koje su bile kod nas.

Jedna mi je bila omiljena, u vidu komentara, gde je bloger napisao svoju priču iz 1990-ih. On sa jedne strane, ona sa druge, a nijedna porodica nije uzela oružje u ruke.

Prvi poljubac i držanje za ruke.

Da smo malo više razmišljali srcem, te 1990-e se nikada ne bi desile.

Posle me pitaš, da li sam romantik i zašto verujem u ljubav. Samo je potrebno ući u komentare, tamo sve piše.

Subota, 30. januar: Danas je bio težak dan.

Prvo sam sa Maki imala prepirku jer ona neće na karate, a ja bih da ona ide na karate ili na bilo koju borilačku veštinu da bi mogla, ne daj bože ako treba, da se odbrani.

Neće dete, pa neće, hoće na ples.

Saša je izašao u šetnju, izbegava mešanje u raspravu, uzme Medu i nema ga.

Pa, taj Meda šeta više nego svi psi zajedno!

I šta sam mogla, kapitulirala sam naizgled i rekla sam joj da ću i ja ići na karate za svaki slučaj.

Pala je od smeha.

Mama kad te bace tamo trčaćeš nazad i pre no što misliš, kaže mi. Al’ ne zna ona mene, ne zna.

Svi mi se smeju zbog toga, ali od ovih novinskih naslova samo da odlepi čovek.

Svaki dan neka žena ubijena, dete oteto, neki čemer, bolje je da i nju pripremim za samoodbranu, za svaki slučaj.

Smislila sam ja i taktiku.

Prvo krenem ja, pa kao ajde ljubi te majka sa mnom, da ne budeš kući sama, deca ne smeju da ostaju sama, kupićemo čokoladnu krofnu i mafine posle treninga, imam ja taktike.

Tako ću ja da je nagovorim, ima da ide na taj karate i gotovo.

Samo mi je frka malo šta ako povredi ruku ili prstiće, a svira klavir.

Možda taj ples i nije loša ideja.

Moram da smislim neki ples, možda kapoera, ona je dobra, kao plešeš, a u stvari učiš samoodbranu.

To je dobra ideja.

Izuzetna.

Još malo razmislim, tai či možda.

Nedelja, 31. januar: Danima se u medijima piše o nestaloj deci, o nasilju, pitam se gde smo mi to kao društvo zakasnili, gde smo pogrešili.

Roditelji ne treba da se nadaju da će se u školi deca naučiti lepom vaspitanju, ona to nose od kuće, ali zato i nastavno osoblje treba da obrati više pažnje na situacije koje se dešavaju u školama.

Jedna bitna stvar je da se žrtva nasilja ne sme omalovažavati.

Niko ne bira da bude žrtva kad predatori vrebaju, a taktike su im strašne, parališu osobu i dovedu je u stanje da se oseća krivom zbog zločina koji joj je učinjen.

Taj lanac ćutanja treba prekinuti, a za to je potrebna hrabrost. Sedim i sećam se situacija koje su bile parališuće.

Stah je opasno sredstvo kontrole.

Prvo ti sve oduzmu, a onda te drže u strahu predatori. Ne treba ćutati.

Ponedeljak, 1. februar: Juče je padala kiša, ne sneg, već kiša i zašto kiša pada u januaru.

Pustila sam Balaševića, pila kafu, sama.

Namerno sam ustala pre svih, ta kafa jutarnja mi je bitna.

To je kao neka vrsta rituala.

Ni za Medu se nisam sekirala oko šetnje jer on ne voli kišu, a izlazi samo ako je sa Maki, a ona je spavala duže.

Ja volim kišu.

Setila sam se danas jedne decembarske kiše.

Plakala sam, a padalo je.

Tako neke kiše su dobrodošle, šta više poželjne su.

Danas je pala prepirka o korišćenju mobilnih telefona i igrica.

E, zamisli molim te, imaju viber grupe, pa se svi uloguju, pa onda sa jednog telefona pričaju, a na drugom igraju igricu.

Baterija mi traje jedan treptaj i ko god da me zove, ne može da me dobije.

Sve je krenulo od prvog zatvaranja.

Deca se nisu viđala i sada se džojnjaju na grupe, pa se kilaju u igricama, a onda se posvađaju i međusobno blokiraju.

Jadni mi roditelji, eto toliko.

Ako ništa drugo obukle smo se dobro i izašli u šetnju.

Meda je obožava, ta ljubav koju on ima prema njoj je neverovatna.

Ima skoro tri godine kad ga je uvela u stan.

Bio je beba od devet kilograma i tri meseca.

Tih dana je bio veliki mraz, sneg, led.

Vidim ja dete ulazi i izlazi iz stana sa pitama u ruci.

E meni toplo oko srca, počela je da jede, ljubi je majka.

Otvorim ja terasna vrata, a ona dolazi sa osmehom od uveta do uveta, trepće, grli, i uvodi Medu.

A on šećer jedan mali, smrzao se i u toplom zaspao.

Odmah su proradile viber grupe u naselju da je Meda udomljen i da je kod nas.

Meda je mešanac staforda i nečega, niko živ ne zna čega, velika je maza i dobrica i sem činjenice da ne voli neke pse, najveći je šmeker pored Huga u kraju.

Saša često govori: „E, Medo, Medo, da si čovek bio bi najbolji na svetu.“

U glavi mi je prizor keruše sa mrtvim štencima iz okoline Uba.

Koliki monstrum moraš da budeš da izgladnjuješ tek oštenjene štence i majku, izgladnjuješ do smrti?

Utorak, 2. februar: Stigao je februar.

Rekla sam sebi, ne otvaraj portale, Nataša, ne otvaraj portale i otvorila sam.

Bolje da nisam.

Na portalima i društvenim mrežama je krenula o filmu Dara iz Jasenovca, koji je naišao na osudu katoličke zajednice u SAD, gde se negiraju zločini nastali u Drugom svetskom ratu.

Taj zločin se desio, Jasenovac, Aušvic, Banjica su se desili, sva ta stadanja su se desila, ljudi su stradali.

Da li je moguće da posle tolikog stradanja i užasa koji su prošli Srbi, Jevreji i Romi u Drugom svetskom ratu, naši susedi negiraju Jasenovac i umanjuju broj žrtava.

Samo da se podsetimo, jedini logor za decu na svetu je bio osnovan upravo tamo, a mi i dalje žmurimo na tu činjenicu.

Prošlost neće nestati, ispariti, ona je tu, raširila je oči i gleda, danas mnogo više nego PRE. Gleda i ne trepće.

Sreda, 3. februar: Novi Zeland i korona, kako je tamo nema?

Nema je zato što je cela zemlja izolovana.

Na NZ možeš da uđeš samo sa negativnim PCR testom, karantinom u hotelu koji ti Vlada odredi i sa nekih 3.000 NZ dolara koje odmah uplatiš na račun koji ti iz Vlade NZ odrede.

Paketi ne ulaze u zemlju.

Da vidim da neko takve mere odredi u Srbiji!

Moje kolege tamo ne rade, pozorišta su zatvorena, a kafići, kafane odavno.

Tako NZ nema koronu, a mi smo opet najgori i svi samo pričaju kako je loše, a loše jeste, samo jedna stvar koja nas razlikuje od drugih je šminka.

Dok se ceo zapadni svet kune u demokratiju i demokratske poglede na svet, oni to nemaju.

Njihova demokratija i bogatstvo je zasnovano na kolonijalizmu i uništavanju čitavih naroda i nacija.

Oni imaju samo dobru šminku koju pokušavaju da prodaju, ali sa ograničenim vekom trajanja nama.

Npr. naši susedi sa koje god strane da se okrenete, a da su u EU, nisu rešili pitanje romske nacionalne manjine, niti bilo koje druge manjine, a jedan od podbornika anti migrantske i antiromske politike kod nas u susedstvu je poreklom Rom, pa mi sada reci, šta misliš o ovima u EU?

Traže, a ni oni sami nemaju.

Šminka, vrhunsko sredstvo za trajno rešavanje problema.

Mislila sam da danas ne može ništa da me iznenadi, ali sam zanemela pred nesavesnim izveštavanjem kad je smrt, u ovom slučaju samoubistvo maloletnog deteta, u pitanju.

Da li je moguće da se minimum empatije prema stradalima u ovom slučaju i dečaka i porodice nema?

Ničija tuga ne sme da se zloupotrebi za tiraž.

Nema sam ostala. Nema.

Autorka je operska pevačica i profesorka pevanja