STRAH OD VELIKE NEMAČKE

Vučić je realnost, partizanski filmovi su opijum za mase, prilog jednoj šizofreniji. Pre neki dan razgovarao sam sa menadžerom nekoliko vrlo uspešnih firmi kome je posle loše urađene operacije teklo dole kao iz pokvarene česme, pa mu je bio ugrađen sfinkter. Ali ono što priroda napravi, teško aparat može zameniti, uz to se pokvario, menadžer se mučio, niko to nije uspeo ovde da popravi.

– Muke sam imao dok nije došao Nemac i to mi popravio, tako da više nemam problem. Da se razumemo – ne volim Nemce, ali šta se tu može, oni su ozbiljan narod, stručnjaci. Imaju disciplinu i samodisciplinu kakvu mi nikada nećemo imati. Divim im se zbog toga, ali ih ne volim.

Argumenata za poštovanje ima prilično: Nemačka napreduje i kada su drugi u krizi. Vučić je pozvao da se makar malo ugledamo na Nemce i podsetio na njihov čuveni posleratni privredni bum. Postoji i bliži primer – kakav su napredak dve Nemačke napravile od svog ujedinjavanja 1990. do danas. Nije prošlo mnogo vremena i Jugoslavija se raspala. Hrvati su Titove biste zamenili Genšerovim.

Jedan od najvećih protivnika tog ujedinjavanja bio je književnik Ginter Gras. Gotovo da se posvađao sa prijateljem Vili Brantom, a te godine se pripremao i da istupi iz stranke SPD (Socijaldemokratske partije Nemačke), ali i da se odseli iz Nemačke („Velika Nemačka? To neće biti moja domovina!“). Objavljivao je tekstove po novinama, nastupao na radiju i televiziji, dolazio u sukob sa moćnim ljudima, napadali su ga vlasnici velikih listova Die Zeit i Der Spiegel, dobijao je preteće poruke, nazivali su ga izdajnikom.

Te godine, tačnije od 1. januara 1990. do 1. februara 1991, Gras je vodio dnevnik koji je u Nemačkoj prvi put objavljen 2009. („Unterwegs von Deutschland nach Deutschland“), a na engleskom prošle godine pod naslovom „Od Nemačke do Nemačke“ („From Germany to Germany“). U dnevniku se pojavljuje, kako se to na koricama naglašava, kao hladni posmatrač, radoznali umetnik i gorljivi učesnik u jednom od ključnih momenata moderne Evrope. Putuje, beleži i crta od južne obale Portugala, po zapadnoj i istočnoj Nemačkoj posle pada Berlinskog zida, dok učestvuje u izbornoj kampanji za liste SPD u gradovima oko Lajpciga, te odlazi do Gdanjska u Poljskoj da osmotri teren na kojem će se događati roman „Zov žabe krastače“, koji planira sve vreme dok putuje i beleži. U svojoj kući na obali Baltika u mestu Behlendorf skuplja sve te crteže za zbirku Totes Holz („Mrtvo drvo“) i u dnevniku nastavlja da se prepire sa sobom, Vili Brantom, Helmutom Kolom smatrajući da je nemačko ujedinjenje ili kako on zove „aneksija“ Istočne Nemačke od strane Zapadne, duboko pogrešan, i za budućnost Nemačke i Evrope opasan korak. On je bio za konfederaciju, za savez nemačkih zemalja, i to više povezan kulturom, nego državnim institucijama.

Slabo je reći da je Gras bio protiv ujedinjavanja, na nekim mestima u dnevniku on ne skriva i apokaliptičnu strepnju, jer je do 1945. ujedinjena Nemačka postojala samo 75 godina, a donela je svetu i sebi nezamislivu bedu, rat, genocid. Podsetio je da je Nemačka vodila dva rata u dvadesetom veku i zaključio: „Mi Nemci imamo mnogo razloga da se bojimo sebe kada smo ujedinjeni“, a „greh Aušvica“ ne sme se sakriti. A evo kako 2. marta 1990, u Karl-Marx-Stadtu Helmut Kol „pita mase u stilu Gebelsa pred Berlinskom palatom sportova: „Da li želite nemačko jedinstvo? Da li želite naš napredak? Ne postoji ništa vulgarnije od ovoga“.

Nemačko pitanje, jadikuje Gras, počinje da uništava prijateljstva. Vili Brant, koga je krajem šezdesetih u izbornoj kampanji aktivno podržavao da prekrati dugogodišnju vladavinu Adenauerovih hrišćanskih demokrata, posebno ga razočarava svojim vatrenim nastupima na kojima promoviše ujedinjenje. Kako Brant ne vidi da je to nacionalizam, kako ne vidi da se tako ostvaruju Adenauerovi snovi? Ne smiruje ga što se Brant zalaže za federalnu, a ne za jedinstvenu državu. Da li ga to njegova mlada žena čini nacionalistom, pita se Gras? Da li on to pokušava da da završne poteze svojoj životnoj političkoj karijeri? Ili oseća da na taj način mora da spere sa sebe ljagu da je „kosmopolita bez korena“, kako su ga dugo napadali? Ili je to njegov politički instinkt koji mu govori da tako treba da odgovori na zadatu temu? Ili je to sve zajedno?

Tog dana u februaru kada je sebi postavio sva ova pitanja Gras nije bio u stanju da na njih odgovori, kao što nije mogao ni da se potpuno suprotstavi Brantu. Tražio je u sebi nove odgovore na nemačko pitanje i otišao u kujnu da kuva svinjetinu u Schwarzsauer sosu. A Brant, kao rasni političar, voziće slalom do kraja – isticaće federaciju, ali će prihvatati i konfederaciju.

Naravno, Grasovo protivljenje imalo je podsticaj u doživljaju koji je dobio putujući Istočnom Nemačkom. Bio je preneražen „retardiranom zemljom u svakom pogledu“ i smatrao je da ona ne može biti aneksirana bez velikih društvenih tenzija i eksplozija. Drugi razlog za svoje protivljenje nalazio je u likovanju nacionalista u Zapadnoj Nemačkoj – „Mi smo motor Evrope“; „Mi smo blagajnici Evropske unije“; „Kao velika sila, mi moramo dobiti odgovarajuću ulogu“. Glasno su isticali da su Nemci sa ujedinjenjem „konačno dobili i prvi i drugi svetski rat“. On im je u lice javno bacao „greh Aušvica“, zbog čega su mu u vozovima dok je putovao iz hodnika neki nevidljivi dovikivali da je izdajnik, ili bi na stolu u vagon-restoranu nalazio opoganjenu papirnu maramicu. Treći razlog njegovog otpora, bar kako verujem, biće vidljiv tek petnaest godina kasnije, kada je objavio knjigu „Dok ljuštim luk“. U njoj je priznao svoju esesovsku prošlost, bio je tek mladić od 17 godina, ali je otkrio i kako je došlo do toga i kakvom je užasu bio izložen kada je nacistička lažsrušena dok se u sabirnom logoru družio sa budućim papom Racingerom.

Uporednim čitanjem dnevnika iz 1990. i „Dok ljuštim luk“ nametnuo mi se utisak da je upravo ujedinjavanje dve Nemačke u Grasu pokrenulo proces sećanja na, za njega vrlo neprijatnu, prošlost koju je duboko potisnuo.

Njegov dnevnik iz 1990. sav kipti od gorčine što se to događa. Poznavaoci Nemaca ističu jednu njihovu naročitu karakteristiku koju drugi narodi ili nemaju, ili je imaju manje izraženu. To je tzv. na nemačkom Inerlichkeit, teško prevodiva reč, na engleskom inwardness, a značila bi – duhovna unutrašnjost, stanje duha koje je u svetu promena i cirkuske zabave medija autentično i upućuje na pravu suštinu ljudske egzistencije. Kod Nemaca ta se karakteristika, smatraju poznavaoci, razvila preko protestantizma, zatim preko muzike i čitanja (jedne od najvažnijih kulturnih aktivnosti koja se odvija uosami i u suočavanju sa samim sobom), zatim preko naglašavanja „unutarnjeg glasa“ u romantizmu, sve do Frojdovih i Jungovih koncepata „nesvesnog“, „drugog ja“ koji su zapravo temelji ličnosti, pre nego „svesno“. Cilj nemačkog prosvetiteljstva bila je Bildungstaat – država čiji je ideal trebalo da bude „obogaćivanje unutrašnjeg života čoveka“.

Nama su ovi koncepti strani, ali su značajni za razumevanje Grasovog otpora nemačkom ujedinjavanju. Rađanje Velike Nemačke, nekog novog Rajha, u njemu je uzdrmalo tu unutrašnjost, probudilo je sećanje na tamnu mrlju u njegovom životu (Waffen-SS), sa čime se možda nije hteo ponovo suočiti. Opirao se svim svojim snagama. Bio je svedok kako je Rajh vratio Nemce u varvarstvo, uništavajući tri veka njihovog ogromnog doprinosa naukama, umetnostima, civilizaciji i što je Gras zajedno sa filozofom Jaspersom razumevao kao jednu „drugu, veću, dublju Nemačku“ – Nemačku kao Kulturnation, pre nego opasnu, militantnu, rasističku državu, koja je za neke engleske intelektualce ipak prava suština Nemaca, pa ih zato nazivaju „Ajn, cvaj, draj nacija“. Svojim učestalim manifestacijama neonacisti iz Rostoka im daju za pravo.

Dnevnik iz 1990. publikovan je 2009. tri godine posle objavljivanja „Dok ljuštim luk“, mada je pisan mnogo ranije. U njemu se ne može naslutiti kakav se psihički proces pokrenuo u Grasu, mada on svedoči o čestim napadima depresije, melanholije, iznenadnim dugotrajnim znojenjima, da bi na kraju dnevnika stigao i do operacije hernije. Ta 1990. za Grasa je godina kada je istorija krenula u regresiju, i kada su „žabe krastače zakreketale sa svih strana“. I kod nas su tada zakreketale. Jedini mu je srećan trenutak bila pobeda Nemačke na svetskom fudbalskom prvenstvu. U knjizi „Dok ljuštim luk“, Gras otkriva kako je baš prilikom posete gradu Kotbusu 1990, dok je crtao rudarske rupe površinskog kopa mrkog uglja, gde je u aprilu 1945. ranjen, prilikom sovjetskog bombardovanja kaćušama i gde je popunjavao svoj dnevnik razmišljanjima o, po njemu, crnoj budućnosti Nemačke, počelo sećanje – „Ali onda film se počeo odvrtati natraške i ja sam se našao na tragu samome sebi“.

Gras je svakako znao da će biti napadan za Waffen-SS, mogao je pretpostaviti da mu mogu oduzeti i Nobelovu nagradu. Ipak, priznao je svoju prošlost. Pretpostavljam da je želeo da se obe knjige – i „Dok ljuštim luk“ (svedočanstvo o žrtvama nacizma), ali i dnevnik 1990. (svedočanstvo da je bilo onih koji su se protivili i upozoravali na eventualne negativne posledice nemačkog ujedinjavanja) takođe ugrade u novu državu.

Ginter Gras nije hteo da novu Nemačku svojim zaboravom oslobodi i njene prošlosti.

Tek da se zna, ne bi valjalo da oživi.

Na kraju dnevnika „Od Nemačke do Nemačke“ Ginter Gras predviđa da sa ratom u Persijskom zalivu Amerika te 1990. počinje da stvara jedan sasvim novi – planetarni svet. Piter Votson, američki pisac i novinar, u svojoj knjizi na hiljadu strana o nemačkom geniju, tvrdi da Amerikanci govore engleski, ali da misle na nemačkom. Pozvao se na uticajne harvardske profesore koji su utvrdili da je „američki intelektualni život danas mnogo bliži Nemcima, nego li Britancima“.

Tek da se zna odakle sve vetar duva.

Ako je verovati novinama da je Aleksandar Vučić izjavio da među uticajnim političarima u Berlinu „ima prijatelje“, onda ne bi bilo na odmet da ima i na umu Grasovu opreznost sa nemačkim političarima kojima nikad nije verovao, na kraju ni Brantu, za koga je svojevremeno založio i svoju veliku umetničku reputaciju. Naravno, političari u Berlinu moraju voditi računa da posle svakog prijateljskog govora i rukovanja Nemačka bude još snažnija i uticajnija. Da li će Vučić dok im bude odgovarao na engleskom, kao i Amerikanci, misliti na nemačkom, ili na srpskom?