Stranci ga uvažavali, kod Hrvata izazivao strah

Bilo mi je drago da to čujem, ali sam, ipak, primetio da bi načelnik štaba trebalo da planira i komandantu predlaže borbene i druge aktivnosti, a da ih u praksi i na terenu realizuju potčinjene jedinice i komandanti. Dakle, već tada je moglo da se uoči da Mladić pokazuje sklonost da ne poštuje i primenjuje uobičajena pravila i norme rukovođenja i komandovanja. To je ponekad dobro za potčinjene, jer ih na izvestan način oslodađa odgovornosti, ali ih istovremeno i sputava i ograničava njihovu inicijativu i kreativnost.
U oktobru 1991. ponovo sam prisustvovao Brovetovom razgovaru sa Ratkom Mladićem, sada već komandantom 9. korpusa i general-majorom. Brovet je rekao: „Zdravo, Mladiću, ili bolje zdravo, Ratko, s obzirom da ispada da Te, zbog prezimena, smatram mladićem, a Ti već postao i general“. Pitao ga je da li zna da je vanredno unapređen u čin general-majora, čestitao mu je na unapređenju i rekao da je to priznanje za uspešno rukovođenje i komandovanje korpusom. Mladić je, po običaju, odgovorio da je nešto načuo, iako je sigurno sve unapred znao, ali da je sada važno da se izvrše postavljeni zadaci i zaštiti srpski narod i teritorije. U to vreme govorilo se da je Mladić postao „alfa i omega korpusa“, da je stalno na terenu, da je odlučan i da neposredno rukovodi angažovanim jedinicama, da ga se Hrvati plaše, a stranci uvažavaju. Posebno se isticao njegov postupak u pregovorima sa PM EU o deblokadi nekih garnizona JNA u zoni odgovornosti 9. korpusa. Poveo je strane posmatrače i pregovarače na položaj i pokazao im šta je sve usmereno na Zadar i šta će uraditi ako se ne postigne dogovor o deblokadi i ako se dogovoreno ne bude poštovalo. Njegov postupak bio je delotvoran. Pregovori su ubrzani, a dogovoreno realizovano bez poteškoća. Odnos snaga bio je na njegovoj strani i on je to vojnički surovo iskoristio.
U međuvremenu, posle povlačenja JNA iz garnizona u Hrvatskoj, koji nisu bili na teritorijama sa većinskim srpskim stanovništvom, u decembru 1991, Mladić je, sa delom rasformiranog Kninskog korpusa prešao u BIH. Komandant Druge vojne oblasti (armije) JNA postao je 9. maja 1992, u momentu kad je u BIH već počeo građanski rat. S obzirom na to da se JNA ubrzo povukla i iz BIH i da je 19. maja Druga armijska oblast prestala da postoji, general-major Ratko Mladić odmah je, odlukom srpskog rukovodstva sa Pala, postavljen za komandanta Vojske samoproklamovane Republike Srpske.
U narednom periodu Mladića sam viđao u Beogradu, ali se nikada nismo direktno sreli i upoznali. Međutim, imao sam više službenih telefonskih razgovora sa njegovim pomoćnicima i oficirima na dužnosti u Operativnom centru GŠ Vojske RS, bilo da sam tražio informacije ili prenosio zahteve predstavnika međunarodnih snaga, misija i posrednika. Sve to, razume se, po naređenju načelnika ili zamenika načelnika Generalštaba VJ. Ti razgovori najčešće nisu bili baš „zabavni i prijatni“, s obzirom na to da i razumevanje među nama, s ove i s one strane Drine, o tome šta se s one strane reke radi, ili šta bi trebalo ili ne bi trebalo da se radi u odnosima sa međunarodnim mirovnim posrednicima, nije bilo na visokom nivou. Naravno, nije bilo ni saglasnosti šta bismo mi, s ove strane, trebalo da činimo za njih s one strane Drine. Treba reći i da smo mi, ne mnogo mlađi po godinama, ali niži po činu i položaju, lakše podnosili jetke i često grube Mladićeve primedbe, u smislu – „lako je vama, vi šetate Beogradom dok se ja arčim i natežem po ovim vukojeb…“, ili „dok ja ratujem za vas i branim Srbiju“.
A međunarodni faktori su sve češće, mnogo češće nego što smo mi želeli i očekivali, tražili od Generalštaba VJ da utiče na Mladića i Vojsku RS u vezi s blokadom i bombardovanjem Sarajeva, stavljanjem aerodroma Sarajevo pod kontrolu UN, demilitarizacijom Igmana, kontrolom i propuštanjem humanitarnih konvoja i različitim drugim problemima, a sagovornici iz Vojske RS često su izbegavali i da se jave na telefon, izuzev kad je njima nešto trebalo. Smatrali su da mi njih ne razumemo, da lako popuštamo međunarodnim faktorima i prihvatamo stvari koje nisu u interesu srpskog naroda, ne samo u BIH nego i u Hrvatskoj i Srbiji. Često su se „vadili“ da o tome, zbog čega zovemo, odlučuje samo „šef“, to jest Mladić, a on sada nije tu i slično.
Danas, kad se sećam tih događaja, čudim se i pitam da li ima još neko ko bi mogao da poveruje da je Karadžiću i Krajišniku, a posebno Mladiću, mogao neko nešto da naredi, pa još da im naredi da se počine zločini. Možda niko iz vojske pre mene nije shvatio i prozreo Miloševića i karakter njegovog režima i možda ga niko kao ja nije osuđivao za sve što je uradio, ali mi nikad nije palo na pamet niti da pomislim da je planirao i naređivao da se izvrši zločin ili čak genocid. (Ove redove napisao sam pre nego što je Međunarodni sud pravde u Hagu doneo presudu po tužbi BIH protiv Srbije. Nakon izricanja presude, samo dodajem da je smatram pravednom i uravnoteženom. Sud je Srbiju, s pravom, oslobodio optužbe za genocid, kao što je, s pravom, okrivio za nekažnjavanje i neisporučivanje Hagu optuženih za zločine i genocid, a pre svega Mladića.)
Nastavlja se