Stranke ne nude programe, samo produžene slogane

Dok su, tokom vanrednog stanja za mesec i po dana koliko je nadgledan program najgledanijih televizija, pojedine opozicione stranke i njihovi lideri, bilo da se radi o onima koje izlaze na izbore ili ih bojkotuju, bile na udaru izrazite negativne kampanje, neki nisu ni pomenuti.

U tome se, prema podacima, istakla televizija Pink, kao kanal za obračun vlasti sa političkim neistomišljenicima.

I dok privatnim televizijama ne može da se zameri ukoliko forsiraju jednu političku opciju, sve dok u izveštavanju poštuju zakon i kodeks novinara, Aleksandar Vučić je u negativnom, kritičkom kontekstu na RTS tokom tog perioda pomenut svega 13 sekundi, dok se opozicija pojavljivala u ogromnom broju negativno konotiranih priloga.

Profesor FPN Miroljub Radojković smatra da nije iznenađujuće što stranka na vlasti koristi javni servis za svoju promociju, jer sa pozicije moći koju poseduje ima tu mogućnost.

– Kao u šahu, stranka na vlasti ima bele figure, ona počinje meč, u prednosti je, poseduje institucije i funkcionere, i odavno vodi funkcionersku kampanju. U toj kampanji ističe se televizija Pink, koja odavno o vladajućoj stranci ima samo pozitivan stav i predstavlja neku vrstu glasnogovornika predsednika države i njegove stranke. Međutim, kako se radi o privatnom emiteru, koji se rukovodi tržištem i rizicima koje ono nosi, niko mu ne može zabraniti da se opredeli i forsira neku političku opciju, navodi Radojković i dodaje da se slične situacije mogu videti i u zemljama daleko razvijenije demokratije, gde oznaka „javni servis“ više nema pravi smisao, jer te televizije prate određeni zatvoreni slojevi društva, pa i uticaj tih medija na političko opredeljenje birača slabi, kao i efekti njihove upotrebe u predizbornoj kampanji.

Istraživanja su pokazala i odsustvo kritičkih, analitičkih emisija, koje se bave izbornim programima stranaka i njihovim realnim uspesima i neuspesima, dok se masovno emituju propagandni, reklamni materijali, u vidu spotova i slogana. To, smatra Radojković, odgovara javnom servisu koji tako formalno može da održi obavezu ravnopravne zastupljenosti stranaka.

– Stranke snimaju i montiraju priloge, a javni servis ostaje na nivou one svoje obaveze da u predizbornom bloku isto vreme daje svim akterima. Svako ko ima šta da kaže da mu se po 30 sekundi, a televizije to puštaju bez uvoda i komentara. Međutim, naši političari, koji su amateri za komunikaciju, ne mogu da naprave nešto suvislo i predstave neku dobru ideju u pola minuta, nego moraju da im pomognu neke njihove pi-ar službe. I tada se jasno vidi da ima puno političkih igrača koji nemaju jasan program, a često i promašuju temu. U 30 sekundi je lako reći nešto što je obećanje, bez objašnjenja kako da se to uradi, i onda se samo nabrajaju dobre stvari koje će oni, kada dođu na vlast, da urade. To su samo produženi slogani, precizira Radojković.

On dodaje da televizijskim programima nedostaju dueli ili panel diskusije, koje bi bile tematski organizovane.

– Gledaoce od parola više interesuje da čuju objašnjenje političara kako će do tih ideja i stići, koji su načini i sredstva kojima će to što obećavaju progurati u praksi, što je komplikovanije i što jeste posao svake izvršne vlasti. Potrebno je političke aktere suočiti sa predstavnicima različitih struka, ali i da ekonomisti objasne ekonomski program, a umetnici kulturnu politiku stranke, objašnjava Radojković.

Kao globalni problem javlja se proizvodnja dezinformacija, lažnih vesti i spinova, a obraćanje biračima se seli sa klasičnih medija na internet i društvene mreže, poput Tvitera. Profesor Radojković ističe pitanje na koje, kako kaže, ni istraživanja još nisu dala odgovor, da li mediji imaju direktan uticaj na političko opredeljenje građana, odnosno birača.

– Struktura birača se prirodno menja, to postaju neke nove generacije, to su oni ljudi od kojih se najmanje može očekivati bilo kakav efekat, jer oni po pravilu televiziju, novine i radio drže u svom džepu, odnosno biraju ih i informišu se sa svojih pametnih telefona. U tom smislu, koliko god da vlast ima razvijenu propagandu, pitanje je koliko je od toga prošlo selekciju korisnika. A sa druge strane, ono što se stavlja na internet, barem kod nas, nije od odlučujućeg značaja. Razlog je to što je što se najveći deo korisnika ne uključuje u aktivne diskusije, a najnovije tehnologije poput Tvitera su poznate upravo po tome što razvijaju sistem jednosmernog informisanja. Onaj koji napiše tvit i oni koji ga slede dobijaju informaciju, najviše što učine je retvit, a dalje komunikacije nema, kaže Radojković.

On dodaje da su na društvenim mrežama podele jasnije i tvrđe nego u medijima, jer se formiraju komunikacione zajednice istomišljenika, koji ne žele u svoju sredinu da propuste nikakvo drugačije mišljenje.

– Virtuelne zajednice uvode ljude u neke svoje balone u kojima se oni „druže“ i jedan drugog podupiru, gde nema odustajanje od svog mišljenja i svoje ideologije, nema međusobne diskusije, osim svađa, uvreda i ostalog što ne spada u političku komunikaciju par ekselans, navodi Radojković.

Vuletić (RTS): Upravni odbor nenadležan

Na Danasovo pitanje kako komentariše podatke monitoringa u kome je javni servis za mesec i po dana kritikovao Aleksandra Vučića svega 13 sekundi, kao i druge nalaze istog istraživanja, predsednik Upravnog odbora RTS Vladimir Vuletić odgovorio je kratko da se „Upravni odbor ne bavi pitanjima programskog sadržaja“, te da su njegove nadležnosti „definisane članom 19. Zakona o javnom medijskom servisu“. Napomenimo i da je odgovor na ista pitanja Danas najpre potražio od Milivoja Pavlovića, predsednika Programskog saveta RTS, ali je upućen na Upravni odbor.