Strašne vesti iz Pitsburga

Celoj privredi Srbije je najmanje jednom, a da ova novinarka pamti, razrezan porez na Železaru Smederevo, pa je legandarni Duško Radović jednog jutra sa talasa Studija B zavapio: „Dadosmo sve da bismo imali Železaru Smederevo, kad budemo imali Železaru Smederevo, nećemo imati ništa drugo“. Sem što je bila predmet aforizama, Železara Smederevo je bila i predmet sad tako popularnih, ali bezazlenih novinarskih metafora, pa je jedna naša koleginica Srbiju i njeno čudo – čedo iz Smedereva upoređivala sa čovekom koji je kadar da kupi fiću, ali on kupi mercedes, pa ga onda ne vozi jer nema para za benzin. Toliko je ponekad koštala građane i privredu Srbije da su u nevolji smislili i nevoljno objašnjenje kako je do te greške na njihovim plećima došlo: Josip Broz Tito posetio Smederevo, pa pitao šta tu uspeva, a oni mu rekli grožđe, on prečuo: gvožđe i rekao:onda ovde železara. Ko je smeo da mu protivreči!?

Železara Smederevo je marta 2003. godine praktično poklonjena zato što država više nije mogla da je subvencioniše odnosno izdržava. Ali kako i dolikuje političkom privrednom čudu, ratosiljali smo je se u proceduri nabijenoj politikom. A kako je Srbiji suđeno, pritom smo se posvađali s pola sveta, a drugoj polovini nismo omilili. Železara Smederevo je naime praktično poklonjena američkoj kompaniji U. S. Steel, sa sedištem u Pitsburgu, pošto je firma Sartid prethodno otišla u stečaj. Mada su ih materijalni dokazi povremeno jasno demantovali, političari iz Vlade Zorana Đinđića negirali su bilo kakvo svoje učešće u ovom poklonu, a u prvi plan su i za zasluge i za kaznu isturali mlađanog šefa Đinđićevog kabineta Nemanju Kolesara (sve sa kumom, stečajnim upravnikom), koji je opet kad god je trebalo okolo kratko podsećao da su „srpski sudovi nezavisni i da vlada na njih nema uticaja“. Ali poklonoprimac vezu sa vladom nikada nije negirao, naprotiv, novinarima je više puta jasno rečeno da ta firma u posao ne ulazi dok ne dobije naklonost lokalne vlasti. Slovačku vladu su u tom smislu isticali kao primer za ugled. Smederevsku železaru je Trgovinski sud u Beogradu prodao za samo 23 miliona dolara Amerikancima bez javnog tendera, iz razloga čiju političku težinu su bez zazora potvrđivali čak i stručnjaci za crnu metalurgiju.

Profesor Danijel Cvjetićanin je u vreme prodaje železare bio savetnik tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice i nikada nije krio da je u političkim konsultacijama oko prodaje firme učestvovao, a ovoj je novinarki više puta potvrdio da je „već posle 15 minuta znao da Sartid treba prodati Amerikancima“. Danas kaže: „Oni su nas tada više plašili nego što su davali neku dobru ponudu. Oni su nama kazali: vi na svetskom tržištu čelika ne predstavljate ništa. Tu par firmi rešava sva pitanja:i kinesku tražnju, koja je tad bila velika, i tražnju u južnoj Americi, koja je tada bila velika, i tu vi jednostavno niste igrači. Mi držimo to tržište, mi jednostavno možemo sa tog tržišta da vas oteramo ili da vas primimo. Vi ste napravili nešto što ne može da prođe pored naših monopola“. Jedan od naših vrhunskih stručnjaka za crnu metalurgiju pozdravljao je obavljenu transakciju sa istom još detaljnijom, dakle dobrim delom političkom argumentacijom: „Po mom mišljenju, U. S. Steel je najidealnije rešenje za Sartid koje se u ovom trenutku moglo pronaći… Već tri godine su na snazi antidampinške mere EU plus prošle godine uvedene dodatne carinske dažbine. Očekuje se da U. S. Steel taj problem reši do trećeg kvartala ili tokom trećeg kvartala ove godine. Inače, Amerikanci su prvi uveli zaštitne mere za svoju industriju čelika u vidu dodatnih taksi na njegov uvoz, a EU je praktično samo uzvratila istom merom“, izjavio je aprila 2003.

„Amerikanci su za fabriku praktično dali oko 100 miliona dolara: 23 miliona za fabriku, a 80 miliona za isplatu otpremnina radnicima, i svi su bili srećni a najsrećnija je bila država jer joj je ostao dug od samo milijardu i po dolara“, kaže dr Cvjetićanin. Na teret Sartidu u stečaju ostali su dugovi firme, među kojima pretežu potraživanja četiri velike domaće banke u stečaju, a Sartid u stečaju je i na spisku 100 najvećih dužnika Poreske uprave Srbije. Sredinom prošle godine u stečajnoj masi se nalazilo 49 miliona evra dok su sudski priznata potraživanja dostigla oko 1,33 milijarde. U ovu ogromnu sumu nije bilo uračunato i pravnom gimnastikom isprva osporeno potraživanje konzorcijuma nemačkih banaka, fondova i trgovačkih firmi od oko 100 miliona dolara, koje nas je uvelo u spor sa Nemačkom oko „okolnosti te specifične privatizacije“, kako je govorio bivši nemački ambasador u Beogradu Andreas Cobel, a koji je često podizan na visok politički nivo.

Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać nije odustala od tvrdnji da je u ovom poslu bilo korupcije, ali je više puta podvukla da Amerikanci u njoj nisu učestvovali! Od prodaje do izbijanja svetske ekonomske krize sve je, sa manjim incidentima, u Smederevu teklo kao podmazano.

„To je za nauk: da su oni fabriku platili koliko treba, ne bi se sad tako lako odlučili na njeno zatvaranje“, kaže dr Cvjetićanin na strašne vesti iz Pitsburga da poslednjeg dana januara železaru u Smederevu može zadesiti i ta opcija, jer se vlasniku proizvodnja u njoj više ne isplati. „Ali ne verujem da će je ugasiti, samo zatežu i traže dodatne povlastice“, kaže jedan od najneposrednijih učesnika prodaje iz 2003. godine, koji ni danas o svom učešću ne bi govorio javno ni pred streljačkim vodom. On takođe duboko sumnja da će Vlada Srbije preuzeti održavanje proizvodnje u Smederevu jer „ogromne su pare za to potrebne“, a još manje da će sakupiti dovoljno za kupovinu firme. „Biće kako Amerikanci kažu“, siguran je dr Cvjetićanin. Američki partneri su odabrali ne može politički povoljniji trenutak biti da donose sudbinske odluke za privredu Srbije. Tri meseca pred teške parlamentarne izbore vladajuće strukture u Srbiji su, kao što su brže bolje i potvrdile, spremne na sve. Samo bi im sada trebalo 5400 radnika na ulici.

Nekad su bili u modi šefovi kabineta, sad su tu ulogu preuzeli državni sekretari. Izbor državnog sekretara u Ministarstvu za finansije Dušana Nikezića za šefa radne grupe koja bi obustavljanje proizvodnje u Smederevu trebalo da spreči svedoči da u eventualnim pregovorima sa Amerikancima neće biti obaranja ruku. Samo zapisnik želja.

HUMANI KAPITAL I DILETANTSKO ISTRČAVANJE: „To što je Vlada Srbije odmah napravila radnu grupu vrlo je nevešt prilaz celoj situaciji, trebalo je sigurno čekati, pa ako Ju es Stil nešto traži razmišljati o tome da li da se to uradi ili ne“, kaže za Danas konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević. „Vlada je reagovala tako neprofesionalno, da sam ja zapanjen“, kaže i Vladimir Kravčuk, zadužen za ekonomska pitanja u LDP-u. „ Tako ishitreno reći: hoću, sve ću da uradim, kupiću i fabriku ako treba, time ti pregovarački uslovi strašno padaju“, dodaje on. „U ovom momentu imamo čak da se cena čelika postepeno popravlja, što znači da se može dogoditi da sam Ju es Stil popravi ovu situaciju. I za nas bi bilo najpametnije da se ne istrčavamo“, kaže Milan Kovačević uz podsećanje da mi već imamo ogroman problem sa javnim novcem. „A ovde se očito i u jednoj i u drugoj varijanti mi istrčavamo kao neko ko će potplaćivati da oni koriste proizvodnju iz Smedereva. To bi bilo jako pogrešno kao što je bilo i dosad pogrešno što smo navikli da se za strana ulaganja od nas traže velike dotacije. Umesto da popravljate sistem, da imate jevtinije transakcije, da imate bolje sudove, da je ugovor važniji nego što jeste, mi trošimo novce i stalno obećavamo nove novce, a nemamo dovoljno novca i to nam je najveći problem“, dodaje Kovačević.

Podsećajući da je država Srbija železaru prodala zato što njen budžet nije više mogao da izdrži socijalna i druga davanja za tu firmu, profesor Cvjetićanin kaže: „Sad je ispalo, umesto da država daje socijalnu pomoć našima, davaće je praktično Amerikancima jer će plaćati radnike dok ne rade čekajući konjunkturu na svetskom tržištu. Time će Amerikance staviti u jako povoljan, a nas u polukolonijalan položaj. Dok čeličana radi, dok ima konjunkture na svetskom tržištu, profiti su vaši, a kad nema konjunkture, rizik je onda naš i onda mi održavamo u pripravnosti ono što se zove humani kapital da uskoči opet kad dođe do konjunkture. To nijedna država ne bi smela da dozvoli i ne samo država, nego niko ko vodi računa o svojim interesima. To je protivno tržišnim odnosima. Onaj ko snosi rizik, taj može da uzima profit“. Na stranu to što nije jasno, kako kaže Vladimir Kravčuk, zašto se država u sličnim situacijama prema jednoj firmi ponaša ovako, a prema drugoj onako, poreski obveznici, smatra dr Cvjetićanin, imaju povodom ponašanja oko Ju es Stila sve razloge da budu jako ljuti na državu i iz drugih razloga. „ Jer, da li je održavanje humanog kapitala u smederevskoj železari prvi prioritet koji Srbija ima ili možda ima i nekih drugih od tih humanih prioriteta“.

Cvjetićanin smatra da železara u Smederevu ne može biti ni ekonomskim prioritet jer prvo, nije u vlasništvu države Srbije, a drugo: „Mislim da je tržište čelika otvoreno, i po sporazuma sa EU mi smo na vetrometici, nemamo mi više domaćeg i stranog proizvođača u smislu da bi naše tržište bilo zatvoreno za druge, hvala bogu da taj idiotizam nismo napravili“.

Da li je Ju es Stil za sebe ugovorio neke posebne povlastice u Srbiji nije baš poznato, mada je povremeno bilo predmet domaćih političkih sporova. Kao kad je Velimir Ilić sa mesta ministra za infrastrukturu tražio ugovor o prodaji pre nego što realizuje zaključak Vlade da se Ju es Stilu sa 8,5 miliona evra budžetskih para izgradi železnički priključak sa pristaništem. Navodno se ispostavilo da je ugovor izgubljen. I strane novine su prošle godine objavile da je opština Smederevo gotovo do ukidanja smanjila Ju es Stilu taksu na korišćenje zemljišta uz Dunav i na ime ekološke takse. Da je po tom osnovu u tri krizne godine kompanija stekla povlasticu od 400 miliona dinara, potvrdio je i gradonačelnik Smedereva Predrag Umićević. „I to je strašno. Pogledaj samo koliko to narušava slobodnu konkurenciju“, kaže profesor Cvjetićanin.

Kad su naročito besni u Elektroprivredi Srbije tvrde da američki ambasador poseti Vladu Srbije kad god krene priča o poskupljenju struje, a po njihovoj nezvaničnoj, a gruboj računici Ju es Stil u Srbiji ima upola nižu cenu struje nego u slovačkim Košicama. „Ali Ju es Stil redovno plaća struju. Ukoliko bi ga sad preuzela država, postao bi novi RTB Bor. Bor struju ne plaća godinama, najveći je dužnik EPS-u, a država taj dug pretvara u svoje vlasništvo“, kažu naši sagovornici iz Elektroprivrede. Ipak, proizvodnja u slovačkim Košicama ide punom parom, a u Smederevu joj preti gašenje.

KINEZI DOLAZE: „Jedva čekam da Kinezi dođu, tanana milena, da Kinezi dođu, da pešice kroz Evropu prođu… „, ovako se Indeksovo radio-pozorište podsmevalo stavovima nekih bivših političara parodirajući narodne pesme. „Ko bi očekivao da će Kinezi da osvoje sve“, kaže sada jedan od najaktivnijih učesnika u prodaji sartida Amerikancima. „Pa možda su Amerikanci izgubili deo monopola na tržištu čelika, ali imaju oni još monopol. Međutim, kriza je velika i oni zatvaraju prvo ono što im se najmanje isplati, a najmanje im se isplati ovde jer su plate ipak više nego u Kini“, tvrdi dr Cvjetićanin.

Velika odricanja ili veliki rat

– Kriza će brzo proći jer se kriza razrešava ratom, a u ratu crna metalurgija igra priličnu ulogu – kategoričan je dr Cvjetićanin. – Ne mislim to ja, to tvrdi ekonomska teorija. I Soros je rekao biće rata, ali više u vidu proročanstva. Ali po Marksu, zna se kako nasta kriza. I po Kejnsu, zna se kako nastaje kriza, ali ljudi neće da čitaju. Za periodom velikog progresa, uvek dolazi period velike krize. Kad se izgradi mreža železnica u Britaniji i SAD krajem XIX veka, da li su ti ljudi, koji su gradili te pragove i železnice, ostali bez posla? Pa, jesu. Da li je to izazvalo nedovoljnu tražnju? Jeste. Da li je pred kraj XX veka došlo do fantastičnog buma elektronike, računara, mobilne telefonije? Da li je u Kini došlo do progresa? Da li je to sada završeno? Jeste. Da li su ljudi koji su u tome učestvovali ostali bez posla? Jesu. Je li mora da dođe do krize? Mora. Može li se ta kroza razrešiti tako da se ti ljudi zaposle negde gde se stvara samo tražnja? Može. Koja je to grana u kojoj se stvara samo tražnja? To je ratna industrija – kaže dr Cvjetićanin i dodaje:

– Jedini način da se izbegne svetski rat katastrofalnih razmera je da novinari, analitičari, ekonomisti stalno govore o toj teoriji. Onda će ljudi morati da se trgnu i da se spreme na velika odricanja i jedni i drugi i treći, pa da do rata ne dođe. A ako se svi mi tešimo, neće valjda, ljudi su pametni, ništa od toga, jer objektivno sve vodi ka ratu. Ne da to neko želi – kaže dr Danijel Cvjetićanin.