Strast Hajdegerovog života

Misao Martina Hajdegera imala je veliki uticaj na najistaknutije filozofe dvadesetog veka kao što su: Herbert Markuze, Žan-Pol Sartr, Kostas Akselos, Žak Derida, Paul Tilih, u našoj sredini Vanja Sutlić i mnogi drugi. Akademski status univerzitetskog profesora filozofije u Frajburgu omogućio je Hajdegeru sjajnu karijeru, na koju je, nažalost, pala tamna senka nacističke opredeljenosti, u tegobnom vremenu „sumraka bogova“, dok je obavljao dužnost rektora univerziteta. Naravno, sve se ovo dogodilo nakon Hitlerovog dolaska na vlast 1933. g. Postoje ozbiljna svedočenja, pa i validni dokazi da je veliki mislilac bivstva bio simpatizer Adolfa Hitlera već 1932. g. Sasvim je izvesno da je Hajdeger sa članskom kartom nacionalsocijalističke partije Nemačke u ruci, pod rednim brojem 312589, uredno podmirivao članarinu – u periodu od 1933 do 1945. godine.

Hajdeger je 30. juna, 1933. g. pred Savezom studenata Hajdelberškog univerziteta održao predavanje iz kojeg se može razabrati njegova potpuna privrženost nacističkom režimu, kao i njegovo otvoreno zalaganje za princip da izbor saradnika i profesora na univerzitetu mora biti saglasan sa novim poretkom Trećeg rajha.

Dvotomna knjiga našeg uglednog filozofa Danila N. Baste, nedavno objavljene pod naslovom „Nad prepiskom Martina Hajdegera“ (Izdavači: Draslar – partner i Dosije iz Beograda) jedinstven je pokušaj ne samo u nas nego i u svetskoj filozofskoj literaturi – sa osnovnom intencijom da se što temeljnije istraži i interpretativno obuhvati epistoralni karakter Hajdegerovog mislilačkog iskustva.

U ovoj pozamašnoj raspravi prikazano je trinaest recentnih prepiski iz kojih se mogu razabrati „sporedni putevi“ Hajdegerove filozofije, brojni rukavci koji dodatno senče i osvetljavaju glavni tok uzornog filozofiranja dvadesetog veka. U osnovi, ova prepiska je neka vrsta pobočnog dijaloga i dodatnog objašnjenja mnogih nedoumica i kontroverzi – zanimljivo štivo koje čitaocu upotpunjuje utisak ne samo o tome kako je nastajala jedna grandiozna misaona građevina nego je reč o specifičnom fenomenološkom profilu „duhovne situacije vremena“. Ovaj epistoralni zapis otvara prepiska između Rikerta i Hajdegera, tog po mnogo čemu uvek delikatnog odnosa učitelja i učenika – ali i velikih ličnih iskušenja u potrazi za vlastitom filozofskom pozicijom. Tokom ovog formativnog perioda pred Hajdegerom su se otvorila sva ključna pitanja mišljenja i delanja, rata i mira, besmislenosti i nekorisnosti filozofije u ratnim nevoljama, njenom značaju i korisnosti u doba mira – potrebi zasnivanja filozofije kulture kao aksiologije i „novog“ sistema vrednosti, što je inače bilo svojstveno intelekturalnom pregnuću Hajdegerovog učitelja u filozofiji Hajnriha Rikerta. Dakle, iz ovog se vidi da Hajdeger odbacuje „čistu“ logiku kao golu, beživotnu apstrakciju koja ne mari za istinskim ljudskim bivstvovanjem – što će ga docnije približiti Huserlovoj fenomenologiji. Strahote Prvog svetskog rata otvaraju pitanje politike i nemačke nacionalne egzistencije, katolicizma i religije u celini. Basta, pažljivo analizujući ovu prepisku, s pravom primećuje da Rikert prema Hajdegeru nije imao paternalistički odnos, već ga je podsticao na samostalnost u mišljenju, držeći se prećutno načela da je učitelj uspešno okončao svoju ulogu samo ukoliko ga je učenik nadmašio. U slučaju Martina Hajdegera to se odista i dogodilo.

Pored neslaganja u filozofiji, Martin Hajdeger i Hana Arent imali su sasvim oprečne estetske i književne senzibilitete. On je visoko vrednovao Knuta Hamsuna, a ona Hermana Broha i Franca Kafku.

Hana Arent je bila „strast njegovog života“, dodatno nadahnuće njegovom filozofskom stvaralaštvu, u zavidnoj meri dostojan sagovornik „šumskih puteva“ mišljenja. Ima jedna upadljiva asimetričnost u volji da se upozna filozofski rad one druge strane. Dok je Hana Arent sa izrazitom skrupuloznošću iščitavala Hajdegerove spise, dotle je njen intimni prijatelj i znameniti mislilac jedva uspevao da ponešto prelista od njenih brojnih knjiga. Ovde je samo reč o tome da je Hajdegeru na prvom mestu bio njegov rad na stvari mišljenja, a sve ostalo je bilo u drugom planu. Sebičnost, zar ne?

U knjizi Danila Baste nalazimo dve neobično važne prepiske čiji su sudionici istaknuti teolozi dvadesetog veka: Rudolf Bultman i Bernard Velte.

D. N. Basta je u ovoj knjizi pokazao retku skrupuloznost i istraživačku istrajnost, za nijansu naglašeniju literarnu sklonost nego teorijsku strogost. Istini za volju, autor primerenije ukazuje i prikazuje nego što dokazuje. Uostalom, takva je priroda samog predmeta istraživanja. Pisana sa primetnom dozom autorske strasti i nehotičnom impresionističkom retorikom zavođenja, ona će blagodareći „sporednim stazama“ filozofiranja „Nad prepiskom Martina Hajdegera“ – sabrati utiske o znamenitom misliocu i diskretno nagovoriti filozofski obrazovanog čitaoca „u oskudnim vremenima“ – na autentično mišljenje.

Ljubav i kritika

Najzanimljivija i najintrigantnija je svakako prepiska između Hane Arent i Martina Hajdegera. Basta s pravom naglašava da je reč o jedinstvenom epistoralnom iskustvu koje sažima ljubavnu, prijateljsku i naposletku izrazito misaonu, tj. filozofsku dimenziju ovog, po mnogo čemu delikatnog odnosa između najznačajnije filozofkinje i najvećeg mislioca dvadesetog veka.

Hana Arent je kao mlada studentkinja bila opčinjena Hajdegerovim predavanjima, živosti i životnosti koja se osećala prilikom interpretacije određenog filozofskog problema. Uprkos pomenutoj zadivljenosti i ranijoj intimnoj bliskosti, Arentova se nije upustila u ulogu pukog trabanta Hajdegerovog mišljenja i delanja, već je negovala kritički sud o pojedinim filozofskim stavovima svog velikog učitelja.

Neposredno posle Drugog svetskog rata, tačnije 1948. Hana Arent je objavila raspravu „Was ist das Existenz-Philosophie“, u kojoj se neštedimice kritički obrušava na Hajdegerovu filozofiju tvrdeći da se radi o najobičnijem „terminološkom prividu“ i „o vidljivim jezičkim trikovima i sofistici.“ Istini za volju, njena kritička pažnja ide i dalje, u nastojanju da svekoliku Hajdegerovu filozofiju okarakteriše kao koncept „apsolutnog egoizma“, nečem što seje strah i pretnju prema svakoj vrsti ljudske bliskosti. Naprosto, takva je priroda Hajdegerovog razumevanja sopstva. Ovom romantičarskom subjektivizmu, kako je isticala Hana Arent – daleko je primerenija bila filozofija Karla Jaspersa, njena otvorenost i komunikativnost. U ovom tekstu se oseća i načelna volja za problematizovanjem odnosa filozofije i politike. Arentova spočitava Hajdegeru da njegovo mišljenje u osnovi predstavlja paradigmatički slučaj subjektivizovanja sveta i da kao takvo nije podesno za kritičko rezonovanje javnosti i moguće utemeljenje delatnog sopstva uopšte. Istini za volju, u docnijem periodu Arentova se nikada nije latila ovako oštrih, kritički intoniranih stavova povodom Hajdegerove filozofije.