Omer Karabeg: O Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane Srbije razgovaraju Miroslav Hadžić, dugogodišnji direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i profesor Fakulteta političkih nauka, i Armin Kržalić, profesor Fakulteta za kriminalistiku, kriminologiju i sigurnosne studije u Sarajevu. Najviše reakcija je izazvao deo u kome se kaže da je očuvanje Republike Srpske prioritet spoljne politike Srbije. Zašto je to sada ubačeno u dokumente kojima se definišu nacionalni interesi Srbije?
Miroslav Hadžić: Čini mi se da je neposredni okidač za takav stav bila procena da je na delu pokušaj revizije Dejtonskog sporazuma koji ugrožava položaj Republike Srpske.
Dakako, dodatni razlog treba tražiti u unutrašnjoj političkoj dinamici i htenju ovdašnjih vlastodržaca da proizvode brigu i strah za opstanak Republike Srpske, a preko toga i Srbije. Čak se u strategiji tvrdi, da opstanak Srbije zavisi, između ostalog, i od opstanka Republike Srpske.
Taj diskurs je u upotrebi od dolaska na vlast Srpske napredne stranke tako da ne treba da čudi obnavljanje priče o ugroženosti Srba i proglašavanje Republike Srpske za strateški cilj. Vulin nastupa kao glasnogovornik onih koji donose suštinske odluke i koji kreiraju tu politiku.
Armin Kržalić: Proglašavanje dijela BiH nečim što je od posebnog značaja za sigurnost i odbranu Srbije svakako je izraz agresivne politike prema BiH.
Ustav BiH jedini je zaštitnik zemlje i svih njenih dijelova i naroda.
NJih niko izvana ne može štititi.
Zbog toga ovakav pristup Srbije predstavlja vid grube povrede suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH.
Republika Srpska je dio suverene države Bosne i Hercegovine i ona nije isključivo entitet srpskog naroda nego i bošnjačkog, hrvatskog i svih naroda koji tamo žive.
Hadžić: U dokumentima o kojima govorimo piše – očuvanje Republike Srpske u skladu sa Dejtonskim sporazumom. Ne vidim tu ništa agresivno, bar ne izravno.
Ali ako bi već trebalo menjati strategiju u BiH, onda bi u neprijatelje trebalo svrstati i Hrvatsku.
Jer u strategiji nacionalne sigurnosti Hrvatske postoji isti stav malo drugačije formulisan, pa se kaže da je Republika Hrvatska odlučna da provodi svoju ustavnu obavezu o posebnoj skrbi za hrvatski narod u BiH.
Kržalić: Volio bih znati kako bi reagirali Vulin, predsjednik Vučić i eksperti u Srbiji kada bismo mi u dokument o sigurnosnoj politici stavili da je naša obaveza da štitimo Bošnjake u Sandžaku.
NJihov odgovor bi bio – ne da je to agresivno – već da je to klasična agresija.
Hadžić: Ja čitam šta piše u tekstu. Mi to možemo interpretirati na različite načine, ali u tekstu se nigde ne upotrebljavaju formulacije koje pominje kolega.
U obe strategije se govori o očuvanju Republike Srpske u skladu sa Dejtonskim sporazumom.
Ako postoji Dejtonski sporazum u kome se i Hrvatska i Srbija, kao naslednica Savezne Republike Jugoslavije, pojavljuju kao potpisnice, a u aneksu i kao garanti, onda Srbija u skladu s tim, kao i Hrvatska, ima pravo da kaže da je posebno zainteresovana za opstanak Republike Srpske.
U Dejtonskom sporazuma Srbija, odnosno Savezna Republika Jugoslavija, je potpisnica i to u dvostrukom statusu – kao zemlja koja zastupa sebe, ali istovremeno i kao ovlašćeni zastupnik Republike Srpske. Međutim u Aneksu I-A član 13 Srbija, odnosno SRJ, slovi kao garant ostvarivanja toga sporazuma. Prema tome, ovde je reč o dvojnoj ulozi.
Kržalić: Treba praviti jasnu razliku između garanta i svjedoka u međunarodnim ugovorima. Već dugi niz godina međunarodno pravo ne poznaje koncept garanta.
U preambuli Dejtonskog sporazuma piše da su Srbija i Hrvatska ugovorne strane, a kao ugovorne strane one su svjedoci, a ne garanti.
Ako već preuzimaju obaveze garanta po međunarodnom pravu, onda bi trebalo da preuzmu i obaveze za štetu koja je proizašla iz onoga što se događalo od 1992. do 1995. godine.
Hadžić: Imam Strategiju pred sobom i citiram stavove: „očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gdegod on živi uslov je opstanka Republike Srbije, dijaspore i Srba u inostranstvu, te Republike Srpske kao entiteta u skladu sa Dejtonskim sporazumom“.
Prema tome, sve vreme se govori o očuvanju, ne o zaštiti, pogotovo ne o nasilnoj, oružanoj zaštiti kao što, uostalom, i u strategiji Hrvatske piše da se svim diplomatskim, ekonomskim, komunikacijskim, odbrambenim i drugim sredstvima pripomaže i doprinosi da se očuva postojanje i vodi skrb o delovima naroda koji se tretira kao svoj.
Kržalić: Naravno, pravo je svake zemlje da štiti dijasporu bilo gdje da je ona – u susjedstvu ili u svijetu.
Ali ni u jednom trenutku ne bi trebalo ostavljati prostora da se manipuliše netačnim terminima, pa da možemo pretpostaviti da se iza nečega krije oružje ili vojna moć koji su nam u prošlosti donijeli velike probleme.
Hadžić: U tom dokumentu se na puno mesta pominju bilateralni i dobrosusedski odnosi, politika mira itd.
Zalažem se za to da korektno interpretiramo dokument, pa da onda eventualno raspravljamo šta on znači, bez obzira šta govore Vulin ili neko drugi i kako nastupaju u javnosti – u samom dokumentu toga nema.
Čini mi se da ta strategija neće izazvati nikakve direktne posledice.
Ona može biti jedno vreme udarna tema i povod za međusobna prepucavanja i slanje poruka namenjenih pre svega sopstvenoj i međunarodnoj javnosti.
Kržalić: Strategija će sigurno doprinijeti zahlađenju u odnosima Bosne i Hercegovine i Srbije, koji su bili prilično unaprijeđeni. Nije bilo ni vrijeme, ni mjesto da se donosi takva strategija. S druge strane, ova strategija neće poboljšati položaj Srba van Srbije, jer će ostati mrtvo slovo na papiru.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
