Strateški interes ne pita za cenu

Mehanizam po kome će se graditi lokalni aerodromi otkrio je 18. juna ministar turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić u obraćanju građanima na predizbornom skupu u Novom Pazaru: „Reći ću vam nešto što liči na bajku. Mi krećemo sutra u traženje lokacije za izgradnju aerodroma u Novom Pazaru. Do kraja jula imamo obavezu da nađemo lokaciju od 20 hektara i da napravimo aerodromsku pistu dužine od 1.200 do 1.500 metara. Država ulaže 10 miliona evra“.

Po tom principu, pored tri vazdušne luke koje su u funkciji – Beograd, Niš, Kraljevo – Srbija će dobiti bar još sedam aerodroma za koje centralna i lokalne vlasti obećavaju da će preporoditi krajeve u kojima se grade.

Čini se, međutim, da je u Srbiji ponestalo lokacija za nove vazdušne luke, pa je vlast odlučila da pravi aerodrome i Srbima u regionu. Na talasu te ambicije predsednik Srbije Aleksandar Vučić objavio je da će graditi aerodrom u susednoj državi, u Trebinju.

Predsednik je 26. avgusta posle razgovora sa srpskim članom predsedništva BiH Miloradom Dodikom rekao da Srbija želi da bude vlasnik tog aerodroma, da su analizirani svi ekonomski aspekti, da će javnost o iznosu novca za izgradnju aerodroma biti obaveštena, da će prvi avion sigurno poleteti do marta 2022. a možda i do kraja 2021.

„To nisu mala ulaganja sa naše strane, ali verujem da će projekat biti isplativ i dugoročno od velikog interesa i za Srbiju i za naš narod u Hercegovini, Crnoj Gori, itd“, poverio se građanima predsednik Vučić.

Iako deo izjave da su analizirani svi ekonomski aspekti na prvi pogled deluje umirujuće, ne može a da ne zabrine drugi deo iste izjave u kojoj se kaže kako predsednik veruje da će projekat biti isplativ. Jer, ako su analizirani svi aspekti, onda predsednik ne treba da veruje nego da se pozove na stručnu studiju opravdanosti ulaganja koja kaže da će projekat biti isplativ.

Na temu isplativosti ponešto je, dan pred susret Vučić-Dodik, rekla ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović, tumačeći da je „do ideje o izgradnji ovog aerodroma došlo zbog dobrih odnosa dva predsednika“.

Ministarka kaže kako je važno da je odluka doneta da će se aerodrom graditi: „Sada gledamo da to bude efikasno i finansijski i geografski. Procene su da bi bilo vrlo ekonomski isplativo, jer u prvoj godini može da se očekuje 50.000 putnika. Procena investicije je oko 50 miliona evra“.

O potencijalnim efektima ove investicije predsednik Vučić govorio je i krajem jula posle razgovora sa predstavnicima Republike Srpske u Banjaluci, kada je saopštio želju Srbije da gradi aerodrom u Trebinju: „Tu profita nema, ali je od izuzetnog značaja i za Srbiju i za Republiku Srpsku. Od strateškog značaja“.

Dakle, veoma je upitna ekonomska isplativost postojanja aerodroma u Trebinju.

Inače, o izgradnji tog aerodroma priča se već 15-ak godina i ta tema se uglavnom otvara pred izbore i zatvara posle njih. Tako je Vlada Republike Srpske još 2008. osnovala Javno preduzeće Aerodrom Trebinje i zaposlila tri radnika a do 2011. izdvojila 820.000 evra za projektnu dokumentaciju 2,6 kilometara duge piste i terminala dovoljnog da opsluži 260.000 putnika godišnje.

Vlada je tada od jedne austrijske konsultantske firme naručila studiju potencijalnih destinacija ali je kasnije konstatovala da ta studija nije kompletna.

Kasniji tender za nacrt nove razvojne strategije bio je poništen. Krajem 2013. preduzeće je ugašeno i izbrisano iz Registra privrednih subjekata i na tome su se završile sve vazduhoplovne ambicije.

Tadašnje procene govorile su da aerodrom u Trebinju ne bi bio isplativ pošto u okruženju na bukvalno stotinak kilometara postoje četiri vazdušne luke – u Mostaru (116 km), Dubrovniku (32 km), Tivtu (58 km) i Podgorici (117 km). Pošto studija isplativosti nije objavljena nepoznat je pravi razlog tadašnjeg odustajanja od gradnje aerodroma u Trebinju.

U okviru najnovije Vučić-Dodik inicijative još nije tačno određena lokacija na kojoj će se graditi aerodrom. Predsednik Vučić je u obraćanju krajem jula smestio aerodrom na neodređenu lokaciju između Trebinja, Bileće i Gacka a ministarka Mihajlović krajem avgusta govorila je o tri lokacije od kojih jedna, za sada misteriozna, ima najveće šanse da postane vazdušna luka.

Iz opštepoznatih geografskih podataka u tom delu Hercegovine nema baš previše lokacija na kojima se može izgraditi poletno-sletna pista od 1.700 metara s pratećim objektima. Skroman izbor pogodnih lokacija za aerodrom mogao bi da bude povod da se u ovaj strateški projekat uključi i jedan srpski biznismen hercegovačkih korena koji je do pre dve-tri godine imao ozbiljne namere da gradi aerodrom u Trebinju, kao deo svoje vizije nacionalnog preporoda srpskog naroda tog dela Hercegovine. Taj biznismen je Rodoljub Drašković.

Teško je poverovati u slučajnost da su 3. avgusta u Trebinju viđeni Rodoljub Drašković, vlasnik koncerna Swisslion, i Željko Mitrović, vlasnik medijske kompanija Pink International i aviokompanije Air Pink. Oni su posle druženja saopštili da pokreću zajednički kulturno-turistički biznis i najavili da će već sutradan (4. avgusta) u Beogradu razgovarati i o – „izgradnji aerodroma u Trebinju koji bi dao nemjerljiv doprinos razvoju turizma cijele regije“.

Drašković već odavno ima brojne poslovne operacije u Trebinju i okolini zbog kojih je prošle godine odlukom lokalnih vlasti nagrađen titulom hercegovačkog kneza. Još 2007. privatizovao je Industriju alata, u međuvremenu izgradio fabrike konditorske industrije Swisslion brendova i podigao turistički kompleks Grad Sunca u Draženskoj gori a prošle godine počeo izgradnju nove zgrade Gimnazije kao svoje zadužbine. U planu su bili filmski grad u Humu i revitalizacija nacionalnog parka Sutjeska. Jedan od Draškovićevih razvojnih projekata, koji je trebalo da zaokruži turističku ponudu njegove kompanije, bio je aerodrom na platou Zupci, za koji su stručnjaci potvrdili da je najoptimalnija lokacija.

U proleće 2016. Skupština grada Trebinja donela je odluku da Rodoljubu Draškoviću za (kako se tada pričalo) oko 1,5 milion maraka proda 20 hektara gradskog građevinskog zemljišta na lokaciji Dubrave-Zupci za izgradnju aerodroma.

Izgradnja je svečano počela 1. aprila 2016, a vlasnik koncerna Swisslion objasnio je da aerodrom neće biti njegovo privatno vlasništvo, da će osim piste dužine 1.700 metara imati i sve potrebne tehničke sadržaje (kontrolni toranj, pristanišne platforme za stacioniranje aviona, upravnu zgradu, meteorološku službu, hangar sportske i opšte avijacije i pristupne saobraćajnice) i najavio da će u martu 2017. aerodrom biti otvoren a da će njegov avion biti prvi koji će sleteti na novi aerodrom.

Samo četiri dana kasnije (5. aprila 2016) usledio je šok – kompanija Swisslion obavestila je javnost da odustaje od izgradnje aerodroma jer ne postoji politički konsenzus oko Draškovićevih projekata a i zbog činjenice da Vlada Republike Srpske ima drugog investitora koga je želela da što pre uvede u izgradnju aerodroma. Potom je nastupilo zatišije.

Aerodrom je ponovo postao aktuelan u avgustu 2017. kad je Trebinje posetio Milorad Dodik, tadašnji predsednik Republike Srpske. Dodik je prilikom obilaska Draškovićevog Grada Sunca izjavio da će Vlada RS sa Rodoljubom Draškovićem i gradskom upravom Trebinja razgovarati o izgradnji aerodroma. Da je to već svršena stvar potvrdio je Dodik koji je na licu mesta predložio da se aerodrom nazove Drašković. Tom prilikom čulo se da će izgradnja Draškovića koštati oko 25 miliona konvertibilnih maraka (12,5 miliona evra).

Međutim, krajem 2018. i početkom 2019. Rodoljub Drašković priznaje da od izgradnje aerodroma na Zupcima nema ništa jer ne postoji politički konsenzus u Republici Srpskoj: „Moje vizije ostale su samo vizije. Kriv je loš privredni ambijent. Pokušali smo da sa legalno izabranim političkim strukturama, našim stavovima kao privrednici, utičemo na stvaranje privrednog ambijenta – u čemu nismo uspeli… Nažalost, u takvom društveno-političkom ambijentu, moje vizije, moji projekti su pohranjeni ili sahranjeni, jer to ne zavisi od mene već od privrednog, društvenog i političkog ambijenta u Hercegovini“.

Posle Draškovićevog odustajanja sredinom 2019. pojavila se Aviation Industry Corporation of China (AVIC), kineski državni konglomerat u oblasti aviosaobraćaja i odbrane, zainteresovan za partnerstvo s Vladom Republike Srpske u gradnji aerodroma u Trebinju. Izgleda da su se i Kinezi povukli posle analiza koje su dovele u pitanje održivost budućeg aerodroma zbog blizine aerodroma u Dubrovniku i Tivtu.

Čini se verovatnim da se u leto 2020. Drašković, kao vlasnik parcele od 20 hektara na platou Zupci pored Trebinja, vratio u igru kad je namirisao da ima jaku kartu u novom širem političkom konsenzusu oko izgradnje aerodroma Trebinje.

Draškovićevih 20 hektara na platou Zupci mogao bi biti značajan vlasnički ulog u budućem akcionarskom društvu Aerodrom Trebinje čije će poslovanje kad god bude trebalo finansirati država Srbija. U tom političkom konsenzusu svoje gde sam tu ja izgleda da je našao i Željko Mitrović sa svojom kompanijom Air Pink.

Nesumnjivo, novi život aerodromu u Trebinju udahnuli su, a ko bi drugi, političari. Reinkarnacija ove vazdušne luke, dogovorena u tandemu Vučić-Dodik, deo je političke interpretacije nacionalne homogenizacije srpskog naroda i potpomognuta (moguće) s biznis strane.

A kad se izgradnja aerodroma smesti u takav kontekst, onda je nebitno da li košta 12,5 miliona evra (u verziji biznismena Rodoljuba Draškovića) ili 50 miliona evra (u verziji ministarke Mihajlović) i nevaspitano je pitati za cenu izgradnje. Ali zato kao jedina intriga ostaje pitanje kako će biti ime novog aerodroma.