Stravična sudbina u stravičnom vremenu

Vođen je sudski proces, najavljuju se i dalje novi. Izgradnja spomenika u Prijepolju pre 15 godina je izazvala politikantska nadmetanja, a upotrebe i zloupotrebe žrtva se nastavljaju. Danas u Prijepolju okupiće se mnogi, zvanični i nezvanični, svako sa svojim govorom, ali niko častan ne može, a da barem 27. februara ne oseti jezu, ne oseti saosećanje, ne razmišlja o bestijalnosti. I o krivici.



Karl Jaspers je jedan od najuglednijih mislilaca prošlog veka. On je 1946. godine napisao izvanrednu studiju upravo pod naslovom „Pitanje krivice“. Jaspers nedvojbeno tvrdi: politička sloboda počinje tamo gde se većina pojedinaca u jednom narodu oseća odgovornom za politiku svoje zajednice. Na početku svoje studije reći će: „Lako je zastupati emotivno intonirane konačne sudove. Teško je sebi nešto mirno predočiti. Lako je prekidati komunikaciju prkosnim tvrdnjama. A u stvari – moramo povratiti spremnost da se upustimo u promišljanje što uključuje i odluku da se ne opijamo osećanjima ponosa, očaja, prkosa, osvete ili prekora, već da sve to potisnemo i slušamo stvarnost“.



Ali za međusobni razgovor važi i obrnuto. Lako je o svemu neobavezno misliti, a nikada nemati opredeljenje. Stav ponosne ćutnje može na kratko biti opravdana maska iza koje čovek hvata dah i pribira misli. Ali to se može pretvarati u samozavaravanje koje nam omogućava da sebe poštedimo potresa koje donosi stvarnost. Zato suočavanje i jeste promišljanje o stvarnosti.



Karl Jaspers smatra da postoje četiri pojma krivice: krivična odgovornost, politička krivica, moralna i metafizička krivica. Moralni propusti čine osnovu iz koje se rađa politička krivica, a potom i zločini. Konformističko prilagođavanje, jeftino opravdavanje, neprimetno pospešivanje nepravde, doprinošenje stvaranju javne atmosfere koja onemogućava jasno viđenje stvari, sve to čini zlo mogućim i sve to ostavlja posledice koje zajedno čine preduslove političke krivice za ukupne prilike i događaje u jednoj sredini, odnosno zajednici. Tvrdnja o nečijoj krivici ne može se odnositi na njegovo mišljenje već samo na određene postupke i načine ponašanja. Moralno se može suditi samo pojedincu, nikada kolektivu.



Na žalost, način mišljenja koji ljude gleda, karakteriše i sudi o njima kolektivno – veoma je raširen. Ovaj način mišljenja vekovima je potpirivao mržnju prema nacijama i raznim grupama. Većini ljudi je, na žalost, ovaj način mišljenja čak prirodan, što na svirep način iskorištavaju zagovornici nacionalističkih ideologija. Sa tom propagandom čini se da uopšte i nema ljudi, dakle pojedinaca, već da postoji samo kolektiv. A narod – nije pojedinac. Narod ne može ni da „herojski izgine“, ni da bude „zločinac“, narod ne može „ni moralno ni nemoralno postupati“. To mogu samo pojedini pripadnici naroda.



Nije se retko čulo na prostorima bivše zemlje koja je bila poprište najstrašnijih bestijalnosti devedesetih godina minulog veka, kako se krivica uopštava. Nije se retko moglo pročitati i da postoji odgovornost za dela režima jer su se ta dela tolerisala. To se, po Jaspersu, zove – politička krivica. Moralna krivica postoji onda kada se pored svega podržava takav režim. A metafizička krivica postoji u onoj ravni kada se može govoriti o pasivnom posmatranju dok se čine zločini.



Za građane jedne države veoma je bolno suočavanje sa političkom odgovornošću. Ali je neophodno. Suđenja pojedincima odgovornim za zločine počinjene tokom devedesetih na prostorima bivše zemlje, kod mnogih su izazvala mišljenje da su ta suđenja – nacionalna sramota. Svest o sramoti je neizbežna, ali ona ide pogrešnim putem ako se okreće protiv procesa, umesto protiv uzroka.



Svaki građanin mora osećati odgovornost u političkom smislu za postupke države kojoj pripada.

Apolitičnost i neučestvovanje u političkom delovanju ne oslobađa od političke odgovornosti bilo kog građanina države u kojoj živi. „Granica gde prestaje čak i mogućnost moralnog suda leži onde gde naslutimo da drugi i ne čini napor ka moralnom samoispitivanju. Ali moralna krivica postoji kod svih koji su zatvarali oči pred onim što se događa ili kod onih koji su kupljeni povlasticama ili kod onih koji su podlegli strahu. Dužnost prema otadžbini ide mnogo dublje od slepe poslušnosti trenutnom vođstvu te države. Ako je razorena duša – šta ostaje“?



Kad nepovoljan ishod jedne politike postane očigledan, mnogi staju na suprotnu stranu režimu. Oni sebe odmah vide pozvanim za samoproklamovanje u one koji su se „držali istine u duhovnim stvarima“. Ali mnogi od njih nisu promenili mišljenje i oni su čak i pod maskom preobražaja zadržali svoj prvobitni ideološki stav. Politički neslobodan iznutra – čovek ne oseća krivicu. Znati da si politički i etički odgovoran predstavlja početak unutrašnjih potresa koji vode ka političkoj slobodi svakog pojedinca.

U suludom vremenu suludog činjenja zločina mnogi su smatrali sebe za nebitnog pojedinca koga je nadvladala celokupnost zbivanja. Zato je izostalo i osećanje građanske krivice, građanske sramote.

A „tendencija da čovek sam sebe kao pojedinca ne uzima ozbiljno sakati svaki moralni podsticaj“.

Mirovna akcija

Povodom dvadesetdvogodišnjice zločina u Štrpcima, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava i Žene u crnom danas organizuju mirovnu akciju „Istina – odgovornost – pravda“, na platou ispred glavnog ulaza u beogradsku železničku stanicu, od 15.48h do 16.48h.

„Osvetnici“

Pripadnici paravojne formacije „Osvetnici“, koja je delovala u sastavu Višegradske brigade Vojske Republike Srpske i kojom je komandovao Milan Lukić, zaustavila je 27. februara 1993. voz na relaciji Beograd-Bar, u mestu Štrpci, otela 20 putnika (18 Bošnjaka, jednog Hrvata i jednog neidentifikovanog Afrikanca), odvela ih u obližnje selo u opštini Višegrad, mučila, opljačkala i ubila.

Zbog učešća u ovom zločinu, Viši sud u Bijelom Polju je 9. septembra 2002. godine osudio Nebojšu Ranisavljevića na 15 godina zatvora. Krajem prošle godine zbog sumnje da su učestvovali u otmici u Srbiji i BiH uhapšeno je 15 osoba. Zbog ratnih zločina u istočnoj Bosni, Milana Lukića je Haški sud osudio na doživotni zatvor.

Žrtve

Većina ubijenih bila je iz Prijepolja, Priboja, Beograda i Podgorice. Najstarija žrtva imala je 59, a najmlađa 16 godina. U tom zločinu ubijeni su: Halil Zupčević, Senad Đečević, Esad Kapetanović, Iljaz Ličina, Fehim Bakija, Rifat Husović, Ismet Babačić, Šećo Softić, Adem Alomerović, Rasim Ćorić, Fikret Memović, Fevzija Zeković, Džafer Topuzović, Muhedin Hanić, Safet Preljević, Nijazim Kajević, Zvjezdan Zuličić, Jusuf Rastoder i Tomo Buzov. Do sada su pronađeni posmrtni ostaci Halila Zupčevića, Rasima Ćorića i Jusufa Rastodera u jezeru Perućac 2009, odnosno 2010. godine.