Strazbur odlučivao o Sablji, uvredi Nataše Kandić, blanko ostavkama…

U najvećem broju tih slučajeva (161) sud je našao da je Srbija povredila prava svojih građana koja im garantuje Evropska konvencija o ljudskim pravima. Najčešće, radilo se o pravu na suđenje u razumnom roku i nesprovođenje odluka suda. U šumi presuda, nekoliko se izdvaja.

Krsmanović protiv Srbije

Đorđe Krsmanović, rođeni brat Dušana Krsmanovića, člana Zemunskog klana koji je osuđen na 20 godina zbog ubistva Zorana Đinđića, bio je uhapšen 1. aprila 2003. godine u akciji Sablja. U pritvoru je proveo godinu dana i dva meseca. Neposredno po izlasku, njegova majka podnosi pritužbu Generalnom inspektoratu MUP-a navodeći da su njenog sina mučili u pritvoru. Skoro tri godine kasnije, zbog nedostatka dokaza, Generalni inspektorat odbacuje žalbu. Potom, Krsmanović podnosi krivičnu prijavu Prvom opštinskom tužilaštvu, ali i ona biva odbačena. Istu sudbinu doživljava i njegova ustavna žalba. Nakon što je iscrpeo sve domaće pravne lekove, obraća se Strazburu, tvrdeći da organi Srbije nisu sproveli delotvornu istragu u vezi njegovih navoda o zlostavljanju od strane policijskih službenika. Sud je, nakon što je ispitao sve dokaze koje je predočio Krsmanović, presudio u njegovu korist. Za pretrpljenu nematerijalnu štetu, Krsmanović je dobio 4.000 evra, kao i još 4.200 za sudske troškove.

Milisavljević protiv Srbije

Ljiljana Milisavljević, novinarka Politike osuđena je 2005. godine za krivično delo uvrede zbog članka „Haški istražitelj“ koji je dve godine ranije objavila. Sud je krivično delo video u delu teksta u kojem se navodi da aktivistkinju Natašu Kandić pojedini „zovu veštica i prostitutka“. Sud je zbog ovoga novinarki Milosavljević izrekao opomenu, između ostalog, zamerajući joj i to što znakovima navoda nije označila sporan deo teksta, čime bi jasnije istakla da se radi o stavu drugih ljudi. Ipak, blaga kazna suda nije uticala na Evropski sud za ljudska prava koji je našao da su novinarki povređena prava na slobodu izražavanja. Naime, sud je istakao da mora postojati razlika između privatnih pojedinaca i javnih ličnosti. Shodno tome, granice kritičkog komentara su šire za javne ličnosti koje moraju da pokažu posebno visok nivo tolerancije. Sud je Ljiljani Milisavljević dodelio 500 evra na ime nematerijalne štete i 386 evra na ime troškova.

Mučibabić protiv Srbije

Još jedan slučaj koji je država, prema odluci suda u Strazburu, propustila da na primeren način istraži je i eksplozija u preduzeću Grmeč. Podnosilac predstavke je otac jednog od jedanaest radnika koji su poginuli 23. juna 1995. godine u eksploziji u ovom preduzeću koje se uglavom bavilo proizvodnjom podnih pločica. Kako je pisao nedeljnik Vreme, u Grmeču je, po nalogu Resora državne bezbednosti pokušana proizvodnja raketnog goriva, sa ciljem da se proda Libiji. Nakon što je pogon eksplodirao istragu je pokrenuo zamenik okružnog tužioca u Beogradu Vladimir Vukčević (znatno kasnije postaće Tužilac za ratne zločine). On u junu 2000. godine odustaje od gonjenja, a sud 3. oktobra 2000. godine oslobađa okrivljene krivice po privatnoj tužbi oca jednog od poginulih. Nakon promene režima, Viši sud vraća presudu koja se narednih trinaest godina vukla po sudu. Konačno, ponovo je bila doneta oslobađajuća presuda. Ustavni sud potvrdio je da je Mučibabiću povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a Komisija za naknadu štete ponudila mu je 100.000 dinara. Ipak, sve ovo nije sprečilo Evropski sud za ljudska prava da konstatuje da to obeštećenje nije bila adekvatna zamena za odsustvo brze i delotvorne reakcije istražnih organa. Sud je Mučibabiću dodelio 12.000 evra na ime nematerijalne štete i tri hiljade za troškove postupka.

Paunović i Milivojević protiv Srbije

U maju 2006. godine Administrativni odbor skupštine Srbije oduzeo je mandate narodnim poslanicima Kseniji Milivojević i Goranu Paunoviću na osnovu toga što im je poslanička grupa G17 aktivirala blanko ostavke. Oni su se obratili sudu u Strazburu tvrdeći da su na nezakonit način ostali bez poslaničkih mandata. Sud je konstatovao da je po prvoj verziji Zakona o izboru narodnih poslanika propisano da mandat poslanika prestaje ako on ili ona prestanu da budu članovi partije sa čije liste su izabrani. Ipak, sud je uzeo u obzir i to da je Ustavni sud Srbije 2003. godine stavio van snage te odredbe, naglasivši da poslanici dobijaju mandat od naroda, a ne od stranke. Takođe, analiziran je Poslovnik skupštine gde stoji da poslanik mora da u pismenoj formi ponudi svoju ostavku kako bi mu bio oduzet mandat. Imajući to u vidu, sud je Goranu Paunoviću dodelio naknadu materijalne štete u iznosu od 4.600 evra, pošto je izračunato da bi toliko novca zaradio od plate poslanika u tom sazivu skupštine. Dodatno, dobio je 5.400 evra naknade troškova. Ksenija Milivojević je 2015. godine odustala od postupka.

Habimi i drugi protiv Srbije

Ukupno 37 osoba podnelo je u ovom slučaju predstavku Evropskom sudu za ljudska prava žaleći se da je Srbija prekršila član Evropske konvencije koji zabranjuje torturu. Svi oni bili su krajem novembra 2006. godine zatvorenici u KPZ Niš u vreme pobune u ovoj instituciji. Naime, 24. novembra 2006. oko stotinu pripadnika Žandarmerije (koje je predvodio Bratislav Dikić) ušlo je KPZ Niš i ugušilo pobunu. Podnosioci prijave su se žalili da su ih tom prilikom mučili policajci. Istog dana kada je ugušena pobuna, Odeljenje kriminalističke policije Niš, u prisustvu istražnog sudije i tužioca, izvršilo je uviđaj. Kako istraga nije napredovala, naredne godine punomoćnik oštećenih podnosi krivičnu prijavu protiv navodnih počinilaca. Krajem te godine tužilaštvo odbacuje krivičnu prijavu. Nakon toga, podnosi se Opštinskom sudu u Nišu zahtev za sprovođenjem pojedinih istražnih radnji, što sud i čini, ali bez nekog opipljivog rezultata. Sud u Strazburu je zaključio da nije sprovedena delotvorna istraga i odredio da se podnosiocima žalbe dodele naknade u iznosu od 3.500 evra, i još 5.000 za sudske troškove.