Strip je medij budućnosti

            Promene tonalitet ne bi li time dali poseban značaj svojim rečima. Rajko Milošević Gera, pak, neverovatno brzo priča i ima živu gestikulaciju za nekog ko se bavi, pre svega, vizuelnim. Dok govori, deluje kao da crta u vazduhu. Pun je pozitivne energije. Raspoložen je da se priča o čemu god određeno vreme, jer posle toga mora da svira. U „Mikser Hausu“, gde je postavljena njegova aktuelna izložba. Razgovaramo u društvu njegovih radova, koje u tom momentu osim studentkinje i bicikliste iz Drezdena niko ne gleda. Svi čekaju Geru u bašti, da počne da svira solo gitaru i peva sa svojim bendom.
           
            Reči za master klas
           
            Potvrđuje da su mu mnogi rekli da crteži s autoritetima iz bluz muzike zrače posebnim šarmom i objašnjava kako ih je uradio. Prvo je danima proučavao ploče i njihove karaktere, a onda je sve to sklonio od sebe i nacrtao na desetine crteža u dahu. Veruje da su zato ispali tako dobro, iako se ni kod onih koje je duže radio ne primećuje razlika u kvalitetu. Na uobičajeno novinarsko, kako je izabrao radove za izložbu kojom će se predstaviti u Beogradu kaže:

            – Cilj je bio da izložba bude veristilna, da se vide različite fasete ovog posla. Crno-belo, skice, nešto u boji, nešto malo ekspresivnosti, zatim potpuno obratno – čisto, potom epske scene, koje zahtevaju veliku preciznost i istoriografiju. Svi treba da imaju svoje pravilne oklope. Tu su i plakati za banku u Barseloni koja je organizovala značajne događaje, tamošnji Akvarijum za koji sam radio zaštitni znak Kapetan Akvarijum, kao i drugi dizajnerski radovi – plakati za teatar, sportske manifestacije i mnogo onih koji najavljuju džez i rok koncerte. Tu je čak i „St James“, koji sam radio za Dom omladine, što je bilo posebno uživanje. Ali poenta je bila da ljudi vide, da ako se radi jedan posao dobro, može da ima veoma mnogo različitih faseta koje su potpuno pošteno i vrhunski urađene i da to nije nikakav problem.
            

Na opasku da možda njemu nije, odmahuje rukom.

– Pa, ja i mladim ljudima pričam da je mnogo važno da se ide za kvalitetom, sve ostalo je konsekvenca. Nije ni kod mene svo vreme bilo med i mleko, ali je taj deo uvek bio pošten, pravi. Nikad nisam pravio fol. Nikad nisu dobili loš crtež, ideju na pola. Mislim da je to glavna preporuka. Niko ne odbija dobro.
            A kojom će onda rečenicom započeti master klas u Studentskom kulturnom centru?
            – Onom za koje su mi bile potrebne godine, a to je da naš posao nije ilustrovanje. Naš posao je izražavanje. To znači da je moj posao da emocionalno opravdam scenario, da mnogo čitam i imam mnogo veze sa filozofijom, slikarstvom, da budem stalno u situaciji da mogu nešto da izjavim o nečemu. Želim to da radim jer sam pun nekih izjava, sumnji, razmišljanja i dilema.
           
            Scenarija, film
           
            Upitan da li to znači da kao ranije ima primedbe na scenarija, R. M. Gera kaže da u principu nema, jer su scenarija koja sad dobija super.
           

– Možda poslednji posao – Betmen. Nisam bio zadovoljan. Pravio sam Betmena više da bih probao i to da radim. Napravio sam dva poglavlja, 40 i nešto tabli, i tu sam uskočio u priču koja traje. Sad je već izašla i knjiga „Betman Eternal“. Uskočio sam u ekipu gde ima mnogo crtača i scenarista, a to nije moj film.

            Na pitanje Danasa šta jeste njegov film, R. M. Gera objašnjava da bi voleo da se raduje i da razgovara. Recimo, pošto je radio strip-roman Tarantinovih filmova „Prokletnici“ i oskarovca „Đangova osveta“ desilo mu se da kad je poslao pitanja Redži Hadlinu, producentskom ofisu koji predstavlja Đanga, ostane bez odgovora. Pojašnjava da pitanja nisu bila komplikovana već esencijalna.

             – Pitao sam da li Đango zna da je on u stvari slobodan, i da li zna da je on heroj ili to uči dok traje scenario. Nisu odgovorili, a kad smo Džejson i ja pričali o serijalu „Scalped“, koji me je proslavio, mi smo raspravljali o tome ko je Red Krou ili Kerol. To su reči koje može da vam kaže samo pisac, pa je tako za Kerol kazao – „Napravi mi žensku koju bi svako da vodi u krevet a niko ne bi hteo da je ženi i odmah mi je bilo jasno šta hoće. Red Krou je šef kazina i za njega stoji da je loš ali da on toga nije svestan. To su rečenice koje dođu ako su tu ljudi sa željom. Uz te reči dobijam sliku. Svi se radujemo kad radimo i u posao ubacujemo emociju svaki dan. I zato ponavljam, da naš posao nije ilustrovanje. To još znači da ako treba da nacrtam nešto hladno, to treba da bude toliko hladno da je vruće. To uvek mora da bude interpretacija zato što je strip medij budućnosti. U njemu ste direktor fotografije, slikar, glumac i režiser, scenarista, radite i kulise, plus grafizam, boje. Imate toliko elemenata koji su zahvalni za kreativnost. Čini mi se da ne postoji nijedan drugi medij koji može takvim potencijalom da se podiči. Jednog dana kad klinci crtači budu počeli da se pojavljuju, samo ćemo se krstiti.“

            Ipak kad bude držao predavanje u SKC-u, osim stručnih za mlade, neće imati neke životne pouke. Potpuno je van te teme. To je, kako kaže, kao da ga pitaju koja je četkica za zube najbolja.
            – Ja im pričam o Feliniju, o knjigama, šta je to dramaturgija, šta je dobra fotografija i zašto, šta spaja Felinija, Pikasa i Mebijusa.

            Šta ih spaja?
            – Izražavanje, poznavanje posla. Emocionalno opravdanje dela koje gledate. Šta Felini hoće da vam kaže u svim svojim filmovima ? Da je ljudska imperfekcija najvažnija, da je to ono najlepše u ljudima. To ne piše u knjigama, ja to tvrdim, a primetićete isto ako ponovo pogledate Felinijeve filmove. Na komentar da bi to moglo da se kaže za sve kreativne oblasti, Gera ukazuje da je to prosto važno približiti ljudima.
           
            Rezervat kao ciganmala
            – Zašto je, recimo, Gernika genijalna? Zato što svi odvajkada pokušavamo da na ravnom prostoru da napravimo tri dimenzije. Da bi istakao dramu, Pikaso je odlučio da ljude koji umiru predstavi u dve dimenzije. Nema dubine, nego povlačenje linija kao što čine deca. I onda se vidi da je smrt grozna. Zašto je Van Gog jedan od najvećih slikara? Zato što je bio u stanju da uzme žutu i naslika noć. E to je slika, konstatuje Gera, koji je spreman da objasni sve pojedinosti u vezi sa svojim radovima na izložbi, pa i da ih ponovo analizira, više za sebe komentariše:

            – Ipak se vidi da dolazim odavde, konstatuje sa zadovoljstvom, a onda objašnjava kako su, recimo, svi, kad je radio krimi priču o Indijancima u rezervatu, bili ubeđeni da je boravio u nekom od njih. A zapravo je, kako kaže, crtao ciganmalu. – Poznajem Cigane, družio sam se s njima i znam taj stalni osećaj prisustva nasilja i siromaštva.

            Međutim, to se u najboljem smislu odrazilo na strip, koji je time postao još realniji. A realizam je Geri veoma bitan, pa je bio rad da objasni zašto je to tako:            

– Realizam je važan kao relacija i ne možete da izbegnete. Od njega sve počinje. Nije važno da li ga ja volim ili ne. Što smo dalje ili bliži realizmu tu tražimo smisao. Posle se to definiše kao stil, a suština je kako vidimo život, šta je nama realan život i kako ga doživljavamo. Ako je nešto postmodernistički, to su jedan, dva koraka, treći je već besmislen. Zato što nema realizma. A daleko od toga da je želim da je sve hiperrealno. Naprotiv, čak mnogo volim apstrakciju i jako me zanima, ali je poenta da se otkrije relacija ako je napravljena kako valja – ima svoj život ili podseća na njega Ili je još bolje kad pred sobom imate dobru sliku ona je življa nego život. Kao da ima nešto još realnije od fotografije, baš zato što nije savršeno. O tome isto mnogo volim da govorim kad držim master klas – kako se misli u odnosu na umetnost. Šta je formacija u odnosu na umetnost, a šta informacija, zaključuje Rajko Milošević Gera za Danas. 
           

Zelena svetla kod Tarantina
            
           

– Moj radni dan je minimum deset sati i mora stalno da se bude kreativan. To više nije pitanje. Kreativnost je moj posao, objašnjava Gera. Upitan kako je izgledala saradnja s Tarantinom, da li ga je upoznao ili sve ide preko agenata i urednika kaže: – Mislim da me je Tarantinu preporučio Semjuel Džekson spomenuvši moj rad u nekom tok šouu. Onda su me pozvali iz Plejboja iz vedra neba i pitali da li bi vi radili izbačenu scenu iz Tarantinovog filma. Naravno da bih. Tokom rada sam menjao njegov predložak, bez da menjam dijaloge, pa su svi urednici skočili na mene. Napravio sam zato lej aute do kraja i poslao to direktno Tarantinu, koji je poručio otprilike „ama, nek radi čovek šta hoće, ovo je super“. Od tada do kraja imam kod njega zelena svetla. Tarantino ne može da poznaje strip bolje od mene, kao što ja ne poznajem film bolje od njega, ali on zna šta je pričanje priče. Recimo, kad sam radio Đanga, svesno nisam gledao film dok nisam završio knjigu. Da bih crtao kako mislim da treba. Ljudi misle da sam se upoznao s Tarantinom, sedeo s njim i zezao se. Aman, to je ozbiljan i dugačak posao – nema tu mesta za zezanje. Tokom rada na „Đangovoj osveti“ je bilo komplikacija. – Reč je o dva sveta spojena u jedan i mislim da to nije bio srećan brak. Adaptacija filma nije bila dovoljno pošteno urađena za grafički roman, koji sam radio zato što je prva ideja bila da knjiga ima 126 strana. Međutim, kad smo počeli da radimo, dobijem scenario debeo tri prsta i kažem „ljudi ovo je nemoguće“, ali na kraju je ispalo 246 strana. Duplo. Morao sam zato druge ugovore da pomeram…

            
             Aman, nek sednu ti ljudi
           

            Rajko Milošević Gera se probio u Španiji i generalno u inostranstvu, pre svega zahvaljujući kvalitetu svog rada. „Postoji i te kako uticaj u mogućnostima do kojih je Španija došla. U odnosu na nas, Španija je neuporediva koliko je u tom polju ispred. Ja uvek spominjem kako ljudi napolju – u Francuskoj, Španiji, Americi imaju svoje biblioteke stripova, isto kao što imaju CD diskove. To je potpuno normalno. Jedino sam ja tamo cenjen na način koji je meni manje normalan, zato što dolazim odavde. Za njih je to normalno. Odem recimo u Angulem, štand se otvara u 10, publika od pola sedam pravi red za moj potpis. Ne mogu da verujem i prvo što tražim su stolice za te ljude. Nemoj da mi stoje a ja da im crtam. Aman, nek sednu ti ljudi.“
           
           

            Bluz, sevdah, linija, crtež…
           

Dve uporišne tačke koje Geru čine onim što jeste su strip i bluz, i o tome ume da izvede poetske konstatacije kada kaže da je esencija stripa crtež, a svega linija. „Linija je osećanje i nema muzike bez bluza, odnosno, bez osećanja, odnosno, bez sevdaha“