Striptizete uz „Marš na Drinu“

– Tu smo da se učimo našoj tradiciji, muzici i veri – nabrajaju nam Miljko i Borko, mladići iz Brčkog, „jake argumente“, dok se ispod šatora razbuđuju hladnim pivom, u četvrtak oko dva. Popodne. Borko nosi kapu kakvu je poslednji nosio general Ratko Mladić. „Ko izdade đenerala?“ – pita onako uzgred, misleći valjda da bi to „formacijski“ morao da zna kakav zalutali novinar iz Beograda.

Mladić i Karadžić ranije su bili neizostavan deo saborske ikonografije, toliko, da je neki Francuz, čuvši negde, pre koju godinu, da se haški optuženici kriju baš u ovoj „sigurnoj kući“ 22 kilometra od Čačka, sasvim ozbiljno postavio pitanje jednom od organizatora: „Molim vas, recite mi, šta mi da radimo ako specijalci izvrše desant na Guču u potrazi za mister Mladićem i mister Karadžićem“.

Novak umesto Mladića

Čini se da su ove godine, prvi put, majice sa slikama haških optuženika skrajnute na dno tezgi i u neke teško vidljive uglove, dok su počasno mesto zauzele majice sa likom Novaka Đokovića.

– Mi prodajemo šta narod ište. Kad oće Mladića, eve im ga Mladić. Kad oće Đokovića, eve im ga Đoković. I meni je Đoković bolje simpatičan od Mladića, al’ ja sam trgovac – kaže Milan Stamenić, prodavac. Iz šteka vadi jednu crnu majicu s Ratkovom glavom u sredini i natpisom: „Znamo gde je, ali nećemo da vam kažemo“. Majica kojoj je istekao rok trajanja – smeje se na našu konstataciju da mu se ubajatila roba.

Guča je prvih dana ovogodišnjeg sabora bila praznija nego ikad. Jedni su za to krivili „drugi talas krize“, a neki „ladnjikavu meteorološku sitaciju“.

– Prvih dana je bilo više novinara i prosjaka od posetilaca. Nije znao čovek šta da piše – kaže nam kolega, stalni izveštač sa Sabora. U potrazi za dobrom pričom izmamio je suze radosnice urednicima u redakciji kada je pod nekom šatrom nabasao na ekipu iz Leposavića koja je u Guču stigla pravo sa barikada u Rudarima i Jarinju. Ovo u prilog tezi da je Guča oduvek bila mesto gde zalaze „pravi Srbi“, iz „prve Srbije“. Ona „druga Srbija“ se vazda gadila na taj „patriotski vašar“, sve dok se prošle godine, u restoranu „Marinada – Stara kuća“, nije pojavio glavom i bradom Čedomir Jovanović. Bila je to neka vrsta pomirenja „dve Srbije“. Mada je Čedin dolazak u Guču iznenadio samo one neupućene u jedan egzaktan podatak – prvi lokalni odbor Liberalno-demokratske partije koji je osnovan u Srbiji, osnovan je u Guči! Gučanka Marija Bugarčić, koja je bila osnivač gučanskog LDP, ove godine postala je narodni poslanik, umesto pokojnog Vladana Batića. Kada smo Mariju ovih dana potražili u Guči, rekli su nam je da je u Americi.

Na Saboru su ove godine u porti crkve uvedene i duhovne večeri, valjda zbog čestih kuknjava onih koji se protive njegovoj „vašarizaciji“, ali jedan od tri živa osnivača Nikola Stojić ne smatra da postoji neka razlika između, recimo, prošlog i ovog „gučovanja“.

– Sabor je nekada okupljao ljude iz nauke i kulture, najčuvenije novinare. Jednom prilikom je Mija Aleksić rekao Zagrepčanima koji su došli u Guču, bilo je to ono društvo okupljeno oko Relje Bašića i Teatra u pohodu: „Dobro došli purgeri! Nekada je bilo jako bitno da se vidimo na Stradunu u Dubrovniku, a sad je izgleda bitno da se vidimo na Saboru u Guči“. Davnih godina je ovde dolazila elita. Danas se na sabor već godinama pozivaju samo političari. I organizatori stalno pričaju da ovo nije politički Sabor, iako zovu samo političare. Oni su rekli ove godine da će Boris Tadić da otvori sabor, a da Boris Tadić to uopšte nije znao. Onda su rekli da neće doći Tadić, nego ministar policije Ivica Dačić. Zamislite da u svetu ministar policije otvara bilo kakvu kulturnu manifestaciju. Pa ni on nije došao.

Ministarski resori

– Oni se za šest godina, nastavlja Stojić, nisu setili da pozovu ministra kulture da otvori Sabor. Mi smo hteli da se na Saboru pojavljuju glumci, pisci, a ne političari koji mogu da s vlasti padnu sutra. Trideseti Sabor 1990. je na silu hteo da otvori predsednik Skupštine Aleksandar Bakočević, naš zet, Radmila je odavde, pa su ga izviždali da nije mogao dve reči da kaže. A ove godine je „Guču“ otvorio ruski ambasador Konuzin, koji je istina lepo govorio, ali što bi on otvarao Sabor trubača i još plus dobio priznanje za promociju Sabora. Kakve veze ima Konuzin sa promocijom trubača? – pita se Stojić.

Seća se i da je pre neku godinu predsednik opštine Lučani Slobodan Jolović na Sabor pozvao Obamu i Putina, a Stojić mu je rekao: „Slobo, ne do Bog da dođu Putin i Obama, ostaćemo samo nas dvojica pod šatrom, jer će njihovo obezbeđenje sve ostalo da rastera“.

– Zvali su na Sabor i Šešelja iz zatvora, i Mladića i Karadžića… Gluposti! – smeje se Stojić.

On kaže da vrhunac Sabora treba da bude izbor najboljeg trubača, a ne političari i koncerti Miroslava Ilića ili Gorana Bregovića, „koji svake godine uzme po pedeset, šezdeset hiljada evra“.

– Drugo, Sabor se pretvorio u jednu veliku pivnicu. Svuda su reklame za pivo. I kada se završi manifestacija, sve ove pivske reklame ostaju preko cele godine okačene po zgradama, mostovima, ogradama… I ljudi kada posete našu varoš kada nije Sabor, pitaju nas: „Ljudi, je l’ se ovde proizvodi Jelen pivo?“ Na reklami za sabor piše „Jelen pivo i Guča pozivaju vas na Sabor?“. Kakvo Jelen pivo! Valjda vas Guča zove na Sabor. Onda, recimo, kada se pravi improvizacija stare dragačevske svadbe iz 19. veka, svatovi piju pivo. Stranci nas pitaju: „Je l’ se ovde u 19. veku varilo pivo?“ A „svatovi“, kad im kažemo da nije u redu da piju pivo bar dok traje improvizacija svadbe, kažu: Šta da radimo, vrućina, što da ne pijemo pivo – ljut je Stojić.

Trend estradizacije

Pokazuje nam i slike da se na Sabor, pre njegove estradizacije, dolazilo u svečanim odelima, u narodnim nošnjama, a sada po ulicama lutaju polugoli ljudi sa neizbežnim konzervama u rukama. Stojić se, dok pričamo, pozdravlja sa simpatičnim Džonijem, mladićem iz Kelna koji je tu prvi put svratio i oduševljen je. Slično misli i Alan iz Birmingema.

– Toliko sam se opustio da nisam ni primetio da u mojoj zemlji traje rat – smeje se. „Vidite kako je to – nekada sam iz Engleske gledao ratove u Jugoslaviji, a sada iz Jugoslavije gledam ratove u Engleskoj“.

Drugar mu kaže da ovo više nije Jugoslavija.

– Okej. Goooooo – cha-cha-cha! Serbia. Đokovic!

Na mostu preko reke Bjelice, u čijem plićaku se valjaju pijani kamperi, mlada Francuskinja napravila je marionetsku predstavu u maloj kutiji. Ona i njen dečko koji predstavu prati svirajući na metalofonu, tako skupljaju pare za svoj put po Evropi, čija je jedna od stanica Guča. Pet metara dalje, istetovirani četnik sa kokardom, u rukama drži ogromnog pitona.

– Navali, narode, slikanje sa pitonom! – viče četnik i ljubi pitona u usta.

A onda nailazimo na potpuno egzotičnog četnika. Na šajkači kokarda, a na majici Josip Broz Tito! U ruci, naravno, pivo. Taman kad smo pomislili da je konačno pronađen prvi Srbin koji je na sebi „primenio“ pomirenje četnika i partizana – Petar, kako se zove, pozdravlja nas na tečnom – bugarskom.

Najluđe je pod šatrom koja se zove „Kamiondžije 2“. Treba li dodati da postoji i šatra pod imenom „Kamiondžije 1“. Tamo, u „Kamiondžijama 2“ tri striptizete igraju po stolovima. Mladići kompletno kostimirani po dres kodu „Srbija“ – jer im to piše na kapama i majicama, pipkaju striptizete i kače im na rub gaćica hiljadudinarke. Trubači – gle ironije – sviraju „Marš na Drinu“, striptizete se uvijaju na stolovima, vrckaju, unose se grudima u lice gostima. Neki dovode decu da se fotografišu sa „tetama na stolu“.

Videvši novinare, glavna među striptizetama moli nas samo da joj ne slikamo lice. Da je neko ne bi prepoznao, jer treba živeti i kad prođe Guča, i život se vrati u normalu. Ostali, izgleda, ne računaju da će se Guča ikada završiti. Svi vole da se slikaju u najneverovatnijim pozama i situacijama. Iako je to opasno. Jer ono što vidite u Guči, ne treba pokušavati kod kuće. U pitanju su, znate, utrenirani profesionalci.