Stručnjaci: Živimo u doba infodemije i lažnih vesti

On je rekao da su tekstovi sa savetima o tome kako izlečiti korona virus, bez navođenja imena lekara i bez navođenja broja ljudi na kojem je određeni lek proveren, preplavili društvene mreže i predstavljaju tipičan primer lažnih vesti koje se šire danas.

„Lažne vesti nastaju u okviru infodemije koju imamo sada, a ona podrazumeva ogroman broj informacija koje su upućene javnosti i samim tim javnost ne može da razlikuje šta od tih informacija dolazi od pravog, a šta od lažnog izvora. U doba društvenih mreža svako može da preuzme ulogu novinara, svako može da plasira neku informaciju i ta informacija može da dođe do velikog broja ljudi“, rekao je Aleksić.

Širenje lažnih i često senzacionalističkih vesti, dodao je Aleksić, obično se krije pod okriljem profesionalnog medijskog izveštavanja i informacije su često uobličene tako da izgleda kao da dolaze iz legitimnih izvora, a zapravo nije tako.

„Lažne vesti su najčešće politički ili ekonomski motivisane. Cilj im je da se ospori određena politička opcija ili da se pridobiju posetioci za neki veb sajt tako što će kliknuti na tu vest, a samim tim će sajt zaraditi od broja poseta“, istakao je Aleksić.

Kako je kazao Aleksić, lažne vesti koje imaju izražen  ekonomski aspekt donekle su bezopasne jer samo donose profit nekoj kompaniji koja ima za cilj zaradu, pa namerno dezavuiše javnost. Međutim, istakao je Aleksić, neke informacije o korišćenju određenih lekova mogu zaista biti opasne.

„Javnost teško može da prepozna lažne vesti jer da bi se lažna vest prepoznala mora da postoji adekvatan stepen medijske pismenosti, koja podrazumeva kritički osvrt prema onome što se pročita ili čuje“, istakao je Aleksić.

Prema njegovim rečima, nastavnici koji predaju medijsku pismenost na Departmanu za komunikologiju i novinarstvo, održali su ove godine zajedno sa organizacijama civilnog društva više radionica na kojima su zainteresovani građani imali priliku da vide primere lažnih vesti, da uče o tome šta znači verodostojna informacija i kredibilan izvor.

„Aktiviranjem kritičkog mišljenja i preispitivanjem informacija do kojih dolaze, građani mogu da zaključe koje su informacije prave, a koje lažne. To će uraditi tako što će pre svega proveriti izvor odakle je ta informacija došla, da li je izvor poznat, legitiman, da li se radi o mediju koji ima određeni kredibilitet koji postoji godinama ili je reč o nekom nepouzdanom sajtu ili nepouzdanom pojedincu, pa samim tim postoji i velika mogućnost obmane“, istakao je Aleksić.

Medijsko opismenjavanje je, dodao je Aleksić, težak i dugotrajan proces i na njemu treba da se sistemski radi. Potrebno je, kazao je, da se taj predmet uvodi u škole, a ne da se o medijskoj pismenosti uči samo kroz izborne predmete.

„Studenti o tome uče, posebno oni koji studiraju komunikologiju i novinarstvo gde se veliki broj predmeta bazira na medijskoj pismenosti, i nakon toga idu na neku takozvanu misiju sa svojim roditelji, prijateljima, rođacima. Razgovaraju o tome i pokušavaju da promene svest o tome da postoji veliki broj lažnih informacija“, istakao je Aleksić.