Nameru države da ona izabere autorske timove koji će pisati jedinstvene udžbenike iz srpskog jezika, istorije i geografije, a izdavati ih isključivo državni izdavač, stručnjaci ocenjuju kao krajnje problematičnu. Ukazuju da je takav „državni intervencionizam“ u suprotnosti sa ciljevima obrazovanja, proklamovanim u propisima koje je donela upravo aktuelna vlast.
– Državni monopol na nacionalne predmete nametanjem jedinstvenog narativa, a pre svega načina učenja o prošlosti, u direktnoj je suprotnosti sa važećim ciljevima i ishodima obrazovanja i nastave istorije u Srbiji – smatra Marko Šuica, profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Ideja da samo jedna izdavačka kuća bude nadležna za izdavanje udžbenika za predmete od nacionalnog značaja ne može se opravdati obrazovnim, pedagoškim, didaktičkim, ekonomskim, pa ni nacionalnim razlozima. Pošto se svi udžbenici izrađuju prema jedinstvenom programu i prolaze odobravanje stručne komisije Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, izbor ključnih informacija u udžbenicima istorije je uglavnom ujednačen, navodi Šuica.
– Ono u čemu se udžbenici istorije međusobno najviše razlikuju nije faktografija, već način na koji su obrazovni ishodi, kao i sadržaji programa prezentovani, didaktički integrisani i prilagođeni uzrastu i kapacitetima učenika. Pored toga, evidentna je razlika u stilu pisanja i kreativnosti autora, njihovom izboru istorijskih izvora i ilustracija, kao i u načinima na koje se, posredstvom različitih priloga, naloga, zadataka kod učenika razvija kritičko, istorijsko mišljenje, objašnjava veza između prošlosti i sadašnjosti. Na taj način učenicima se ukazuje i na smisao i važnost učenja istorije – kaže Šuica, napominjući da bi uskraćivanje mogućnosti da nastavnici biraju udžbenik koji najviše pogoduje potrebama đaka kojima predaju, vodilo podjednako degradaciji profesije nastavnika, obrazovnog sistema, a naročito učenika.
Šuica smatra da je ključan iskorak ka boljim udžbenicima u Srbiji napravljen onog trenutka kada je omogućen pluralizam u njihovom kreiranju i izdavanju. Ukazuje da zahtev za raznovrsnim udžbenicima za isti predmet i razred proističe i iz novog koncepta obrazovanja usmerenog na ishode učenja, kao i iz strukture i sadržaja novih nastavnih programa koji pružaju značajnu autonomiju nastavnicima u realizovanju nastave.
– Stoga, pisanje udžbenika, pre svega srpskog jezika, istorije i geografije, na osnovu reformisanih nastavnih programa ne bi smelo biti prepušteno samo jednom autorskom timu, jer bi u tom slučaju učenici i nastavnici u čitavoj državi zavisili isključivo od sposobnosti interpretacije i kreativnosti „odabranog“ autorskog tima da programe i standarde prilagode složenim didaktičkim zahtevima i učine ih pristupačnim različitim učenicima – napominje Šuica.
Miri Radojević, profesorki Filozofskog fakulteta u Beogradu i dopisnoj članici SANU, nije sporno da se izdavanje udžbenika za nacionalne predmete poveri Zavodu za udžbenike, ali je zabrinuta kako će se birati autorski timovi.
– Jer bez obzira na postojanje dobre namere i dobro osmišljenog zakona, ne znači da će biti odabrani najbolji autori. Uvek se brinem ko će odlučivati ko su najbolji autori, na osnovu kojih kriterijuma. Da li će tu opet da se umeša neka politička podobnost? Tu sam vrlo skeptična, jer sam pored iskustva u pisanju udžbenika nekoliko puta bila recenzent. Moje dosadašnje iskustvo mi govori da autorski timovi treba da budu sastavljeni od onih koji se bave naukom i od onih koji imaju iskustvo u školi. Pritom, nedopustivo je da pisci udžbenika preko njih promovišu svoje političke stavove. U tom pogledu jedan od najboljih primera su nesrećni događaji u Srebrnici, koje pojedinci prikazuju u skladu s preovlađujućom slikom na Zapadu, pokušavajući da naprave svojevrsnu „vertikalu srpskog zla“ od Prvog srpskog ustanka do Srebrnice – kaže Radojević, napominjući da su pojedini istoričari i novinari, govoreći o važnosti udžbenika za istoriju, pokazali da se nisu dovoljno obavestili o njihovoj sadržini, s obzirom na to da se mnogi radikalno razlikuju, kako u zastupljenosti pojedinih tema tako u tumačenju pojava i događaja.
Vesna Lompar, predsednica Društva za srpski jezik i književnost, takođe podseća da su za donošenja nastavnih programa i odobravanje udžbenika odgovorne državne ustanove.
– Možemo govoriti, dakle, samo o načinu na koji se isto gradivo oblikuje u udžbenicima različitih autora i izdavača. Ako je u nekom udžbeniku pronađena greška, treba tražiti da se to ispravi, a za to postoje državni mehanizmi. Rasprave se vode u stručnim telima koje je postavila država, dok izdavači to moraju pratiti ako žele da njihov udžbenik uđe u nastavu. Otud mogućnost da se koriste udžbenici samo jednog izdavača, ne može biti podrazumevajući garant kvaliteta tog udžbenika – smatra Lompar, koja je i autorka Kletovih udžbenika.
Podseća da mnoge dosadašnje udžbenike i stranih izdavača potpisuju univerzitetski profesori sa državnih fakulteta ili nastavnici sa višedecenijskim iskustvom rada u školi. Oni, kako kaže, imaju najveći potvrđeni stepen kvaliteta autora koji je moguć u našoj zemlji, što znači da njihova stručnost ne može biti sporna, da je njihova briga o nacionalnom identitetu deo njihovog naučnog i pedagoškog poziva koji ih određuje za ceo život, da je zajamčena proverom kvaliteta na univerzitetu ili u školama i podložna neprestanom usavršavanju.
– Stav da za nacionalne predmete odgovara samo jedan izdavač na neki način je uvredljiv i za nastavnike koji su vlasni da odaberu udžbenike koje će koristiti u praksi. Njima se šalje poruka da nisu stručni da procene odgovarajući udžbenik, već to umesto njih treba da učini država. Ako postoji više izdavača, koji su svi pisani po istom programu koji određuje država, nastavnici mogu birati onaj udžbenik koji je najbolje koristiti u praksi, koji najviše odgovara njihovim učenicima. Sama zamisao o jednom privilegovanom izdavaču je stručno neodrživa – smatra Lompar.
Ako država zaista želi da pomogne, onda treba da pomogne nastavniku, jer je on najvažnija karika u obrazovanju, smatra naša sagovornica. Podseća da je Društvo za srpski jezik više puta tražilo da se poveća broj časova srpskog jezika, poboljša materijalni status profesora i da se uloži više u različite vidove stručnog usavršavanja nastavnika.
– Ako nastavni programi nisu prikladni, to je moguće promeniti preko državnog mehanizma. Ali, ako svi ostali činioci nastavnog procesa ostanu neuređeni, onda nikakva promena udžbenika ili izdavača neće dovesti do poboljšanja. Nostalgičnost za jednim izdavačem u stvari je potreba za uređenijim obrazovnim sistemom. Ali, uređeniji sistem neće biti obezbeđen postojanjem jednog izdavača – ocenjuje Lompar.
Senzacionalizam
Marko Šuica kaže da u udžbeniku uvek može da se „provuče“ neka nedovoljno precizna formulacija, istoriografska nedoumica u pogledu različitih brojeva ili procenata, koju tabloidni mediji, ili samopromoteri sa društvenih mreža mogu da izvuku iz konteksta i zloupotrebe. Šuica ističe da se „senzacionalističkim pristupom nastavi i udžbenicima istorije stvara opšti osećaj nesigurnosti, čime se na posredan način opstruira složeni sistem obrazovanja“. Time se dodatno ograničava sloboda mišljenja, otežava iznošenje validnih, na činjenicama zasnovanih argumenata i narušavaju demokratske vrednosti savremenog društva.
Bez uticaja sa strane
Na pitanje da li je kao autorka jednog udžbenika istorije za gimnazije u izdanju izdavačke kuće Klet (u kome se obrađuje i period Drugog svetskog rata) dobijala sugestije sa strane, Mira Radojević kaže da je direktnu komunikaciju isključivo sa tadašnjom urednicom, koja se „nijednom rečju nije mešala u sadržinu teksta“. Marko Šuica, koji je bio autor udžbenika Zavoda za udžbenike i domaćeg privatnog izdavača Freska, navodi da je pri koncipiranju i pisanju bio ograničen jedino nastavnim programima, ciljevima nastave istorije, metodološkim i didaktičkim pravilima i odgovornošću prema učenicima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
