Na ponašanje ljudi najviše utiče finansijski interes, mnogo manje pravna norma. Ako želite da promenite njihovo ponašanje promenite način na koji nešto plaćaju. Da bi se to ostvarilo u sistemu visokog obrazovanja nije dovoljan istoimeni zakon koji je samo korak u dobrom pravcu jer primenjuje Bolonjsku deklaraciju.
Na ponašanje ljudi najviše utiče finansijski interes, mnogo manje pravna norma. Ako želite da promenite njihovo ponašanje promenite način na koji nešto plaćaju. Da bi se to ostvarilo u sistemu visokog obrazovanja nije dovoljan istoimeni zakon koji je samo korak u dobrom pravcu jer primenjuje Bolonjsku deklaraciju. On će biti polovično rešenje sve dok se ne donese i Zakon o finansiranju visokog obrazovanja ili njegova dopuna kroz finansijske odredbe. Tek tada će reforma visokog obrazovanja biti potpuna, a to je Srbiji više nego neophodno, ocenjuje za Danas bivši ministar za nauku Dragan Domazet, inače osnivač Fakulteta informacionih tehnologija i predsednik Odbora za obrazovanje Demokratske stranke.
Domazet je nedavno predstavio predlog vaučerskog finansiranja visokog obrazovanja koji u centar odlučivanja stavlja studenta (a ne državnu i univerzitetsku administraciju), izjednačava državne i privatne fakultete i povećava njihovu tržišnu konkurentnost, kao i kvalitet i efikasnost studija. Pri tom, vaučersko finansiranje „prirodno dovodi“ do suzbijanja korupcije, nekontrolisanog širenja univerzitetske mreže kroz „čudne“ centre i odeljenja, te upisa velikog broja samofinansirajućih studenata, što je postalo „jedan veliki biznis unutar nastave“. Predlog o sasvim novom sistemu finansiranja visokog obrazovanja prihvatio je resorni odbor DS, tako da će se stranka zalagati za njega kada (i ukoliko) bude imala odlučujuću ulogu u resornom ministarstvu.
Lažna dilema
– Ovde postoji lažna dilema: privatni li državni univerzitet. Suštinske razlike između njih nema jer svaki fakultet naplaćuje školarine. Jedina razlika je što kod privatnog obrazovanja deo tog prihoda, čiste zarade, uzimaju oni koji su investirali, a na državnom univerzitetu to rade zaposleni. Dakle, ne postoji neprofitno visoko obrazovanje, ono uvek pravi neki profit, samo je pitanje da li ga dele zaposleni ili i oni koji su investirali u osnivanje – ocenjuje naš sagovornik.
– Srbija u narednih 15 godina mora da udvostruči broj diplomiranih studenata jer smo mi vrlo neškolovana nacija (samo devet odsto našeg stanovništva ima visoko i više obrazovanje, dok se u Evropi, posebno u skandinavskim zemljama, taj broj kreće od 20 do 30 odsto). To se kosi s tezom da mi imamo (pre)veliku produkciju visoko obrazovanih ljudi, posebno u odnosu na realne potrebe privrede i društva. Tačno je da je naša privreda slaba i da je za nju sve teško (i da ukinemo obrazovanje njoj bi bilo teško), ali je još izvesnije da je Srbiji neophodna nova ekonomija koja se zasniva na znanju. Nama su, dakle, neophodni visokoakumulativni poslovi, a ne oni manuelni i na trivijalnim zadacima, ne samo zbog toga što imamo malo zaposlenih u odnosu na penzionere i nezaposlene, već i zato što moramo biti primereni 21. veku, a ne afričkim zemljama. Ovako visok cilj traži ogromna ulaganja od strane države, a ona to ni sada, niti u bliskoj budućnosti, sama ne može učiniti, jer nije Finska ili Norveška koje imaju sredstva za odlične fakultete i besplatno školovanje. Ipak, takav cilj može se postići vaučerskim sistemom finansiranja visokog obrazovanja koji će stimulisati i ulaganje privatnog kapitala – tvrdi Domazet.
Država kao dobrotvor
– Ovaj sistem postoji u SAD i Engleskoj, s tim što u tim državama ne postoji državni fond koji deli vaučere, već svaki univerzitet ima svoje dobrotvore koji stipendiraju dobre studente. Mi još nemamo takve dobrotvore, tako da kod nas taj dobrotvor koji finansira najbolje mora da bude država – kaže Domazet.
On precizira da prema ovom sistemu država više neće davati novac visokoškolskim ustanovama već studentima (u vidu vaučera), a oni će birati bilo koji akreditovani fakultet (ravnopravno: privatni ili društveni) i vaučerom plaćati svoje obrazovanje. Država mora da napravi preciznu projekciju svojih dugoročnih potreba i prioriteta, definiše strukturu potrebnih zanimanja i odredi godišnji broj studenata koji će se školovati o njenom trošku. Ona će na osnovu realnih troškova školovanja odrediti i vrednost vaučera za određene stručnjake koji mora u potpunosti pokriti troškove studija („ekonomska školarina“). Jednom godišnje će raspisati konkurs na kojem će vaučere dobiti studenti s najboljim ocenama tokom prethodnog školovanja, uz uvažavanje njihovog socijalnog statusa. Oni će potom konkurisati na (državne ili privatne fakultete) u zavisnosti od vrste i visine vaučera. Studenti koji nisu dobili vaučere moći će da konkurišu za dugoročne i povoljne državne kredite koje će početi da otplaćuju kada se zaposle. Iz svog džepa studije će plaćati samo manji broj studenata koji nisu dobili ni vaučere ni kredite zbog toga što su najgori, ili najsituiraniji.
– Državni fakulteti bi dobili kvote – maksimalni broj studenata koje smeju da upišu. Na državnim fakultetima više ne bi smelo da bude samofinansirajućih studenata (osim u okviru strogo propisane kvote, ukoliko ostane praznih mesta) – kaže Domazet.
(Naj)popularniji državni fakulteti, dodaje on, imali bi pravo da povećaju školarine izvan onih utvrđenih vaučerima ukoliko mogu da obezbede popunjenost svoje kvote jer nude kvalitetne, efikasne i atraktivne studije. Oni fakulteti koji ne mogu da upišu predviđeni broj studenata nužno će morati da poprave kvalitet postojeće nastave, ili da ponude nove studijske programe. To znači da neki profesori neće moći i po 30 godina da predaju nešto što je prevaziđeno i odavno nikome ne treba. Svi državni fakulteti će biti prinuđeni i da naprave krajnje realnu analizu troškova, što sada uglavnom ne rade, jer novac iz budžeta dobijaju „po glavi profesora“, a ne po broju i interesovanju studenata. Zbog toga na fakultetima više neće moći da bude nastavnika koji godinama ne drže predavanja, ili ih drže minimalno…
– Pošto će se finansirati samo iz vaučera studenata koji će se opredeljivati za njih (ili konkurenciju), nužno će se suzbiti i negativne pojave kao što su trostruko veći broj (uglavnom samofinansirajućih) studenata, ili nekontrolisano nastavničko tezgarenje izvan fakultetskog centra. Fakulteti će morati na najbolji način da se posvete svojim studentima koji ih finansiraju i da „zaborave“ na superprodukciju nekih kadrova po pretrpanim grupama, pretesnim amfiteatrima i nekontrolisanim centrima i odeljenjima po celoj Srbiji – objašnjava Domazet.
Naglašavajući da je za postizanje ovako visokih reformskih ciljeva u (siromašnoj) Srbiji neophodno i značajnije privatno ulaganje u oblasti visokog obrazovanja, Domazet kaže da bi privatni fakulteti bili ravnopravni na tržištu obrazovanja, a imali bi i veće školarine zbog dodatnih troškova (od plaćanja kirije do ostalog), tako da bi razliku između vrednosti vaučera i iznosa školarine doplaćivali sami studenti. Vaučerski sistem, dakle, omogućava investitorima da povrate kapital uložen u visoko obrazovanje, što je važan stimulans.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
