Studentske blokade i studenti kao lučonoše rasanice: Kako je sve počelo?

„Rasanica je izlazak iz nekog stanja, nejasnoće, neodređenosti, kao kad nam pukne pred očima, kad se nešto razbistri”, objasnila je autorka najlepše reči, sedmogodišnja Elena Kosanić.

I zaista, u poslednjih mesec i po dana ogromnom broju građana Srbije puklo je pred očima – videlo se to najbolje na skupu na Slaviji, za koji mnogi veruju da je prekretnica u užasu koji živimo više od decenije.

A lučonoše rasanice, kako je novinarka Vesna Mališić nazvala studente, baš oni su, primetio je muzičar Marčelo, vratili značenje rečima solidarnost, sramota, odgovornost, zajednica, ljudskost.

Za veći deo javnosti je misterija kako su se mladi, za koje godinama slušamo da su nezainteresovani za društvena i politička zbivanja, tako brzo mobilisali i ujedinili, a da se i dalje ne zna “čiji su” studenti, ko ih tako dobro organizuje da deluju kao mravlja kolonija.

– Otkada nam se ova pošast od vlasti povampirila imali smo studentske, građanske i opozicione proteste, kao i štrajkove advokata, poljoprivrednika, prosvetara i drugih zanimanja. Nemilice je režim davao lažna obećanja, a mi smo se davili u korupciji, kontroli medija, izbornim krađama, degradaciji društvenih vrednosti, emigraciji i nasilju. A sada prvi put imamo blokadu državnih institucija obrazovanja, ne samo po horizontali univerziteta već i po školskoj vertikali – primećuje Vladan Čokić, član Koordinacionog odbora Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti.

Kako je sve počelo?

Počelo je, podseća, sa provokacijama državnih funkcionera vladajuće stranke na studentsku blokadu ispred Fakulteta dramskih umetnosti, a onda se proširilo i na studente i profesore drugih fakulteta i univerziteta.

Studentska solidarnost se produbila i sa podrškom maturanata srednjih škola koji nesebično i smerno daju podršku budućim kolegama, naterani na prerano sazrevanje. Solidarnost se, dodaje Čokić, i dalje širi kao grudva snega, njima se pridružuju i mnogi nastavnici, kao i učenici drugih razreda srednjih škola, uz već postojeći štrajk prosvetara.

– Ovo jedinstvo svih struktura obrazovanja je više nego vredno strahopoštovanja, međutim kod aktuelne vlasti imamo samo strah bez poštovanja studenata, učenika i nastavnika. Bežeći od toga da usliši zahteve studenata, vlast pred mladošću i budućnošću ove zemlje koristi iste metode zaobilaženja, odugovlačenja i medijskog vređanja i podmetanja kao kod prethodnih građanskih protesta da izbegne odgovornost, ne samo izvršioca nasilja i korupcije, već i nalogodavaca. I sada mi imamo organizovane i solidarne studente i đake, koje vlast omalovažava i vređa, i očekujemo od te dece da ostanu u ovoj zemlji – ističe Čokić.

Za razumevanje raširenog utiska da je ova generacija mladih nezainteresovana za društvena pitanja, profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Aleksandar Baucal navodi da treba uzeti u obzir dve okolnosti. Prva se, kaže, odnosi na studente, a druga na nas koji tumačimo nove generacije.

– Kada su u pitanju studenti, oni su mladi ljudi i imaju pravo na svoju mladost. Biti mlad sa sobom nosi neke važne razvojne zadatke i mladi imaju pravo da se, pre svega, posvete tim zadacima. To ne znači da ne obraćaju pažnju na društveni kontekst, već da očekuju (rekao bih sa pravom) da mi odrasli preuzmemo svoju odgovornost i da mi rešavamo ovako duboke društvene probleme čijem nastanku smo mi, a ne oni, najviše doprineli – ukazuje Baucal.

Napominje da istraživanja generacije Y pokazuju da su oni na drugačiji način zainteresovani za društvena pitanja.

– Na primer, oni su čak više nego prethodne generacije osetljivi na nejednakosti i nepravdu u društvu. Zašto se nama činilo da su nezainteresovani (da ne bude zabune, tu uključujem i sebe)? Jedan razlog može biti da smo njihovu zainteresovanost procenjivali na osnovu naših kriterijuma i našeg iskustva sa angažovanjem na društvenim pitanjima kada smo bili mladi. Oni kao generacija imaju drugi senzibilitet i svoj društveni angažman ispoljavaju na drugačiji način. Ovo je prilika da se manje angažujemo u pokušaju da objasnimo mlade generacije, a više u razgovoru sa njima i upoznavanju sa njihovom generacijom – ističe Baucal.

On smatra da solidarnost studenata počiva na horizintalnoj organizaciji i izbegavanju hijerarhije, što je takođe jedna od njihovih specifičnosti.

Oni ne žele vođu, jednu osobu koju će idealizovati i slediti, oni žele da budu jednaki i zato sve odluke donose u plenumima.

Situacija sa nadstrešnicom je bila jasna

Aleksandra Đukić, studentkinja na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, kaže da mladi jako dugo žive u sistemu u kome se čini da pravda ne postoji. Svaki pokušaj isterivanja pravde i da se na normalan način odgovori na određene zahteve je bio anuliran, sistem nije dozvolio da se dogodi pravda i samim tim više od decenije mladi su u nekim momentima posustajali.

Verovali su da ne postoji način da se reaguje. Gledali su strarije gerenacije koje su odavno digle ruke. U nekim trenucima im se činilo da će svaki njihov pokušaj da propadne, samim tim je delovalo da mladi više i ne pokušavaju.

– Ipak, situacija sa nadstrešnicom je bila toliko jasna, toliko je jasno šta se desilo, da je to direktan propust sistema i rezultat korpcije, da niko nije mogao na to da ostane imun. Samim tim počelo je odavanje pošte stradalima, a nakon toga su ispred FDU došli ljudi na javnim funkcijama da tuku studente koji su zaćutali na 15 minuta da odaju počast žrtvama. Kada su krenuli da na taj način nipodaštavaju studente, našu kolektivnu bol, jednostavno smo stali i solidarnost se pojačala. Ništa nam nije ostalo nego da se borimo sami za sebe. I mladi su rekli: OK, nemamo više šta da izgubimo – priča Aleksandra.

Kaže da studira na Fakultetu likovnih umetnosti i da je velika ekipa studenata sa tog fakulteta samo dve nedelje pre nesreće na Železničkoj stanici vozom putovala u Novi Sad jer su išli u Galeriju Matice Srpske.

– I samo kad smo pomislili da je bukvalno svako od nas mogao da bude tamo i još na sve to, ne da nema odgovornih, ne da se ćuti, nego nas još i tuku. Jedan po jedan fakultet je odlučio da ne može da se odćuti. Jer ako na ovo budemo odćutali neki ljudi će da nas tuku po ulicama, gubićemo živote… Prosto, sistem nas je doveo u situaciju da ako sami sebe ne odbranimo, niko nas neće braniti. Ovo je borba za pravdu, za našu glavu, za bezbednost. Borba koja je veća od bilo kog ispita. Naš cilj nije da srušimo određenu ličnost sa vlasti, već da se ispune zahtevi koje smo istakli, a oni mogu da budu ispunjeni maltene u jednom danu – uverena je Aleksandra.

Zahtevi studenata su lako rešivi

Podseća Vladan Čokić da studenti traže krivičnu odgovornost za nasilje, transparentnost u otkrivanju korupcije i povećanje budžeta za visoko obrazovanje.

– Umesto toga, nude im se stambeni krediti sa partijskim zapošljavanjem, besplatan gradski prevoz uz ukidanje nadoknade za prevoz kroz plate, treći svetski rat, jednokratne mere povećanja budžeta za visoko obrazovanje dok se za famozni EXPO sa fudbalskim stadionom daje više nego za celokupno obrazovanje na republičkom nivou. Ne leči se uzrok problema, ne ispunjavaju se zahtevi studenata. Pa jesu li osumnjičeni beli medvedi ili se sa njima otkriva mnogo šira priča koja uključuje i vrh vlasti – pita Čokić.

Aleksandra Đukić ponavlja da su zahtevi studenata lako rešivi i da to što su pojedinci dali ostavke ne znači da su ispunjeni. Nijedna institucija se, kaže, nije oglasila.

– To što se pojedinac koji je trenutno na čelu države (a koji može samo da daje nekom orden) obratio i obećao neke stvari, ne znači da su zahtevi ispunjeni. Između obećanja osobe koja nema nadležnost za to i ispunjenja zahteva je ogromna razlika. Naši zahtevi nisu ispunjeni i zato nema odustajanja od blokade. Mi se ne obraćamo pojednicima, već institucijama. Verujemo u zakon i u pravdu i odlučili smo da se izborimo za osnovna ljudska prava – poručuje Aleksandra.

Na pitanje kako su doživeli podršku maturanata, odgovara da im mnogo znači i da su studenti ponosni na đake.

– Očekujemo i od drugih podršku, jer smatramo da sve mora da stane dok sistem ne odreaguje. Nalazimo se na prekretnici. Bitno je ko se nalazi na pravoj strani u ovom momentu i ko nas je podržao. Mi smo ponosni na to što su još mlađi od nas rekli: ovo što se dešava nije dobro, i mi ćemo sada da stanemo. Osvestio se narod, osvestila su se deca, sada je momenat da budemo u pravo vreme na pravoj strani i da se borimo za pravednu državu – poručuje Aleksandra.

Okupljanje na Slaviji 22. decembra mnogi vide kao prekretnicu za ono što će se dešavati u naredom periodu. Aleksandar Baucal smatra da uspeh tog skupa leži u činjenici da nezadovoljni građani, koji su većina u ovom društvu, imaju poverenje u studente i da su se zato odazvali njihovom pozivu.

– To važi i za maturante. Reakcija vlasti to veoma jasno pokazuje. Pozivi na razgovor koji više nisu uvijeni u oblandu omalovažavanja pokazuju da je i vlast shvatila da se duh pobune mladih ne može vratiti u bocu razjedinjavanjem, zastrašivanjem, ucenom ili kupovinom – ističe Baucal.

On smatra da vlast sada ima nemogući zadatak, a to je da ubedi većinu nezadovoljnih da treba više da veruju političarima na vlasti u audiju, nego svojoj deci i unucima.

– Zato je moj utisak da je sat koji otkucava kraj ove vlast počeo da otkucava sa okupljanjem na Slaviji. Sada je samo pitanje koliko će da traje kraj ove vlasti i kako će se kraj desiti. Za sve nas bi bilo najbolje da vlast shvati poruku i da pronađe način da se povuče sama, a na studentima i na onima koji ih podržavaju je zadatak da već sada počnemo da razgovaramo kako da napravimo društvo i državu koji će biti po meri i u službi mladih i građana, a ne u službi onih koje smo izabrali da obavljaju neke funkcije –navodi Baucal.

Vladan Čokić kaže da su solidarnost, organizacija i dostojanstvo studenata i srednjoškolaca poslednja brana normalnog i zdravog društva, koji im njihovi roditelji nisu ostavili, a pradedovi davali živote u borbi za današnju koloniju od države.

– Srbijo, nisi dostojna svoje dece, a ni predaka. U tom svom limbu, makar im pružimo podršku i ne dozvolimo sebi da se i oni priviknu na pokorno društvo gde se neguje nasilje, kriminal i korupcija. Sačuvajmo ovaj plamen pravdoljubivosti i čovečnosti koju vlast gleda da iscrpi i zatre. Nažalost, društveni život mora da stane da bi ponovo krenuo, ako ne želimo da se neprekidno osipamo u tragedijama i emigraciji – smatra Čokić.

Isti cilj i vrednosni sistem

Psihološkinja Ana Mirković kaže da su studente povezali isti vrednosni sistem i isti cilj, a to je aktiviralo sve ono što je u tim mladim ljudima – solidarnost, empatiju, mudrost, posvećenost idejama, inovativnost u pristupu, promišljenost, visok stepen emocionalne inteligencije.

– Sve što rade me svakodnevno dovodi do ivice suza, oni demonstriraju sve najlepše što postoji u ljudskoj prirodi. Mislim da su jako snažni motivatori koji ih vode ka tome, a opet, sve to ne bi moglo da se aktivira da oni to nemaju u sebi. A imaju ga u sebi jer im je to negde usadila i generacija roditelja koja ih je odgajala. Promišljenost koju sam pomenula je jako važna, studenti za dva meseca nisu napravili nijedan pogrešan korak, toliko mudro planiraju sve što rade da nas malo i iznenade. Čini mi se se da se naša generacija poneklad i saplete, a kod njih toga nema, oni su eksel precizni – smatra Mirković.