Studenti su ozbiljno uzdrmali režim Slobodana Miloševića

Građanski protesti trajali su 88 dana, dok su studenti na ulicama bili 117 dana. Povod za demonstracije bila je krađa na lokalnim izborima. Demonstracije su završene intervencijom OEBS-a i donošenjem specijalnog zakona – lex specialisa – čije je usvajanje tražio Slobodan Milošević, a kojim je priznata pobeda opozicije na lokalnim izborima u Beogradu i drugim gradovima na osnovu nalaza misije OEBS-a.

Tog 17. novembra 1996. u drugom krugu lokalnih izbora u Srbiji, koalicija opozicionih partija „Zajedno“ koju su predvodili Zoran Đinđić, Vuk Drašković i Vesna Pešić, pobedila je u najvećem broju velikih gradova, uključujući Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac. To je bila prva pobeda srpske opozicije od uvođenja višestranačkog političkog sistema 1990. koja je uzdrmala Slobodana Miloševića i tadašnju vladajuću koaliciju SPS-JUL.

Građanski protesti otpočeli su u Nišu, pod vođstvom Zorana Živkovića, budućeg gradonačelnika Niša, ali su se brzo proširili na celu Srbiju, jer je vlast osim što je odbijala da prizna rezultate izbora, nastojala da poništi i ponovi izbore u onim mestima gde je pretrpela poraz, kroz niz sudskih odluka. Deo pravosuđa politički se kompromitovao zbog tih odluka. Istovremeno opozicioni poslanici su započeli sa štrajkom glađu u Skupštini Srbije, među kojima Boris Tadić, Slobodan Gavrilović…

„Ako sada ne odbranimo narodnu volju, nikada vise nećemo moći da pozovemo narod da izađe na izbore i glasa za nas. Mi moramo napred i ako na našem putu budemo morali da ih zgazimo, zgazićemo ih“, upozorio je tada Zoran Đinđić, lider DS. Vuk Drašković, prvi čovek SPO, poručio je da je jedina nada opšti bunt građana, izlazak na ulice. On je tada optužio i vlade Evropske unije i SAD da su upletene u veliki zločin nad demokratskom voljom građana Srbije.

 „Sramota je što Srbija nema Apisa i terorizam da odgovori na duhovni, fizički i svaki drugi terorizam koji sprovodi režim“, primetila je tada Danica Drašković, što je poslužilo tadašnjoj vlasti da demonstrante odmah uporedi sa profašističkim grupacijama.

Miloševićev režim, zatečen takvim odgovorom građana, nije se libio da odgovori najžešćom silom. Dragan Tomić, funkcioner SPS-a, tih dana je, gostujući na RTS-u, izjavio da nije moguća nikakva zloupotreba koja ne bi bila otkrivena.

„Kada su otkrivene, ti rezultati su na tim izbornim mestima poništeni, a potom ponovljeni. Videli ste šta je usledilo po Beogradu. To nisu mirne demontracije, kako su ih organizatori predstavljali. To su nasilne demonstracije sa odlikama profašističkih grupacija i ideologija“, rekao je tada Tomić.

 Uprkos dosadnoj kiši i hladnom vremenu demonstracije su tog novembra postajale sve masovnije. Njima su se iz dana u dan pridruživali viđeniji ljudi, akademici, umetnici, književnici… Među njima je bio i tada sudija Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić, koji je ocenio da na „bezobzirno bezakonje i gaženje osnovnih ustavnih sloboda i prava od strane vlasti građani imaju prava da odgovore neprekidnim masovnim otporom i građanskom neposlušnošću“. Demonstrantima se, između ostalih, obratio i Dobrica Ćosić, koji je pozvao „vršioce vlasti na poštovanje narodne volje i zakona“, patrijarh Pavle, Svetislav Basara, a telegram podrške stigao je i od Emira Kusturice koji je poručio: „Ne dajte da se gazi narodna volja.“ Akademik Mića Popović je ocenio da „oni mogu da odu samo ako budu oterani, a zna se kako se ova banda tera“.

Tih novembarskih dana koalicija „Zajedno“ uputila je pismo predsedavajućem Evropske unije, zahtevajući da se u Beograd hitno pošalju strani posmatrači, kao i da EU zatraži od Miloševića da poništi sve akte izborne pljačke i bezuslovno prizna izborne rezultate od 17. novembra.

Građanima, koji su predvođeni opozicijom, i naoružani pištaljkama, protestovali na beogradskim ulicama 25. novembra pridružili su se i studenti beogradskog univerziteta – filologije, arhitekture, medicine, građevine, prava, mašinstva, ETF-a, PMF-a, pa i Policijske akademije… Podršku studentima dalo je i rukovodstvo univerziteta na čelu sa rektorom Marijom Bogdanović. Saopšteni su zahtevi da se rektor Dragutin Veličković i Nastavno-naučno veće Univerziteta odrede prema protestu, kao i predsednik Milošević u obraćanju naciji. U Proglasu studentima BU izražena je „podrška građanima koji već danima zahtevaju zaštitu Ustavom garantovanih prava“. Apelovano je da se svi uzdrže od nasilja, a uredniku Informativnog programa RTS-a upućeno je otvoreno pismo. Osim RTS građani su bili nezadovoljni izveštavanjem prorežimske štampe – Politikom i Večernjim novostima – pa su novinska izdanja spaljivana, a zgrade ovih medijskih kuća su bile u nekoliko navrata zasute jajima, ali i kamenicama.

Jedan od najkritičnijih dana demonstracija bio je 24. decembar 1996, kada je Miloševićev režim organizovao takozvani kontramiting u centru Beograda. Tokom sukoba smrtno je pretučen pristalica opozicije Predrag Starčević, a teško ranjen demonstrant Ivica Lazović.

SPS i JUL organizovale su kontramiting pod imenom „Za Srbiju“ na istom mestu gde su se pristalice koalicije „Zajedno“ nedeljama sakupljale. Na bini kod Terazijske česme je govorio i Slobodan Milošević poručujući „Srbijom neće upravljati tuđa ruka“. Na skandiranje Slobo mi te volimo, Milošević je izgovorio kasnije čestu ponavljanju rečenicu „volim i ja vas“.

 Nakon kontramitinga policija je 26. decembra zabranila protestne šetnje centralnim beogradskim ulicama. Kordoni policije od tada su svakodnevno na ulicama Beograda.

Policija je skoro svakodnevno tukla demonstrante, a građane su napadale i grupe civila za koje su organizatori protesta tvrdili da su bliski vlastima. Jedan od najžešćih obračuna policije s demonstrantima bio je u noći između 2. i 3. februara, na prilazu Brankovom mostu. Policija je tada upotrebila i vodene topove iako je temperatura bila ispod nule.

– Zar je trebalo da ih polivaju toplom vodom? – zapitao se tada Aleksandar Vulin, u svojstvu portparola JUL-a. Prema računici „Zajedno“ kontramiting SPS-a je, prema tadašnjim cenama, koštao 1.386.000 nemačkih maraka ili 4.575.000 tadašnjih dinara.

Na poziv šefa jugoslovenske diplomatije Milana Milutinovića, u Beograd je došla misija OEBS-a na čelu s Felipeom Gonsalesom kako bi utvrdila prave rezultate lokalnih izbora, a na osnovu originalnih zapisnika koje poseduje opozicija. Februara 1997. donet je lex specialis kojim je priznata pobeda opozicije u više od 40 opština i gradova u Srbiji.

Istog dana lideri „Zajedno“ potpisali su dva sporazuma, kojima su dogovoreni učvršćivanje koalicije, zajednički nastup na predsedničkim i republičkim izborima 1997. i sprovođenje odluka prethodnog sporazuma o podeli mandata na lokalnim izborima. Za predsednika Skupštine grada Beograda 21. februara 1997. izabran je Zoran Đinđić. On je smenjen 30. septembra iste godine, po raspadu koalicije „Zajedno“, posle čega je DS prešao u opoziciju u Beogradu. DS i treća članica „Zajedno“ GSS, kao i DSS koji je prethodno na saveznim izborima nastupio u okviru „Zajedno“, bojkotovali su predsedničke i parlamentarne izbore u jesen 1997. U politički život ušli su rekviziti i performansi, poput duvanja u pištaljke i lupanje u šerpe, nošenja lutki, protestnih šetnji, ali i pitanje regularnosti izbora.

Proslava Nove godine i Srpske nove godine

Tokom protesta održane su proslave Nove godine i Srpske Nove godine. Na doček Nove godine, u organizaciji koalicije Zajedno, okupilo se oko 200.000 ljudi u Beogradu a na poziv Studentskog parlamenta na Trgu slobode, Knez Mihailovoj, Terazijama i okolnim ulicama skupilo se oko 500.000 građana što je bio najveći skup u Beogradu.

Živković: Ključna uloga Zorana Đinđića

Zahvaljujući mojim Nišlijama, građanski protesti 1996. počeli su i ubrzo se raširili širom Srbije. Naravno, zahvaljujući i mojoj supruzi, koja je prva otkrila izbornu krađu u jednom od izbornih štabova. Sa tim protestima i ja sam se definisao kao primećen i široj javnosti poznati političar – ističe za Danas Zoran Živković, predsednik Nove stranke, inače, ispred DS predvodnik građanskih protesta u Nišu, pre tačno 20 godina.

Foto: Dragan Antonić /Fonet

Prema njegovim rečima, „nasilje nad medijima i političkim neistomišljenicima, partokratija, zloupotreba političke moći i zakona… sve su to stvari koje su postojale i pre dvadeset godina kada su počeli građanski protesti protiv krađe glasova na izborima, kao što su i danas prisutne u ogromnoj meri“.

– Atmosfera danas u društvu je vrlo slična tadašnjoj, smatra Živković, dodajući da građani danas nemaju razloga da budu zadovoljni situacijom u društvu, kao što ni tada nisu imali.

– Ta 1996. bila je značajna zato što su građani odlučili da se pobune protiv takvog života, da ne pristaju na represiju, da ne žele da žive u takvoj Srbiji. Bilo je slično kao i danas, niste znali šta će se desiti ako vam dođe policija na vrata, šta će se desiti ako odete na sud – kaže sagovornik Danasa. Zoran Živković napominje da je Srbiji danas potreban entuzijazam koji je vladao pre dvadeset godina, kao što je Srbiji, kako kaže, danas potrebna nova Sablja.

– Zlo se vratilo na vlast, razara i to malo demokratičnosti koja postoji. Mora da se spreči dalje razaranje društva – smatra predsednik Nove stranke. Naš sagovornik ocenjuje da je uloga Zorana Đinđića, ubijenog premijera Srbije, bila ključna za građanski bunt koji je počeo pre tačno 20 godina.

– Bez njegove obrazovanosti, hrabrosti i spremnosti da uči i razvija se neprestano, ništa ne bi bilo moguće. Iako je ušao u politiku kao doktor filozofije, Đinđić nikada nije prestajao da uči i usavršava se. Bez njegove harizme, koja se na tim protestima potvrdila još jednom, teško da bi istorijski tokovi krenuli pravcem bunta građana protiv Miloševićevog režima. Jako sam ponosan na to što sam bio njegov najbliži saradnik i što sam bio u prilici da se savetujem sa njim i da me ohrabruje. U proteklih 20 godina bio sam i u opoziciji i na vlasti i smatram da nisam ni pedalj odstupio od temeljnih vrednosti – zaključuje Zoran Živković za Danas.

Vuk Drašković: Svet je upoznao drugačiju Srbiju

Ceo svet je tri meseca posmatrao i upoznavao Srbiju drukčiju od Miloševićeve. To je najveća tekovina tromesečnih demonstracija koalicije „Zajedno“, kaže u razgovoru za Danas Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, odgovarajući na naše pitanje da li se isplatila tromesečna šetnja građana i protesti i koje su demokratske tekovine tada trajno ostvarene.

Da li bi se ti protesti završili Miloševićevim leks specijalisom da se OEBS nije umešao?

– OEBS je malo pomogao, ali je uporni bunt pokradenog naroda najzaslužniji za Miloševićev poraz i sramotu. Prisiljen je da svojim zakonom prizna da je pokrao izbore.

Tada, ali i kasnije dosta se spekulisalo da su se i vođe protesta posvađale, jer se navodno Zoran Đinđić tajno susreo sa Miloševićem. Da li vam je Đinđić ikada priznao da se susreo sa Miloševićem i o čemu su pričali?

– Zašto „navodno“? To je nesporno. Đinđić mi je to priznao u avionu, dok smo, kao pobednici i nade nove Srbije, Vesna Pešić, on i ja leteli u Madrid, na poziv španskog premijera i kralja. Nesporno je, takođe, da je na tim tajnim susretima sa Miloševićem, dok su još trajale demonstracije koalicije „Zajedno“, dogovoreno rušenje te koalicije, čim Milošević prizna da je lopov, a Đinđić postane gradonačelnik Beograda. Tada je, tim tajnim dogovorom, najveća pobeda demokratske opozicije Srbije preokrenuta u najveću izdaju i poraz.

Kako ste krenuli u proteste i da li ste tada mislili da će oni trajati puna tri meseca?

– Niš je 17. novembra izašao na trg, a ja sam predložio, što su Vesna i Zoran prihvatili, da sva opoziciona Srbija sledi Niš i da objavimo da ćemo demonstrirati, najmanje, 37 dana, i oboriti rekord Čeha. Poslužili smo se malom podvalom. Česi su demonstrirali samo četiri dana, ali mi smo zaigrali na neobaveštenost i srpski mentalitet inata u obaranju tog rekorda.

Tada su pištaljke i lupanje u šerpe ušle u modu. Zna li se kako je počela njihova masovna upotreba?

– Odmah se pojavio proizvođač pištaljki, a šerpe, lonce i ostalo smišljali su demonstranti. Jaja, kojima smo omalterisali TV-Bastilju, Politiku i zgradu Predsedništva Srbije, moja su krivica. Sa simsa Demokratske stranke, na samom početku demonstracija, rekao sam: „Na jajare jajima“! Štampane su i članske karte šetača. Devojke su, u bikinima, po mrazu, igrale odbojku preko policijskih kordona. Jedan crni pas, lutalica, prvog dana demonstracija osmatrao je dve „vojske“ i sutradan se opredelio. Prišao je nama i, sve do kraja tromesečnih protesta, išao ispred nas i lajao na kordone. Vickasti Užičani doterali su u Beograd nekoliko ovaca i prasića, crvenom farbom na njima ispisali SPS i „Volim i ja vas“, pa smo preplašene životinje pustili prema policiji koja ih je jurila i hvatala.

Šta vam je sa tih protesta najupečatljivije ostalo u sećanju?

– Ubistvo Peđe Starčevića i pucanje u glavu Ivice Lazovića pred sedištem SPO u Knez Mihailovoj. Obojica su bili članovi SPO, a član SPO bio je i pretučeni Dejan Bulatović, kome je pisao i američki državni sekretar Voren Kristofer.

Da li su naredne vlasti iz tog protesta izvukle neku pozitivnu pouku?

– Nisu, jer nije ni trebalo. Naredne vlasti posle „istorijskog“ 5. oktobra u zaborav i ruganje bacale su sve što je, od 9. marta ´91. pa do 5. oktobra 2000., predvodio SPO. Za njih je Legija bio „junak 5. oktobra“, a SPO neprijatelj veći i od Miloševića.

Vesna Pešić: Pripreme za 5. oktobar 2000.

Sociološkinja Vesna Pešić za Danas kaže da su demonstracije, koje su započele pre 20 godina radi odbrane izborne volje građana na lokalnim izborima koja je bila pokradena, bile moguće jer je već postojala prilično visoka mobilizacija građana. Ona ističe da je izborni sistem tada bio bolji, a da je sadašnji, sa čisto proporcionalnim načinom biranja i na lokalu, katastrofalno ojačao partijske vrhove i korupciju.

– U martu mesecu 1996. u nameri da se obeleži pet godina od velikih demonstracija 9. marta, održan je veliki miting u Kragujevcu, a zatim u Beogradu, oba mitinga u organizaciji i saradnji opozicije – SPO, DS i GSS. Pošto smo videli da postoji želja građana da se mobilišu, celu tu 1996. tri navedene stranke su organizovale mitinge širom Srbije. Kad su regularni lokalni izbori u uslovima dvokružnog većinskog sistema bili pokradeni od strane vlasti, građani su se odazvali pozivu opozicije da se priključe svakodnevnim mitinzima za odbranu izborne volje građana, dakle, do vraćanja izborne pobede u 60 opština i svim najvećim gradovima. I opozicija i građani izdržali su u toj borbi tri meseca, svakodnevno demonstrirajući, i konačno izvojevali pobedu – izborni rezultati su bili vraćeni donošenjem leks specijalisa u Skupštini Srbije – objašnjava ona.

Kako navodi, značaj tromesečnih demonstracija i formiranje koalicije Zajedno (SPO, DS i GSS) je bio ogroman.

– Dobili smo podršku takoreći celog sveta, na primer, u Francuskoj je na svakih 10 minuta izveštavano o događajima u Srbiji, troje lidera su bili gosti u prestonicama EU i SAD, a građani su osetili sopstvenu moć da mogu da se izbore za demokratska prava i slobodu okupljanja i izražavanja. Tada su još uvek sva vrata sistema bila zatvorena, odnosno nije bilo šansi da se sruši tada vlast, ali je to zaista bio početak njenog kraja. Naučili smo da dobra organizacija, zajedničko delovanje i mobilizacija građana imaju šanse da promene režim Slobodana Miloševića – kaže Pešić.

Prema njenim rečima, priprema za izbore 2000. i 5. oktobar, i sam pad Miloševića, zapravo su izrasli iz tromesečnih demonstracija za odbranu izborne volje građana koje su se uspešno odigrale četiri godine ranije.

– I zato vredi podsetiti da možemo da se samooslobađamo sopstvenim snagama – ukazuje Pešić.

Čedomir Antić: Najdugotrajniji studentski bunt na Balkanu

Čedomir Antić, predsednik Naprednog kluba, bio je predsedavajući Glavnog odbora protesta. On za naš list navodi da je studentski protest 96/97. bio najveći i najdugotrajniji studentski bunt u istoriji srpskog naroda i Balkana.

– Tokom četiri meseca, voljom apsolutne većine upisanih studenata Beogradskog univerziteta, većina fakulteta nije radila. Tako je u manjoj meri bilo i na svim ostalim državnim univerzitetima u Srbiji, osim prištinskog. Protesti su započeli zbog pokušaja režima da falsifikuje opštinske izbore, ali oni su bili i posledica teškog nasleđa građanskih ratova i posebno nemoralnog odnosa Miloševićevog režima prema srpskom narodu u Srpskoj Krajini i Srpskoj – kaže Antić.

Prema njegovim rečima, studentski i narodni protest iz 1996. i 1997. bio je veliki trijumf demokratske Srbije koja je baštinila tradicije naše narodne slobode iz vremena pre 1918. godine.

– Protesti su uspeli. Režim je mirnim sredstvima nateran na prizna istinske izborne rezultate. Zahvaljujući toj pobedi stvoreni su politički, administrativni i medijski temelji pobede demokratije 2000. godine. Ostao je i ugled Srbije koja je sama, bez mešanja velikih sila, uspela da se pobuni i mirno dovede do pobede pravde – ističe naš sagovornik.

Na pitanje može li u ovakvim okolnostima da se ponove ovakvi protesti, on odgovara da je takvo jedinstvo i veliko učešće nestranačkih i politički neopredeljenih građana teško zamislivo u demokratijama, koliko god poput današnje Srbije one imale problema.

– Međutim, ukoliko u Srbiji demokratija bude ugrožena, ako neko poput Miloševićevog režima nekada, počne da ograničava slobode i prava građana, ili pak neko ponovo pokuša da žrtvuje prava našeg naroda izvan granica Srbije, siguran sam da ćemo ponovo biti svedoci odlučnog i opšteg demokratskog bunta – smatra Antić.